Новомихајловска палата

Новомихајловска палатаа (рус. Ново-Михајловскиј дворец, Ново-Михаиловски Дворетс) је трећа палата у Санкт Петербургу коју је дизајнирао Андреј Стакеншнајдер за децу Николаја I. Саграђена је између 1857. и 1862. године на Дворском насипу, између зграда Ермитажа (на западу) и Мермерне палате (на истоку).

Палату је наручио велики кнез Русије Михаил Николајевич поводом његовог венчања са Сесилијом од Бадена.^[1] Дизајн палате чини мешавина утицаја ренесансе, барока и стила Луја XVI.^[2] Ентеијер је урађен у рококоу.

Стамбено крило палате нема тако раскошну декорацију и препознатљив је по закривљеној фасади урађеној према италијанским утицајима из 1740-их. Крило води порекло из барокне палате канцелара Черкаског чији је дизајн приписан Петру Јеропкину.^[2]

После руске револуције у палати је био огранак Комунистичке академије. Затим је 1949. у палати седиште имао Институт за оријенталне студије (ИОС), касније лењинградски огранак ИОС-а, а тренутно у палати седишта има Институт за оријенталне рукописе.^[3]

Зграда је добро очувана захваљујући великој рестаурацији из периода 2005-2009. Некадашње штале су недавно реконструисане средствима које је обезбедио Кабус ибн Саид ал Саид како би се ту сместило око 1.000.000 оријенталних књига и рукописа из збирке института.^[4]

Венчање великог кнеза Михаила Николајевича одржано је 18. августа 1857. За новоформирану породицу требало је да се изгради великокнежевска резиденција. Одлучено је да се палата за брачни пар изгради у центру престонице - на Дворском насипу, отприлике преко пута Петропавловске тврђаве. Резиденцију је пројектовао дворски архитекта Николаја I Андреј Штакеншнајдер. Његова дела су укључивала многе резиденције^[5] као што у Санкт Петербургу и у Петерхофу.

Током изградње, неколико ранијих објеката је срушено, што је тада била уобичајена пракса у Санкт Петербургу. Идеја архитекте је била да се оближње зграде споје у једну зграду, и да се реализује заједничка фасада.

Палата је грађена у периоду од 5 година, од 1857. до 1862. године. Технологије које су коришћене у изградњи биле су јединствене у Русији и омогућавале су већу отпорност од ватре.^[6] Резиденција, такође једна од првих у граду, имала је систем водовода.^[7] Друга техничка новина била је грејање, које је вршено увођењем загрејаног ваздуха у просторије палате. Цена изградње износила је 993.525 рубаља.

Године 1889. године у палату је уведена струја.^[6]

Употреба различитих архитектонских стилова карактеристична је за рад архитекте Стакеншнајдера у завршној обради и декорацији фасада. Архитекта користи мотиве рококоа, барока, ренесансе и " стила Луја XIV ".^[8] Поред Андреја Штакеншнајдера, на фасади палате радио је и вајар Данијел Јенсен^[9] који је за фасаде направио фигуре у теракоти. Композиционо, зграда више личи на конак него на резиденцију великог кнеза.

Главна фасада палате окренута ка дворском насипу је богато украшена.

На трећем спрату сва 3 ризалита су украшена каријатидама које стоје у различитим позама и носе троугласте забате, полуобличасте лучне забате или венце. На трећем спрату у централном ризалиту између каријатида налази се мермерни грб великог кнеза. Са стране, између каријатида је монограм Михаила Николајевича, који носе жене са ловоровим венцима.^[10] Прозори на трећем спрату су правоугаони, украшени платном. Зидови трећег спрата су украшени пиластрима са капителима те малим панелима.

Унутрашњост резиденције била је у складу са њеним спољашњим изгледом. Унутрашњост зграде, пројектована у класичном стилу, садржала је елементе рококоа и готике. Слике у холу и собама реализовали су уметници М. А. Зичи и Н. И. Тихобразов.^[11]

Црква Архангела Михаила

Црква Архангела Михаила налазила се на трећем спрату Двора и била је кућна црква породице великог кнеза. Споља је била крунисана једном позлаћеном куполом, која је била највиша тачка палате. Дана 9. децембра 1861. године, црква је освештана у име Архангела Михаила, заштитника великог кнеза. Слике на зидовима и своду рађене су у руском стилу, „са златним арабескама на плавој позадини“. А. Е Бејдеман је осликао иконостас и украсио плафон.

Године 1917. године, током Октобарске револуције, палата је национализована, а црква затворена. Ни иконостас ни мурали нису сачувани до данас. Позлаћена купола је срушена.^[12]