Денди
From Wikipedia, the free encyclopedia
Денди[1][2] (енгл. — елегантан човек, кицош[1] или галантан[3]) је човек који даје посебан значај физичком изгледу, префињеном језику, и лежерним хобијима. Историјски гледано, нарочито у 18. и почетком 19. века у Британији, кицош, који је био самоук, најчешће је тежио да имитира аристократски начин живота, упркос његовом пореклу из средње класе.[4]
Термин денди, који је индијског порекла[1] — највероватније по имену старог индијског теоретичара и песника Дандина из 7. века који је истицао садржину поетског дела наспрам његове површине или декорације —, означавао је почетком 19. века у Енглеској и доцније у Француској (дендизам) ствараоца (најчешће писца) који посвећује велику пажњу утиску што га целокупном својом личношћу оставља на околину.[1] Како каже Бодлер, „дендизам” није неумерен укус у облачењу и елегантним стварима. Те су ствари за савршеног дендија само симбол аристократске супериорности његовог духа”.[1]
Понашање дендија је у извесној мери слично понашању боема, али се разликује у начину испољавања неприпадања свету обичних људи: денди се од „плебејаца” духом не издваја презирањем и одбијањем грађанских манира, него их доводи до степена рафинираности и особености који не делује мање шокантно него боемска слобода.[1]
Као несумњива реакција на облике понашања раног капитализма, тип дендија је и као начин живота и као књижевни мотив владао у енглеској и француској књижевности у доба романтизма, али је успео да потраје и добио је још већи значај крајем 19. века у књижевности декадената и симболизма.[1]
Романтични тип дендија персонификовао је најуспешније Бајрон[1], који се посебно трудио да свему што чини да одлике бизарности и госпоштине духа, не без склоности ка морбидном и ексцентричном. Његова биографија врви анегдотама тога типа. Сем модела понашања за романтичке песнике, денди је у 19. веку постао омиљени тип у енглеској књижевности (Оскар Вајлд).
Француски декадентни денди са краја 19. века донекле је промењени модел у којем се наслућује трагику угрожене индивидуалности, и нова идеја о неограниченој слободи јаке индивидуе, под утицајем Ничеових идеја.[1] Далеке одјеке типа дендија може се осетити и у новијим књижевним поставкама, нпр. у акт гратуи (acte gratuit).[1]
Иако су претходне манифестације petit-maître (француски за малог господара) и Мускадина забележене од стране Џона Ц. Превоста[5], модерно практиковање кицошења се први пут појавило у револуционарним 1790им, и у Лондону и у Паризу. Данди гаји скептичну резервисаност, до таквих крајности да је писац Џорџ Мередит, који није био денди, једном дефинисао "цинизам" као "интелектуално кицошење". Ипак, Скарлет Пимпернел је један од истакнутих денди књижевности. Неки су заузели блажи став; Томас Карлиле је у својој књизи Sartor Resartus, написао да је кицош био ништа више од "човека са одећом". Оноре де Балзак је представио савршеног овоземаљског и неганутог Анри де Марсаиа у La fille aux yeux d'or (1835), дела La Comédie Humaine, који из прве руке испуњава модел савршеног дендија, док га опсесивна љубав не потера у страствену и убилачку љубомору.
Шарл Бодлер, у каснијој, "метафизичкој" фази кицошења[6] је дефинисао дендија као неког ко уздиже естетику на ниво религије[7]: "Кицошење у неким аспектима приближава се духовности и стоицизму" и "Та бића немају други статус, сем тог да негују идеју лепоте у својим личностима, задовољавају своје страсти, осећања и размишљања .... кицошење је облик романтизма. Супротно ономе што многи лакомислени људи верују, кицошење није ни претерано уживање у одећи и материјалној елеганцији. За савршеног дендија, ове ствари нису ништа више од симбола аристократског супериорности ума."
Повезаност одеће са политичким протестима је постала енглеска традиција током 18. века[8]. Имајући у виду ове конотације, кицошење може да се посматра као политички протест против успона егалитаристичких принципа, често укључујући и носталгично поштовање феудалних или преиндустријских вредности, као што су идеали "савршеног џентлмена" или "аутономног аристократе", иако парадоксално, денди захтева публику, као што је Сузан Шмид приметила приликом испитивања "успешно продатих живота" Оскара Вајлда и Лорда Бајрона, који су били пример дендија у јавној сфери, обојица као писаци и као персоне били су извор оговарања и скандала[9]. Најџел Роџерс у Тhе Dandy Peacock or Enigma? оспорава статус Вајлда као истинског дендија, и посматра га као некога ко је само преузео такав став у пролазу тј. није посвећен прецизним идеалима кицошења.