Класицизам
уметнички покрет; архитектонски стил / From Wikipedia, the free encyclopedia
Класицизам је уметнички правац који је настао у Француској на краљевском двору „Краља сунца“, Луја XIV, одакле се проширује. Прва фаза се назива „барокни класицизам“ због употребе барокних елемената у њему. Ово се доба сврстава још у барокно доба. После њега долази рококо који се одвраћа до неке мере од класицизма.[1][2][3] Нови наступ класицизма је донела Француска револуција.
Чињеница је да се од 18. века могло очекивати једно револуционарно време и француска је буржоазија била у свом прогресивном кретању, видимо како она има своје друштвене политичке циљеве и мишљење које је, као и мишљење античке идеологије, пружало грађанству слободе. Целокупна уметност, и римска и грчка постала је идеал уметности буржоазије. “Лепота се не налази у природи, већ су је створили Грци”. Уметници је требало да задовоље тежњу буржоазије у античком, римском и грчком свету. Такве се идеје распростиру по целој Европи.
Класицизам се труди да се одвоји од барока[4][5][6] и рококоа и да постане умеренији и једноставнији. У доба Наполеона Бонапарте се назива ампир који је преузимао елементе из античке Грчке и ренесансе и давао је нагласке на разум и разумљивост у стварању. У њему се сматра да се појединац мора подвргавати друштву.
Класицизам је у највећем замаху у доба апсолутистичких монархија у Европи. Подржавале су се класичне форме које су биле инспирисане узорима из антике.
Карактеризовао се филозофским разматрањима о идеалима и о истинама, лепоти и љубави, као и тежњом верног саображавања разних карактерних црта човека (херој, лопов, преварант...), већ какви год да су.
Класицизмом се у француској и енглеској литератури назива неокласицизам.[7] Класицизам се развија у првој половини 19. века, а у народним срединама и много касније.