Италијанска књижевност
From Wikipedia, the free encyclopedia
Италијанска књижевност је књижевност писана на италијанском језику, првенствено у Италији, али исто тако и књижевност писана у Италији на другим језицима, или књижевно стваралаштво Италијана широм света. Њени почеци сежу у позни средњи век, када су на окситанском језику, којим се говорило у деловима северне Италије, написана прва књижевна дела. Пре тога књижевност настаје углавном на латинском, практичног је карактера и долази из редова црквењака и њихових ученика.[2]
Истакнута имена италијанске књижевности су тоскански писци трецента Данте Алигијери, Франческо Петрарка и Ђовани Бокачо, који ударају темеље италијанском књижевном језику. Николо Макијавели (16. век) даје допринос светској политичкој филозофији. Лодовико Ариосто и Торквато Тасо су значајни писци епова. Карло Голдони је реформатор комедије у 18 веку. Уго Фосколо, Алесандро Манцони и Ђакомо Леопарди делују у временима обележеним баштином Француске револуције и Наполеоном. Манзони је битна фигура светског романа, и модел за италијански књижевни језик и стил уочи и након уједињења Италије. Луиђи Пирандело почетком 20. века најављује авангардна кретања и сматра се претечом театра апсурда. Итало Свево је аутор првог италијанског психолошког романа. Филипо Томазо Маринети је творац Футуристичког манифеста. Алберто Моравија утемељује неореализам. У другој половини 20. века истакнута имена су Итало Калвино, Умберто Ецо, Дарио Фо и други.