српски сликар From Wikipedia, the free encyclopedia
Невенка Рајковић (Бор, 1. јануар 1949 — Београд, 12. јун 2005) српска је сликарка, послератне генерације, која је на ликовну сцену Србије ступила након дипломирања на сликарском одсеку Факултета ликовних уметности Универзитета у Београду, 1977. године.
Невенка Рајковић | |
---|---|
Датум рођења | 1. јануар 1949. |
Место рођења | Бор, СФР Југославија |
Датум смрти | 12. јун 2005. (56 год.) |
Место смрти | Београд, СР Југославија |
Поље | Сликарство |
Креативно и поетски надарена, пресудно уметнички образована а пре свега свестрана, Невенка је своју ликовност често праћену и писањем песама зачела, развијала и одржавала највећим делом у временском периоду када су се догодиле значајне морфолошке, семантичке и аксиолошлке и друге промене у ликовним уметностима друге половини 20. века, на простору Балкана и шире. Радећи дуго и предано, све до преране смрти 2005. године, она је на својим сликама и цртежима изградила и исказала сопствени свет настао на основама дубоко доживљеног и животно потврђеног личног искуства а све у духу посмодернизма у који је Невенка вешто уносила, познате мотиве, српског фреско живописа прилагођеног савременом ликовном језику.[1][2][3]
Невенка Рајковић била је члан УЛУС-а од 1978. године. Имала је статус самосталног уметника. Од 1977. године, била је учесник многобројних ликовних колонија, самосталних и колективних изложби у земљи и иностранству на којима је излагала слике и цртеже.
Невенка Рајковић, девојачко Стеленовић родила се на Нову годину (1. јануара 1949) у Бору, од мајке Наде, девојачко Ковачевић, службенице, у који је мајчина породица Ковачевић избегла за време Другог светског рата из Белишћа код Осијека (у том периоду под управом Назависне државе Хрватске), и оца Драгољуба, радио-механичара и помало иноватора из Бора.
Одрастала је у Бору а потом, након развода родитеља када је Невенка имала две године, и Белишћу, код мајчиних родитеља до своје пете године, где је, како је сама говорила, провела најлепше дане детињства, никада не упознавши оца. Када се мајка преудала Неванка се вратила у Бор и наставила живот у новооснованој породици, са мајком, очухом Браниславом и сестром Весном Бојковић
Основну школу и гимназију завршила је у Крушевацу, у који се 1955. године, доселила са родитељима.[1] Током основног школовања активно је учествовала у литерарној секцији и писала пеме, које су објављене у бројним часописима за децу и одрасле и збирци песама објављеној 1963. године под називом „Младост“.
Студирала је на Факултету ликовних уметности Универзитета у Београду. Прве две године завршила је у класи професора Милице Стевановић, а када се определила за сликарство наставила је сарадњу са професором Раденком Мишевићем, у чијој класи је и дипломирала 1977. године, као студент генерације. У знак признања добила је престижну награду за сликарство из Фонда „Петар Лубарда“.
Последипломске студије завршила је 1985. године, такође у класи професора Раденка Мишевића, на Факултету ликовних уметности у Београду.
Од 1980. живела је у Београду, а након удаје за крушевачког сликара Зорана Рајковића и рођења сина Матије, преселила се са породицом у Крушевац и запослила као професор на Вишој школи за образовање васпитача у Крушевцу.
После краће болести умрла је 12. јун 2005. у Београду. Сахрањена је у породичној гробници у Крушевцу. Поред супруга Зорана Рајковића, афирмисаног српског сликара,[5] иза себе је оставила и сина, академског сликара Матију Рајковића и велику колекцију слика, од које се нерадо одвајала.
|
Таленат за писање поезије Невенка је исказала врло рано, још у основној школи у Крушевцу. У вишим разредима основне школе активно је учествовала у раду литерарне секције и повремено објављивала песме у бројним часописима за децу и одрасле. Врхунац је достигла објављивањем песама у збирци под називом „Младост“ у издању Клуба народне технике учитељске школе у Крушевцу.
Теме Невенкиних песма су многобројне и разноврсне: дескриптивне, интимне, родољубиве, социјалне. Оне говоре, не само о теми о којој је писала, већ и о Невенки као формираној личности, која је иако јако млада, била у стању да осети проблем, истакне га и покуша да стилским фигурама истакне његов значај.
Писање поезије неће постати њен животни позив, већ сликарство. Али када је Неванка у свом ликовном опусу повремено западала у „емоционалну кризу“, а сликарство као животни позив је „оптерећивало“, она се враћала вођењу дневника и писању песама, које је:
Сматрала својим најинтимнијим тренуцима и никада више их није објављивала.[1]
Ликовно и песничко стваралаштво Невенке Рајковић једнако опседа већину људских чула, и пружа визуелно и аудитивно задовољење, које код поштовалаца њеног дела захтева ослобађање импулсе несвесног и архетипског, акцију, емоција и чулну сензацију, како би се „Невенкин свет“, настао на основама дубоко лично доживљеног и животно потврђеног искуства, а приказан у духу посмодернизма, са познатим мотивима, са српских фреско живописа прилагођених савременом ликовном језику, схватио и правилно протумачио.
Човек је код Невенке као Бог у свемиру: нигде се не види а свуда је присутан. И што више посматрате те слике и цртеже, то више откривате да су ти предели ваши и чудите се кад их је Невенка баш вама украла и уткала на своја платна. А баш ту, у том сазнању, у том проналажењу себе на квадрату платна, испод зеленог дрвета или на плесњивој патини неке парнасовски оронуле статуе, почиње комуникација сликара и посматрача.[6]
Самосвојан и оригиналан уметнички код Невенке Рајковић, безмало четири деценије, смело се борио са рецентном уметничком праксом Србије у другој половини 20. века. Из те борбе, она је вешто интерпретирајући на својим сликам деценијама представљане класичне елементе Постмодерне, оплемењивала елементима српског Средњовеквоног сликарства, и тако изашла као „победник“.
Слика је у Невенкином опусу ништа друго до метафизичко огледало суштине и Свет слика саткан од светлости, боја и сна који извире негде из мозаичносвесног и мозаичнонесвесног:,
Као „нејасан доживљај“ (како то Невенка каже) слаган од давно заборављених слика, мириса и осета и у, синестетичком јединству са појавно реалним, ствара неки свој паралелизам или „чудесни реализам“. Тај условни реализам по фигурацији налик тек Ђорђу де Кирику а по лиричности Милени Павловић Барили ипак је истински оригиналан и самосвојан. Омекашана и оплемењена боја и до немогућег укроћен туш, темељ су овог израза.[6]
Сачињено од ружичасте зоре и једног бестелесног сутона, индивидуално сликарство Невене Рајковић љубитељима сликарства открива метафизичка упоришта и станишта, која се пружају на самом рубу бескраја на чијим се азурним хоризонтима јасно оцртавају фигура човека, његова увек иста судбина и његова вечита запитаност.[1]
Година | Место одржавања и назив изложбе |
---|---|
1977. |
|
1985. |
|
1988. |
|
1998. |
|
1993. |
|
1994. |
|
1998. |
|
2001. |
|
Година | Место одржавања и назив изложбе |
---|---|
2008. |
|
2010. |
|
2011. |
|
2012. |
|
2014. |
|
2015. |
|
2016. |
Година | Место одржавања и назив изложбе |
---|---|
1977. |
|
1978. |
|
1979. |
|
1980. |
|
1981. |
|
1982. |
|
1984. |
|
1985. |
|
1987. |
|
1989. |
|
1990. |
|
1991. |
|
1992. |
|
1996. |
|
1997. |
|
1998. |
|
2003. |
|
2004. |
|
2015. |
|
2016. |
|
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.