Едвард Саид
From Wikipedia, the free encyclopedia
Едвард Вади Саид (Јерусалим, 1. новембар 1935 — Њујорк, 25. септембар 2003) био је професор енглеског језика и компаративне књижевности на Универзитету Колумбија, књижевни теоретичар и интелектуалац. Био је један од оснивача критичко-теоретске области постколонијализма. Рођен је као палестински Арапин у Јерусалиму у Палестини, а по оцу је Американац.[1] Био је заговорник политичких и људских права Палестинаца, а новинар Роберт Фиск описао га је као „најмоћнији политички глас Палестинаца".[2]
Едвард Саид | |
---|---|
Пуно име | Едвард Вади Саид |
Датум рођења | (1935-11-01)1. новембар 1935. |
Место рођења | Јерусалим, Палестина |
Датум смрти | 25. септембар 2003.(2003-09-25) (67 год.) |
Место смрти | Њујорк, Њујорк, САД |
Образовање | Универзитет Харвард, Универзитет Принстон |
Школа филозофије | постколонијализам, постмодернијализам |
Интересовања | окцидентализам, оријентализам |
Утицаји од | Теодор Адорно, Р. П. Блекмур, Ноам Чомски, Џозеф Конрад, Жак Дерида, Мишел Фуко, Антонио Грамши, Џерард Менли Хопкинс, Бертранд Расел, Жан Пол Сартр, Вилијам Шекспир, Карл Маркс, Фридрих Ниче, Ђамбатиста Вико и Рејмонд Вилијамс |
Утицао на | Хоми К. Баба, Гајатри Чакраворти Спивак, Хамид Дабаши, Џон Еспозито, Роберт Фиск, Најџел Гибсон, Дерек Грегори, Ранаџит Гуха, Кристофер Хиченс, Рашид Халиди, Махмуд Мамдани, Џозеф Масад и Џон Стросон. |
Културни критичар, академик и писац, Саид је најпознатији по књизи Оријентализам (1978), анализи културних симбола на којима се темељи оријентализам. Термин је касније редефинисан и данас означава западњачко проучавање источњачке културе, односно, начин на који Запад види и представља Исток.[3][4][5][6] Он је тврдио да је оријентална студија и даље везана за империјалистичка друштва која је произвела, што чини већи део посла инхерентно политичким, покорним власти, па самим тим интелектуално сумњив. Оријентализам је заснован на Саидовом знању колонијалне књижевности, књижевне теорије и постструктуралистичке теорије. Оријентализам, и његови остали радови тематски су повезани, показали су се утицајним у области хуманистичких наука, посебно у књижевној теорији и критици.[7] Оријентализам се показао посебно утицајан на подручју Блискоисточних студија, о томе како они испитују, описују и дефинишу културе на Блиском истоку.[8] Као критичар, он је енергично разговарао и расправљао културне предмете који се састоје од оријентализма, посебно када се примењују на и у области историје и домену студија. Ипак, неки матични академици се не слажу са тезом Саидовог Оријентализма, пре свега англо-амерички оријенталиста Бернард Луис.[9]
Као јавни интелектуалац, Саид је дискутовао савремену политику и културу, књижевност и музику у књигама, предавањима и чланцима. Осврћући се на своје породично искуство палестинских хришћана на Блиском истоку у време оснивања Израела 1948. године. Саид се залаже за оснивање палестинске државе, за равноправна политичка и људска права Палестинаца у Израелу, укључујући и право на повратак и за повећање америчког политичког притиска на Израел да признају и поштују установљена права. Осим тога, он је критиковао политику и културну политику у арапским и муслиманским режимима који су радили против интереса сопственог народа. Интелектуално активан све до последњих месеци свог живота, умро је од леукемије крајем 2003. године.