Be3Al2Si6O18; Појављивање: призматичан, стубичаст, зрнасти; Боја: бео; Генеза: минерал гранит-пегматитских стена. From Wikipedia, the free encyclopedia
Берил (грч. βήρυλλος) минерал је хемијске формуле ,[5] односно берилијум-алуминијумски циклосиликат. Кристали берила кристалишу хексагонално и могу бити изузетно велики, метарских димензија. Берил се одликује шкољкастим преломом, тврдина му је 7,5-8, има стакласту сјајност и може бити прозиран до полупрозиран.[6][7] Разликује се обични (велики мутни кристали) и драги берили (прозирни кристали нежних боја, цењени као драго камење), а најпознатији су: смарагд (зелено обојен од хромова оксида), аквамарин (зеленкаст и модар), ружичасти морганит, зеленкастожути и жути златни берил и хелиодор (садржи мало уранијума, опализира). Берил је најважнији минерал за добијање берилијума. Долази готово редовно у пегматитима (стена која се појављује у облику жила, лећа, неправилних дајкова или плочастих еруптивних тела, у матичној стени или стенама око еруптива) гранита, на пример Мославачке горе, те у шкриљцима.[8]
Берил | |
---|---|
Опште информације | |
Категорија | Циклосиликат |
Формула | Be 3Al 2Si 6O 18 |
Струнцова класификација | |
Кристалне системе | Хексагонални |
Кристална класа | Дихексагонални дипиримидални () симбол: () |
Просторна група | |
Јединична ћелија | |
Идентификација | |
Молекулска маса | 537,50 |
Боја | Зелена, плава, жута, безбојна, ружичаста, црна и друге |
Кристални хабитус | Призматични до табеларних кристала; радијални, стубасти; зрнасто до компактно масивни |
Ближњење | Ретко |
Цепљивост | Неперфектан на {0001} |
Прелом | Конхоидна до неправилне |
Чврстина | Крт |
Тврдоћа по Мосу | 7,5–8 |
Сјајност | Стакласт до смолног |
Огреб | Бео |
Провидност | Транспарентан до провидног |
Специфична тежина | Просек 2,76 |
Оптичке особине | Једноосни (-) |
Индекс преламања | |
Двојно преламање | δ = 0,0040–0,0070 |
Плеохроизам | Слаб до разговетног |
Ултравиолетна флуоресценција | Нема (неки материјали за испуњавање прелома који се користе за побољшање бистрине смарагда флуоресцирају, али сам камен то не чини). Морганит има слабу љубичасту флуоресценцију. |
Референце | [1][2][3][4] |
Хексагонални кристали берила величином могу бити врло малих димензија па све до неколико метара. Берил има шкољкаст Лом, тврдоћа му је од 7,5-8, а специфична густина 2,63 до 2,80. Има стакласт сјај и може бити прозиран до полупрозиран. Калавост му је слаба по базном пинакоиду, а хабитус му је у облику дихексагонске бипирамиде. Чисти берил је безбојан, али врло често у себи садржи примесе па су присутни разнобојни варијетети - бели, зелени, плави, жути, црвени. Структура му се састоји од међусобно повезаних шестерочланих прстенова , који су поређани једни изнад других. Између тих прстенова налазе се канали у које могу ући катјони попут итд, или чак молекул воде. Те структурне примесе у каналима одређују боју берила. Примерци из Бразила показују астеризам. Данас је берил лако синтетски произвести, уз помоћ десетак различитих метода.
Име му долази од грчке речи , што значи плавозелен или морска вода.
Варијетети берила цењени су као драго камење, још од праисторијског доба. И у Библији је препозната његова лепота, па тако Езекиел (1:16) описује точкове Божјег трона и упоређује их са сјајем берила. Зелени берил зове се смарагд, а зелена боја му је од хрома који је ушао у канале између []-прстенова (још увек се расправаља о улози ванадијума у њима). Има га на Уралу код Јекатеринбурга и код Невчинска, Русија, у Колумбији (Мусо и Чивор). Црвени је биксбит или црвени смарагд, плави берил је аквамарин, ружичасти је воробевит, назван касније морганит, бели/безбојни је гошенит, а жутозелени хелиодор (има примесе жељеза у каналићима). Златни берил је жаркожуте боје. Трапични смарагди су берили који показују секторски раст као резултат уклапања албита у берилу за време упоредног раста.
Смарагд (лат. од грч. ) је зелено обојени облик минерала берила (). Своју смарагднозелену боју добио је од примеса хромовог оксида. Лепи и чисти смарагди убрајају се у најскупоценије драго камење и брусе се у различитим облицима за накит. Смарагд долази у пегматитима гранита. Главна су налазишта: Колумбија, Бразил, Урал и западна Аустралија. У старом веку најпознатије лежиште смарагда било је у древном Египту.
Аквамарин (лат. : вода + : морски) је зеленкасто и модро обојени облик минерала берила. Кристализује као и берил у хексагонском кристалном систему хемијског састава ]. Аквамарин добија своју плаву боју додавањем двовалентних и тровалентних јона жељеза () на различитим положајима мреже.[9] Међутим, као алохроматски минерал (стране боје), линија аквамарина увек је бела. Сена названа по драгуљу дубоко је зеленоплава. Због високе Мосове тврдоће од 7,5 до 8 и често добро развијених бистрих кристала, аквамарин се углавном прерађује у драго камење.
Морганит, познат и као „ружичасти берил”, „пурпурни берил”, „ружичасти смарагд” и „цезијски берил”, редак је светло ружичасти до ружичасти драгуљ минерала берила. Такође се могу наћи наранчасто/жуте врсте морганита, а траке у боји су уобичајене. Може се рутински топлотно обрађивати како би се уклониле мрље жуте боје, а повремено се зрачи ради побољшања боје. Ружичаста боја морганита приписује се јонима мангана 2+.
Златни берил може се кретати у бојама од бледо жуте до сјајно златне. За разлику од смарагда, златни берил генерално има врло мало мана. Израз „златни берил” понекад је синоним за хелиодор (од грчког : Sunce + dōron - δῶρον: дар), али златни берил односи се на чисто жуте или златножуте нијансе, док се хелиодор односи на зеленкасто-жуте нијансе. Златно жута боја приписује се јонима Fe3+.[10][11] Златни берил и хелиодор користе се као драгуљи или драго камење. Вероватно највећи резано златни берил је беспрекоран камен од 2054 карата који је изложен у Дворани драгог камења у Вашингтону, Сједињене Државе.[12]
Берил се већином налази у гранитним пегматитима, гранитима и грајзенима, али такође га има и у лискунским шкриљцима на Уралу и често је у заједници с калајним и волфрамским рудама. Има га у Аустрији, Немачкој и Ирској. Такође се појављује и на Мадагаскару (поготово морганит). Најпознатији извор смарагда на свету јесу Мусо и Чивор, (Бојака, Колумбија), где се појављују у кречњацима. Смарагда такође има у Трансвалу (ЈАР), Минас Жераису (Бразил) те близу Мурсинке на Уралу. У САД га има у Северној Каролини. Пегматити из Нове Енглеске произвели су неке од највећих кристала берила, укључујући и масивне кристале димензија 5,5 x 1,2 , тешке скоро 18 тона. Остале локације укључују још Јужну Дакоту, Колорадо, Јуту, Идахо и Калифорнију. Аквамаринска лежишта: Мадагаскар, Уганда, Зимбабве, Египат, Пакистан (друзе), Авганистан, острво Елба у Италији. Берила такође има на Мославачког гори, те на Мотајици (БиХ)
Осим за накит и украсе, берили се употребљавају као руда берилијума, метала који се због своје изузетно мале густине све више користи у производњи легура и у новим технологијама. Друиди су бериле употребљавали као медијум за прорицање, а Шкоти су овај минерал звали каменом моћи. Најраније кристалне кугле биле су напављене управо од берила, а после је берил замијењен прозирним кварцом.
|
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.