From Wikipedia, the free encyclopedia
Апсцес тестиса (епидидимиса) је релативно редак ограничени гнојни процес, који настаје као последица специфичне и неспецифичне инфекције епидидимиса, тестиса или трауме скротума.
Апсцес тестиса | |
---|---|
Класификација и спољашњи ресурси | |
Специјалност | Урологија Инфектологија |
МКБ-10 | N45.0 |
МКБ-9-CM | 604 |
DiseasesDB | 4342 |
MedlinePlus | 001279 |
eMedicine | med/704 radio/261 emerg/166 |
MeSH | D004823 |
Како инфекција није локализована само у једном интраскроталном органу, многи аутори ово обољење називају акутни орхиепидидимитис или акутни епидидимоорхитис.[1]
Апсцес тестиса — Акутни епидидимоорхитис — Акутни орхиепидидимитис.
Апсцес тестиса и епидидимиса је секундарни, запаљењски процес ових органа, и једно од ургентних стања у акутном скротуму. У огромној већини случајева претходи му неспецифична, али може бити последица и специфичне инфекције.
Апсцес тестиса и епидидимиса најчешће изазивају: грам-негативне бактерије (Enterococcus coliforms. Staphylococcus spp. Streptococcus spp.) Кохов бацил,[5] и сл. Трансмисија инфекције је најчешће, али не и обавезно, сексуално узрокована.[6]
Понекад акутном епидидимоорхитису претходи уретритис, простатитис и симптоматска хидроцела или хематоцела.[7]
Фурнијеова гангрена (некротизирајући фасциитис) је гангренозни процес који укључује и апсцес спољашњих гениталија, а настаје као последица ширења инфекције из уринарног тракта или директно из периректалних извора инфекције.[8]
Болест почиње нагло;
У постављању дијагноза апсцеса тестиса,[10] користи се следеће методе;
Овај одељак би требало проширити. Можете помоћи додавањем садржаја. |
Овај одељак би требало проширити. Можете помоћи додавањем садржаја. |
Од ових тестова ултразвук може бити јако користан,[11] јер потврђује дијагнозу налазом апсцеса у тестису. Ултразвучни налаз се карактерише жаришнаом регијом измењене ехогености обично мешане чврсто/цистична структуре, која може бити изоехоичана у однсу на остатак тестиса, јер је жаришна регија измењене васкуларности (аваскуларна регија окружена повећаном васкуларности) што је доказ епидидимитиса (у већини случајева) или реактивне хидрокоеле.[12][13][14]
Важно је током ултрасонографије проценити и да ли се ради о дифузној промени или капсулирању како би се икључила пиоцоела настала згушњавањем скроталне коже и извршила процен зида апсцеса скроталног зида у коме може бити присутан интраскротални гас.[15]
Сцинтиграфија показује појачану перфузију, али смањено уношење радиофармака централно у тестис у некротично језгро апсцеса.
Диференцијалнодијагностики треба разматрати следећа стања:[16]
У случају орхиепидидимитиса лечење је конзервативно - одговарајућим антибиотицима (цефалоспорини, тетрациклини код неспецифичних инфекција), уз мировање и примену аналгетика против болова.[10]
Дренажа апсцеса, која може бити површна или интраскротална једна је од метода избора, која има за циљ евакуацију створеног гнојног сасржаја у апсцесу. Нема контраиндикације за ову врсту интраскроталних апсцеса, јер нема толико тешких стања да болесник не може да издржи операцију. Пацијенти са Фоурнијеовом гангреном захтевају агресивну реанимацију, примену антибиотика широког спектра и брзу хируршку интервенцију.[18]
Као додатна мера примењује се елевација скротума (може и са суспензијом за тестисе, али се може бити и импровизовн), у циљу смањења отока.
Ако се лечи правилно и на време апсцес тестиса најчешће не оставља никакве последице. Међутим, запуштени или нелечени облик орхиепидидимтис врло лако формира апсцес.
Понекад апсцес тестиса или епидидимиса може имати субакутни ток, када без обзира на терапију иде ка даљем стварању апсцеса. У тим стањима он може да коликвира, и да се спонтано отвари на кожи скротума. Овакву ситуацију лекар не би требало да сачека, већ би требало да се правовремено учини инцизија са дренажом уз максималну антибиотску заштиту.[19] Интензивно лечење најчешће спашава тестис, при чему се мацерирају и пропадају само овојнице тестиса. Међутим има случајева када је једини третман орхиектомија или вађење тестиса.
Компликације повезане са акутним епидидимитисом и бактеријским орхитисом укључују следеће:[3][1]