епархија Српске православне цркв From Wikipedia, the free encyclopedia
Епархија рашко-призренска или Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска је епархија Српске православне цркве.
Епархија рашко-призренска Српска православна црква | |
---|---|
Основни подаци | |
Седиште | Призрен |
Држава | Србија |
Основана | 1808. |
Број манастира | 23 |
Званични веб-сајт | |
Архијереј | |
Архијереј | Теодосије (Шибалић) |
Чин архијереја | митрополит |
Титула архијереја | архиепископ и митрополит рашко-призренски |
Надлежни архијереј је митрополит Теодосије (Шибалић), а седиште епархије се налази у Призрену. Број верника ове епархије је у опадању због политичких притисака и дешавања која су довела до исељавања српског становништва.[1]
Епархија рашко-призренска оформљена је 1808. године спајањем две древне епархије Српске цркве: Рашке и Призренске. Ове две епархије помињу се у повељама византијског цара Василија II почетком 11. века, а 1219. године улазе у састав светосавске аутокефалне Архиепископије жичке. Уздизањем Архиепископије жичке на степен Патријаршије (1346), Призренска епархија постаје митрополија. Обе епархије припадале су обновљеној Српској патријаршији, од 1557. до 1766. године. Током 18. века, Призренској епархији је прикључена стара Липљанска епархија, а након укидања патријаршије (1766) придодата јој је и Пећ са подручјем бивше Хвостанске епархије. У међувремену, турске власти су најкасније средином 18. века од православних Срба одузеле и у џамију претвориле древну саборну цркву Богородице Љевишке, која је вековима служила као катедрални храм Призренске епархије.[2] Уједињење Рашке и Призренске епархије извршено је у два корака: прво је рашком митрополиту Јоаникију Георгијевићу придодата дужност администратора у Призренској епархији, а потом су обе епархије спојене у једну, Рашко-призренску (1808).[3]
У време спајања, функцију епархијског катедралног храма вршила је Стара црква Светог Ђорђа у Призрену. Епархија је 1856. године започела изградњу новог Саборног храма Светог Ђорђа у Призрену, који је довршен и освештан тек 1887. године.[4] Током 1894. године, Рашко-призренској епархији је припојен дотадашњи североисточни део Херцеговачке епархије, са срезовима Пљевља и Пријепоље чиме је извршено заокруживање епархијског подручја.[5][6]
Током 19. века, Цариградска патријаршија је у ову епархију по правилу слала архијереје несрпске народности. Такво стање трајало је све до 1896. године, када је за новог рашко-призренског митрополита постављен Дионисије Петровић, који је био Србин.[7] Његовим избором испуњен је један од главних захтева православних Срба у областима Рашке, Косова и Метохије, који су годинама уназад тражили да им се уместо фанариота постављају владике српске народности. Након смрти владике Дионисија (1900), за новог рашко-призренског митрополита је постављен Нићифор Перић (1901—1911), такође Србин.[8] Општи положај српског народа на овим подручјима крајем 19. и почетком 20. века био је веома тежак. Митрополити рашко-призренски су код турских власти често морали да предузимају кораке у циљу заштите српског живља од злоупотреба локалних званичника и арбанашког насиља над српским народом у Косовском вилајету.
Такво стање трајало је све до 1912. године, када је целокупно подручје ове епархије ослобођено на почетку Првог балканског рата (1912—1913). Већ током јесени јесен 1912. године, војске Србије и Црне Горе протерале су турску војску из области Рашке, Косова и Метохије. Према међусобном споразуму, већи део подручја Рашко-призренске епархије припао је Србији, а мањи део је припао Црној Гори. Коначно разграничење извршено је посебним споразумом између Србије и Црне Горе од 12. новембра 1913. године.[9] За намесника у делу епархије који је припао Србији постављен је прота Стеван Димитријевић, док је део епархије који је припао Црној Гори реорганизован у посебну Пећку епархију за чијег је епископа постављен Гаврило Дожић. Већ током пролећа 1914. године покренуту су преговори са Цариградском патријаршијом ради канонског укључивања Рашко-призренске епархије у састав Београдске митрополије, али ова иницијатива је морала бити обустављена због избијања Првог светског рата. Уједињење свих српских црквених покрајина спроведено је 1920. године.
Уставом Српске православне цркве из 1931. године укинута је посебна Пећка епархија, а њено подручје је подељено, тако да су протопрезвитеријати берански и бјелопољски ушли у састав Митрополије црногорско-приморске, пљеваљски у састав Митрополије дабробосанске, а читава Метохија у састав Епархије рашко-призренске, док је Манастир Пећка патријаршија као патријаршијска ставропигија остао у непосредној надлежности српског патријарха.
За време окупације током Другог светског рата (1941—1944),[10][11] епархија је тешко пострадала, а процес њеног систематског уништавања је настављен и током раздобља комунистичке власти (1944—1989).[12][13] Током Косовске кризе и НАТО агресије на СРЈ, епархија је поново пострадала, велики део свештенства и народа је протеран, а многи манастири и парохијске цркве су оштећени или разорени од стране терористичких формација ОВК. Уништавање епархије настављено је 2004. године, током Мартовског погрома.
Пошто је на подручју Рашко-призренске епархије током историје постојало неколико српских епархија, након 1999. године су обновљени предлози за поновну успоставу појединих епархија. Ово питање је разматрао и од стране Светог архијерејског сабора СПЦ који је на пролећном заседању 2011. године усвојио закључак о постојању оправданих пастирских разлога за будућу обнову древне Рашке епархије.[14] Спровођење овог закључка је одложено до наступања повољнијих прилика.
На подручју Рашко-призренске епархије постоји велики број манастира девастираних 1999. године који још нису обновљени, као и на десетине манастиришта за које постоје материјални и писани трагови да је ту некада постојао манастир.[15]
Срушени манастири и позната манастиришта:
Митрополити рашко-призренски (1808—1920):
Портрет | Име и презиме | Време службе | Напомене |
---|---|---|---|
Јоаникије | 1789—1818 | епархије спојене 1808. године | |
Захарија | 1819—1830 | ||
Ананије | 1830—1836 | ||
Герман | 1836—1838 | ||
Синесије | 1838—1840 | ||
Игњатије | 1840—1849 | ||
Партеније | 1849—1854 | ||
Мелентије Спандонидис | 1854—1895 | последњи Грк (фанариот) | |
Дионисије Петровић | 1896—1900 | ||
Нићифор Перић | 1901—1911 | ||
Гаврило Дожић | 1911—1920 | издвојена Пећка епархија (1912) |
Епископи рашко-призренски, након 1920:
Портрет | Име и презиме | Време службе | Напомене |
---|---|---|---|
Михаило Шиљак | 1920—1928 | ||
Серафим Јовановић | 1928—1945 | ухапшен и депортован у Албанију | |
Владимир Рајић | 1947—1956 | администрирао епархијом 1945—1947 | |
Павле Стојчевић | 1957—1990 | 1990. постао Патријарх српски | |
Артемије Радосављевић | 1991—2010 | ||
Атанасије Јевтић | администрирао епархијом 2010 | ||
Амфилохије Радовић | администрирао епархијом 2010 | ||
Теодосије Шибалић | од 2010[16][17] |
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.