Бег (тур. — „вођа“) је наслов који се традиционално користио за вође мањих турскихплеменских група. У историјским аналима, многе турске и персијске вође су имале титуле bey, бег или beigh. Све три су истог значења — „лидер“. Регија, провинција или вилајет (тур.), у којем је бег владао, називао се beylik, односно „беговина," што у грубим цртама одговара „емирату“ или „кнежевини“.
Прва три владара Османског царства су имали титуле бега а не султана. Мурат I је добио право звања „султана“ од халифа у Каиру1383.
Од тада се звање „бег“ односи на гувернера османског вилајета (провинције). С лабавом османском структуром, важније провинције су биле склоне аутономији и самоодрживости. У следећем веку су владари градова Бурса и Једрене имали титуле „бега“. Касније је титула владара суверене државе Туниса била „бег“.
Крајем 19. века је назив „бег“ редукован на почасни назив, нешто што отпилике одговара енглеској титули „Сер“. У данашњој Турској и Азербејџану, назив бега има значење „господин“.
Варијацијски облици бег или Баиг се још увек користе у презименима у јужној и централној Азији, као и на Балкану. У словенским именима постоји спој са словенским -(ов)ић додатком, као на пример у презименима Беговић, Изетбеговић, Авдибеговић, Смаилбеговић, и томе слично.
Реч је у енглески ушла од турскогбег,[2] која и сама потиче од старотурскогбег,[3] која се – у облику bäg – помиње још у Орхонским натписима (8. век) и обично се преводи као „племенски вођа"..[4][5] Стварно порекло речи је још увек спорно, мада углавном постоји сагласност да је реч о позајмљеници,[4] на старотурском.[6] Ова турска реч се обично сматра позајмицом из иранског језика.[7][5] Међутим, немачки турколог Герхард Доерфер оценио је извођење из иранског наизглед атрактивно, али прилично неизвесно,[5] и указао на могућност да је реч заиста туркијска.[4] Научници су предложили две главне етимологије:
средњоперсијски назив bag (такође baγ или βaγ,[5]староиранскиbaga; уп. санскрит भग / bhaga) што значи „лорд” и „господар”.[5]Питер Голден изводи реч преко согдијскогbġy из истог иранског корена.[4][8] Сви средњоирански језици задржавају облике изведене од baga- у значењу „бог“: средњеперсијски bay (множина bayān, baʾān), партскиbaγ, бактријскибаго, согдијски βγ-,[5] и коришћени су као почасне титуле краљева и других људи високог ранга у значењу „лорд”.[5][9] Ирански bāy (преко везе са староиндијском именицом bhāgá „поседовање, парцела“[10][5]) дао је турску реч bai (богат), одакле монголско име Bayan (богат).[5][7]
кинеска титула pö (伯 мандаринскиbó; њен историјски изговор је pök или pak или perjk, како је реконструисао Едвин Пулибланк), што значи старији брат и феудални газда.[4]
Османска држава је почела као једна од десетак турских Газибејлика, упоредивих са западноевропским војводствима, на које је Анадолија (тј. Азијска Турска или Мала Азија) била подељена након распада селџучког султаната Иконион (Конија) и војне пропасти Византијског царства. Њен главни град је била Бурса. До 1336. анектирао је Бејлик од Карасија, свог западног суседа на обали Мраморног мора, и након тога је почео прилично брзо да се шири.
Како је Османско царство прерасло из бејлика у царски султанат, титула „бег“ је почела да се примењује на подређене војне и административне официре, као што су управник округа и мањи војни гувернери нижег нивоа. Потоњи су обично носили назив санџакбег (по изразу „санџак”, који је означавао војнички барјак коњског репа). Бегови су били нижи по рангу од паша и гувернера провинција (валије су обично су носиле титулу паше), који су управљали већином османских вилајета (провинција), али виши од ефендија.
На крају су поглавари некадашњих отоманских престоница Бурсе и Једрена (раније византијског Адријанопоља у Тракији) означени као „бегови“.
До краја 19. века, „бег” је у Османском царству сведен на почасну титулу. Док на казашком и другим централноазијским туркијским језицимабай остаје прилично почасна титула, у савременом турском, и у Азербејџану, реч „бег“ (или „бај“) једноставно значи „господин“ (упореди ефендију) или „сер“ и користи се у значењу „поглавар“ само у историјском контексту. Беј се користи и у турском у комбинованом облику за одређене војне чинове, нпр. албај, што значи пуковник, од алај „пук” и -бај, и јарбај, што значи потпуковник, од јардим „помоћ” и -бај (дакле, „помоћник албај”).
Луси Мери Џејн Гарнет је написала у делу Турски живот у граду и селу из 1904. да „угледне личности и њихови синови” као и „високи владини званичници” могу да постану бегови, што је била једна од две „само конвенционалне ознаке неодређене као што је „есквајер” постао у Уједињеном Краљевству“.[11]
Републиканске турске власти укинуле су ту титулу око 1930-их.[12]
Титула бег (арап.) се такође звала beyk или бек (بيك) – од турског beyg (بيـگ) – у северној Африци, укључујући Египат.[13][14][15] Бег је могао да има сличну функцију у арапским државама које су се отцепиле од Високе порте, као што су Египат и Судан под династијом Мухамеда Алија, где је био чин испод паше (задржан у две класе ранга после 1922.) и титула љубазности за пашиног сина.
Чак и много раније, титула виртуелног суверена у варварским северноафричким државама „регентства“ била је „беј“ (упореди деј). Посебно у Тунису,[16] династија Хусејнида користила је читав низ наслова и стилова укључујући беј.
„Bey”. The American Heritage Dictionary of the English Language. Архивирано из оригинала 8. 3. 2008. г. Приступљено 22. 3. 2008.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
P. Golden, "Turks and Iranians: An historical sketch", in S. Agcagül/V. Karam/L. Johanson/C. Bulut, Turkic-Iranian Contact Areas: Historical and Linguistic Aspects, Harrassowit, 2006, p. 19ff
Daryaee, Touraj (2010), „Ardashir and the Sasanian's Rise to Power”(PDF), Anabasis: Studia Classica et Orientalia, 1, стр.239, Архивирано из оригинала(PDF) 4. 3. 2016. г., Приступљено 24. 4. 2015CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Shaw, Stanford J. and Ezel Kural Shaw. History of the Ottoman Empire and Modern Turkey (Volume II). Cambridge University Press, 27 May 1977. 0521291666, 9780521291668. p. 386.
Jomard, Edme-François (1826). Description de l'Egypte (на језику: француски). C. L. F. Panckoucke. стр.475. „Le mot sangiaq est un nom de dignité, synonyme de celui de bey (beykبيك, ou, suivant l’orthographe de la prononciation turques, beygبيـگ).” Summary: sanjaq-bey ≈ bey = beyk = beyg.
Journal asiatique (на језику: француски). 1854. стр.484. „Le titre de begبيـگ (prononcé bey) ou bek بيى, qui, en Barbie est écrit et prononcé bâïبك est proprement un mot turc.”
Cohen, Richard (2003), By the Sword: A History of Gladiators, Musketeers, Samurai, Swashbucklers, and Olympic Champions, Random House, Inc., ISBN978-0-8129-6966-5
Endresen, Cecilie (2015). „The Nation and the Nun: Mother Teresa, Albania's Muslim Majority and the Secular State”. Islam and Christian Muslim Relations. 26 (1): 53—74. S2CID143946229. doi:10.1080/09596410.2014.961765.
Francione, Gennaro (2003), Skenderbeu: Një hero modern (на језику: албански), Shtëpia botuese "Naim Frashëri", ISBN978-99927-38-75-7
Franco, Demetrio (1480). Comentario de le cose de' Turchi, et del S. Georgio Scanderbeg, principe d' Epyr. Venice: Altobello Salkato. ISBN99943-1-042-9.
Genesin, Monica; Matzinger, Joachim; Vallone, Giancarlo, ур. (2010), The Living Skanderbeg: The Albanian Hero between Myth and History, Hamburg: Verlag Dr. Kovač.