![cover image](https://wikiwandv2-19431.kxcdn.com/_next/image?url=https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/c/ce/SeatedBuddha.jpg/640px-SeatedBuddha.jpg&w=640&q=50)
Култ личности
From Wikipedia, the free encyclopedia
Култ личности је термин који означава јавно је некритичко наглашавање и обожавање политичке или верске личности као непогрешивог вође. Култ личности представља врсту идолатрије - обожавање друштва према „великом вођи“.
![Thumb image](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/c/ce/SeatedBuddha.jpg/640px-SeatedBuddha.jpg)
![Thumb image](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/6/63/Cefal%C3%B9_Pantocrator_retouched.jpg/640px-Cefal%C3%B9_Pantocrator_retouched.jpg)
![Thumb image](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/f/f9/Poster_of_Azerbaijan_1938._Constitutions.jpg/640px-Poster_of_Azerbaijan_1938._Constitutions.jpg)
Култ личности се јавља када режим државе - или, ређе, појединца - користи технике масовних медија, пропаганду, „велику лаж“, спектакл, уметност, патриотизам и демонстрације организоване од стране владе и митинге како би креирала идеализовану, херојску слику лидера, достојну обожавања, често кроз неупитно ласкање и хваљење. Култ личности сличан је апотеози, изузев тога што је установљен на основу модерних техника социјалног инжењеринга, обично од стране државе или партије у једнопартијским државама и државама са доминантном партијом. Често се виђа у тоталитарним и ауторитарним државама.
Облици култова личности су карактеристични за многе диктатуре, али могу и постојати у демократским системима. Различити култови личности су постојали на пример у фашистичкој Италији Бенита Мусолинија, Нацистичкој Немачкој Адолфа Хитлера, као и у комунистичким диктатурама попут Румуније, Совјетског Савеза, Бугарске, Албаније, Југославије и др.
Израз је први пут употребио Никита Хрушчов у извештају на затвореној седници током последњег дана 20. конгреса Комунистичке партије Совјетског Савеза 1956. године, где је величање Јосифа Висарионовича Стаљина и цео систем политичких, пропагандних и репресивних мера који се тим величањем служио, посебно у току последња две деценије Стаљинове власти означио као култ личности. У говору, Хрушов, који је био први секретар Комунистичке партије - заправо, лидер државе – критиковао је лионизацију и идеализацију Јосифа Стаљина, имплицитно, његовог комунистичког савременика Мао Цедунга, као супротност марксистичкој доктрини. Говор је накнадно објављен и постао је део процеса „дестаљинизације“ кроз који је прошао Совјетски Савез. То доба је такође названо „периодом култа личности“. Наведени су: злоупотреба власти, репресалије против политичких противника, које су укључивале и њихово уништење, партијске чистке, масовно депортовање „непријатеља народа“, често и сасвим неупућених грађана.
Све те злоупотребе, великих размера и последица, требало је, уз фалсификате о историјским догађајима и Стаљиновој улози у њима, да обезбеде несметано спровођење Стаљинове самовољне власти. Култ личности се диференцирао као посебан облик аутократске владавине која се заснива на свеприсутној бирократизацији друштвеног и политичког живота.