Национализам
From Wikipedia, the free encyclopedia
Национализам је вишезначни појам који у најширем смислу означава приврженост одређеној нацији. Пошто је термин нација такође вишезначан, конкретно значење појма национализам по правилу зависи од контекста употребе. Као сложена друштвена појава, национализам се јавља у разним облицима, који имају своје посебне карактеристике, услед чега у друштвеним наукама постоје бројне дефиниције и класификације национализма. У најзначајније облике национализма убрајају се: етнички национализам, грађански национализам, територијални национализам и религијски национализам, а поред ових постоје и други видови национализма, који се дефинишу према својим идеолошким обележјима.[1][2]
Национализам се често дефинише као приврженост сопственом народу и држави,[3] чији се интереси по правилу стављају на прво место, испред интереса других народа и држава.[4] Појам се такође односи на доктрину[5] или политички покрет[6] по којем одређена нација, дефинисана према изабраним критеријумима, има право да конституише независну, суверену или аутономну политичку заједницу, базирану на заједничким историјским, политичким и другим обележјима.[7][8]
Национализам се током историје јављао и у својим екстремним облицима, као што су фашизам у Италији (1922-1945) и нацизам у Немачкој (1933-1945). Национализми ове врсте заговарају ауторитарну и милитаризовану државу са ограниченим правима грађана, уз подстицање етничке мржње и расизма у виду антисемитизма, антиславизма и истицања наводне супериорности аријевске расе.[9]
Као појава, сматра се да је национализам настао с почетка 19. века са појавом романтизма у уметности и књижевности и као одговор на универзалност ренесансе и хуманизма. Пре појаве национализма, критеријум за разликовање међу људима је углавном била религија,[9] а од почетка новог века (16. век) до Наполеонових ратова долази до формирања јединствених језика, и традиције се међусобно мешају стварајући веће групе људи исте културе. Ово временом доводи до стварања нација, тј. великих група људи који говоре истим језиком, који су исте вере и имају сличну традицију. До Берлинског конгреса 1878. године створене су све веће националне државе.
Национализам је довео до појаве националних држава (државе чије су границе дефинисане језичким или културолошким границама, а не освојеним територијама као што је то био случај раније). Овај феномен је довео до једног од највећих таласа промене карте Европе. Међу новонасталим (националним) државама су Немачка и Италија које су убрзо постале светске велесиле.
Национализам је сложен појам који обухвата различите нивое националне свести. У основи је то снажна национална свест која подразумева љубав према својој нацији, добро познавање националне историје и културе, истицање националних обележја, национални понос и страсно залагање за национални просперитет.[10]
Развијени појам национализма подразумева политичку идеологију, систем вредности, представа, начела, ставова, предрасуда и стереотипа, чије језгро чини романтичарски култ национа и националне државе, око којег се испредају митови, легенде који се односе на идеализовани национални карактер и мистификовану националну историју.[11][12][13][14]
Основна социјално-психолошка функција национализма је формирање и учвршћивање националног идентитета, као и буђење и јачање националне свести ради хомогенизације нације и учвршћивања националне државе.
Супротно, екстремни случајеви национализма у односу на позитивни односно негативни сентимент, воде ка шовинизму.