Епистемологија
From Wikipedia, the free encyclopedia
Теорија сазнања (такође епистемологија или гносеологија) је област филозофије која истражује могућности, корене настанка и крајње домете људског сазнања.[1] Иако покушаји развоја одговарајуће теорије сазнања потичу још из Антике и Платонове филозофије, епистемологија је званично почела да доминира Западном филозофском мишљу тек од Декарта и Лока, као последица расправа између рационалиста и емпириста о важности концепата „априори“ и „апостериори“ приликом стицања сазнања о нечему. Савремени постмодерни мислиоци су поставили, или предложили контекстуализацију сазнања као део интерсубјективног процеса.
Термин „епистемологија“ је први употребио шкотски филозоф Џејмс Фредерик Ферјер 1854. године.[lower-alpha 1] Међутим, према Брету Варену, краљ Џејмс од Шкотске је раније утелотворио овај филозофски концепт као карактер Епистемон in 1591.[3]