From Wikipedia, the free encyclopedia
Дивна Вековић (Лужац, 1886 — 1944) била је прва прва школована бабица и зубарка у Црној Гори, докторка књижевности и прва преводитељка Његошевог Горског вијенца на француски језик.[1] Ауторка је и француско-српског рјечника.
Дивна Вековић | |
|---|---|
 | |
| Датум рођења | 1886. |
| Место рођења | Лужац код Берана, Књажевина Црна Гора |
| Датум смрти | 1944. |
| Место смрти | ? Зидани Мост, Словенија |
Одлучивши се за студије, она је марљивим прикупљањем знања оставила својеврсан печат не само на област свог примарног, љекарског позива, већ и на област књижевног стваралаштва и превођења. Била је веома активна у упознавању Европе са културом Црне Горе.[2]
Дивна Вековић рођена је 1886. године у селу Лужац код Берана у српској породици, као шесто од седморо дјеце Уроша и Толе Вековић.[1] Основну школу је завршила у манастиру Ђурђеви Ступови а затим нижу гимназију у Скопљу и Дјевојачки институт на Цетињу.[2] О њеном породичном животу нема поузданих података.
Као изузетно талентовану ученицу, књаз Никола је упућује на студије у Париз и додјељује јој стипендију Књажевине Црне Горе. Као одлична ученица и једна од најбољих у својој генерацији[1] Дивна је била стипендисткиња Дјевојачког института на Цетињу,[3] института за школовање женске дјеце „Царица Марија”. На Сорбони је 1907. завршила медицину и постала љекарка. Образовање које је стекла у Француској обухватило је једногодишње студије Бабичке школе у Амијену, други, завршни разред при Медицинском факултету на Сорбони, и двогодишњу дентистичку школу коју је завршила 1917. у Паризу[2] Била је чланица Међународног црвеног крста. Вратила се у Црну Гору 1939. године.[4] Од одласка на студије у Француску до повратка углавном је боравила у Паризу, тако да је усавршила познавање француског језика.[2]
О завршетку припремног разреда бабичке школе и школе за дентисте постоје службени подаци, међутим о стипендији за студије на Сорбони и упису на медицински факултет не постоји службена белешка. Ове податке дају чланови њене уже породице, а документација коју је посједовала Дивна Вековић, 1945. године је уништена.[5]
Године 1926. у Београду је одбранила докторску тезу из књижевности.[2]
Дивна Вековић прва је превела Његошев Горски вијенац на француски језик, 1917. године. Предговор за ово француско издање написао је француски писац и академик Анри де Рењије (Henri de Régnier). Цијенећи ту њену заслугу, књаз Никола ју је наградио спомен-брошем израђеним у злату и платини, са ликом Његоша. Било је то признање које је додјељивано женама високог ранга, а за чију је додјелу, по неким изворима, најзаслужнија кнегиња Милена. Познато је и да је препјевала пјесме Јована Јовановића Змаја, превела књигу Вука Караџића Живот и обичаји народа српскога, Српске народне приче, Епске пјесме, Басне и друге радове. Ауторка је два ријечника француског језика, француске граматике и књиге Крвни умир (1931).[2] Сем овог бавила се прикупљањем народних умотворина, обичаја, ношњи у Васојевићима и Црној Гори.[5]
Као студенткиња Сорбоне Дивна Вековић се истакла као љекар и хуманиста у Првом свјетском рату.[6] Добровољно се прикључила 1918. године борцима на Солунском фронту, обављајући професионалне дужности. На Солунском фронту је и рањена.[7] После рата се посвијетила образовању српске и црногорске дјеце која су се школовала у Француској.[5]
Дивна Вековић је преко тридесет година живјела и радила у Паризу. Године 1939. враћа се у Југославију, гдје и остаје због ратних сукоба који су почели. Боравећи у вријеме Другог свјетског рата у Црној Гори, ангажовала се у здравственој служби и била веома предана хуманитарна радница. Радила је у свом родном мјесту, бринући се о болеснима, рањеницима и сиромашнима.[8] Од 1943. године била је запослена на мјесту чиновнице при Дому здравља у Беранама.[9]
Осим професионалног ангажовања, Дивна се бави просвјећивањем жена у беранском крају. Од 1941. до краја рата пише за Глас Црногорца.[9] Почетком рата је, као познавалац страних језика, са ондашњим васојевићким првацима присуствовала преговорима са италијанском командом у Беранама. Спадала је у оне људе који су дубоко вјеровали да треба водити такве преговоре како би се спријечило уништавање народа.[10]
Дивна Вековић је слиједила политичке идеје краља у избјеглиштву и била одана националним циљевима српског народа. У прикупљеним подацима нема трага да је била чланица било које политичке партије у Француској или у Црној Гори, али је била присталица монархистичког уређења. Њен старији брат Панто Вековић, свештеник по образовању и професији, био је укључен у политичке прилике Берана, заједно са групом људи из Васојевића, који су заузимали значајне друштвене функције у доба Отоманске управе.[5]
Пред крај рата, када су Италијани одступали према Албанији, а партизани надирали и ослобађали Подгорицу, прочуо се глас да ће сви грађани који нису приступили партизанима бити подвргнути судским процесима. Формирали су се чувени збјегови црногорског народа у којима је велики број људи, плашећи се нове власти, кренуо преко Босне и Хрватске ка западним територијама.[11] У једном од тих збјегова, као присталица монархистичког уређења државе, била је и Дивна. Убијена је у збјегу 1944. године.[4] Иако у историографији за сада важи да је умрла крајем Другог светског рата, у непознатим околностима, постоје и тврдње да је страдала као жртва догађаја на Зиданом мосту,[2] када је партизанска власт, без суђења, стрељала више десетина хиљада људи из Србије, Црне Горе и Хрватске, који су се нашли у овим збеговима.[12]
Године 2017. је поред манастира Ђурђеви ступови отворена Народна кухиња која је симболично понијела име Дивне Вековић.[7]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
