Закочно зрачење
електромагнетно зрачење произведено успоравањем наелектрисане честице када се одбије од друге наелектрисане честице / From Wikipedia, the free encyclopedia
Закочно зрачење, кочно зрачење или бела радијација је електромагнетно зрачење настало убрзавањем (успоравањем) наелектрисане честице скренуте са првобитне путање под утицајем друге наелетрисане честице.[1] Првобитно се радило о скретању електрона, под утицајем наелетрисања атомског језгра. Спектар закочног зрачења је континуалан.
Закочно зрачење је први открио Никола Тесла у серији експеримената са високофреквентним гасним пражњењем које је изводио између 1888. и 1897. године.[тражи се извор] Међутим, то је прошло незапажено па је Рендген 1895. године независно дошао до истог открића; пошто није знао о каквим зрацима је реч дао им је име -зраци. За то откриће Рендген је добио Нобелову награду за физику 1901. године.
Закочно зрачење може да се сматра и слободно-слободним зрачењем, што указује да је наелетрисана честица, извор зрачења, слободна пре и после емисије. Отуда континуални карактер спектра закочног зрачења. Стриктно говорећи, под закочним зрачењем требало би да се подразумева свако зрачење настало убрзавањем наелетрисаних честица што би укључивало и синхротронско зрачење (у којем наелетрисана честица скреће у магнетском пољу); међутим, термин закочно зрачење најчешће се користи у ужем смислу и односи се на зрачење настало кочењем електрона у кондензованој материји.