врста сисара From Wikipedia, the free encyclopedia
Двогрба камила (лат. ) је врста камиле са централноазијских степа и пустиња. Од друге врсте камила, једногрбе камиле разликује се у томе да има две грбе.[2] Научно име је добила по Бактрији,[3] античкој држави, која је постојала на тлу централне Азије. Први пут су представљене западу за време трговања на Путу свиле, када су арапски трговачки каравани допрли до Византије.
Двогрба камила | |
---|---|
Бактријска камила, Camelus bactrianus | |
Научна класификација | |
Царство: | |
Тип: | |
Класа: | |
Ред: | |
Породица: | |
Род: | |
Врста: | |
Биномно име | |
, 1758 | |
Распрострањеност двогрбе камиле | |
Синоними[1] | |
List
|
На свету живи око 2 милиона бактријских камила, од којих су скоро све домаће животиње.[4].[5] У дивљини их има мање од хиљаду, у Монголији и северозападној Кини.
| ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Phylogenetic relationships of the dromedary from combined analysis of all molecular data.[6] |
Бактријска камила дели род Camelus са једногрбом камилом () и дивљом бактријском камилом (). Бактријска камила припада породици .[7][8] Древни грчки филозоф Аристотел први је описао врсту : у својој Историји животиња из 4. века пре нове ере идентификовао је једногрбу арапску камилу и двогрбу бактријску камилу.[9][10] Садашње биномијално име бактријској камили дао је шведски зоолог Карл Лине у својој публикацији из 1758. са насловом .[11]
Бактријске деве се већ на први поглед од дромедара разликују са своје две грбе. Досежу дужину тела до 3 метра, висину у раменима до 180 , а просечно су тешке 450 до 500 . Реп од 35 до 55 cm је релативно кратак. Боја крзна им се креће од пешчано сиве до тамно смеђе. а најдуже длаке су им на потиљку и грлу. Зими имају изразито дуго и густо крзно које, с порастом температуре, тако брзо одбацују, да често изгледају отрцано и запуштено. Од доместикованих животиња, дивље се између осталог разликују светлијом бојом крзна (најчешће боје песка) и тањим длакама у крзну, због чега им тела изгледају виткија, а грбе шиљастије.
Супротно већини других парнопрсташа који се ослањају на врхове прстију „обучене” у копито, деве додирују тло предзадњим и задњим чланцима прстију. Немају копита него само савијене нокте који штите само предњи руб стопала. Прсти се ослањају на еластичне „јастучиће” од везивног ткива који чине широко, жуљевито стопало. По два прста (трећи и четврти) чине средишњу ос, док су остали прсти потпуно закржљали. Поред тога, деве се крећу измјенично подижући леви односно десни пар ноге истовремено, због чега се у ходу изражено љујају.
Ове животиње имају дугачак врат и издужену, релативно малу главу. Горња усна им је расцепљена, а ради заштите од олује очи имају двоструки ред дугих трепавица и обрва[12], а носнице су два прореза које у време пјешчане олује могу затворити. Желудац им, као код свих дева а слично желуцима преживара, има више одељака што олакшава пробаву биљне хране, а за разлику од преживара, у желуцу имају жлезде које луче пробавне сокове.
Грбе девама, успркос увреженом мишљењу, не служи за депоновање воде, него за масноћу. Поред тога, развиле су и неке посебности које им омогућавају преживљавање у тешким условима који владају у подручјима где живе: грађа бубрега омогућава високу концентрацију урина, а у односу на друге сисаре, и измет им је изузетно густ. Следећа њихова посебност је и овални облик еритроцита. Такав облик омогућава девама пијење великих количина воде одједном без опасности од разводњавања организма (тровање водом, хиперхидрација), а девама омогућава подношење великих телесних напора јер њихови еритроцити имају већи афинитет према кисеонику.
Телесна температура дева може варирати више него код већине других сисара. Разлика телесне температуре може бити око 6 - 8 ° што битно смањује знојење. Поред тога, подносе и велике разлике спољашњеих температура, од -30° до +40 °.
Првобитно подручје настањивања двогрбих дева пружало се великим подручјима средње Азије, од Казахстана све до Монголије и до северне Кине, а према северу, двогрбу деву може се срести све до Омска, на Бајкалском језеру, што је око 55 ступњева северне географске ширине.
Двогрбе деве прилагођене су изразито сувим стаништима. Зими се задржавају дуж река, а лети одлазе у подручја сушних степа и полупустиња.
Неки научници верују да постоје докази да је бактријску деву могуће поделити на различите подврсте. Истраживана је нарочито популација бактријских дева која живи у Гашун Гоби, делу пустиње Гоби. Од доместикованих, ова популација разликује се и стварањем гена и понашањем. Вероватно постоје најмање три сегмента у стварању гена који се разликују од доместикованих и најмање 3% разлике у основи генетског кода. Са тако малим бројем дивљих двогрбих дева тешко је утврдити каква би природна генетска разноликост унутар популација могла бити.
На темељу разлика у грађи тела и бољег кориштења сланкасте воде неки истраживачи сматрају дивље двогрбе деве засебном врстом, или најмање подврстом и називају је . Реч је о једној већ дуго времена одвојеној популацији која је данас снажно угрожена. Генетичка истраживања професора Хан Ђианлина (Гансу пољопривредни универзитет, Кина) и професора Оливиера Ханота (Интернационални сточни истраживачки институт у Најробију, Кенија) показала су, да се гени ових животиња од доместикованих разликују за 3%. Ради поређења, гени човека разликују се од гена чимпанза за 5%.
Двогрбе деве су дневно активне животиње и живе у харемским групама од најчешће 15 јединки. Чине их један мужјак, више женки и њихових младунаца. Неке јединке живе и солитарно. Просечна гутина популације је 5 јединки на 100 2.
Као све деве, и двогрбе деве су биљоједи и једу све врсте биљне хране, и бодљикаве и слане. Храна, само незнатно сажвакана, долази у предњи део желуца како би била пробављена тек након поновног жвакања (види преживари). Овим процесом наликују на преживаче (руминанција), али зоолошки гледано, не уврштава их се у ту групу. Пробавни систем дева развио се независно од оног код преживара, што је видљиво, између осталог, и по томе, да у предњем одељку желуца имају жлезде.
Двогрбе деве могу издржати без воде више дана, а према потреби, могу у неколико минута попити и више од 100 литара. Наведена прилагођавања им помажу да крајње штедљиво поступају с водом, а поред тога могу пити и Брактична односно чак и слану воду.
Може трчати брзином до 40 . Због друге грбе издржљивије су и удобније од једногрбе камиле а подносе и ниже температуре, значајне за горске ланце Памира и Хиндукуша, и зато су биле најзначајније транспортно средство на Путу свиле.
Живе 40-50 година.
Након 12 до 14 месеци гестације женка доноси на свет најчешће једно младунче, ретко два. То се догађа најчешће током марта и априла. Младунци двогрбих дева су потркушци и већ након пар сати могу трчати. Они сисају годину и по, а након три године су полно зрели. Очекивани животни век процењује се на око 40 година.
Сматра се, да је бактријска дева била доместикована (независно од дромедара) негде у време пре 2500. пне[13] вероватно у северном Ирану, североисточном Авганистану[13] односно југозападном делу Туркестана.[14] За дромедара се вјерује да је доместикован између четвртог и другог миленијума пне[15] у Арабији.
Изворно двогрбе деве биле су доместиковане вероватно пре свега као теглеће животиње. Извештаји о њиховој издржљивости наводе, да могу носити од 170 до 270 дневно на удаљеност од 47 . Користе се и различити њихови производи: пије се млеко, једе месо, масноћа из „грбе” се користи за кување, а крзно за израду одевних предмета или као покривач.
Бактријска дева кроз историју је врло често била предмет занимања уметника. На пример, странци са запада, који су долазили од Таримске завале или из других предела били су приказани на бројним керамичким фигурама у раздобљу династије Танг (618 - 907).
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.