Аврам
From Wikipedia, the free encyclopedia
Аврам (хебрејски: , модерни: – Аврам, тиберијски: – Абрам), или Абрахам (хебрејски: , модерни: – Аврахам, тиберијски: – Абрахам; арапски: – Ибрахим), библијска је личност Старог завета.[1] Према Библији, он је праотац народа, што његово име на хебрејском језику и значи (приликом покушаја жртвовања сина Исака, Аврам је преименован у Абрахам). Претпоставља се да је живео између 2000. и 1500. п. н. е. У Месопотамији у граду Уру. Данас кад неко каже абрахамске вере или Абрахамови синови мисли се на хришћане, јевреје и муслимане, као потомке Аврама.[2][3] У исламу он се сматра кариком у ланцу пророка који почиње са Адамом и кулминира Мухамедом.[4]
Наратив у Постању се бави темама потомстава и земље. Аврама позива Бог да напусти дом свог оца Tаре и да се насели на земљу која је првобитно дата Ханану, али коју Бог сад обећава Авраму и његовом потомству. Предочени су различити кандидати који би наследили земљу након Аврама, и иако су обећања дата Измаелу због оснивања велике нације, Исак, његов син са полусестром Саром, наслеђује оно што је обећано Авраму. Аврам купује гробницу (пећину патријараха) код Хеброна за Сарин гроб и тиме успоставља своје право на земљу. У другој генерацији његов наследник Исак је ожењен женом која му је рођака, чиме искључује Хананите из било каквог наслеђа. Аврам се касније жени Кетуру и има још шест синова, али након његове смрти, кад је сахрањен поред Саре, Исак наслеђује „сву Аврамову имовину”, док остали синови добијају само „поклоне” (Постање 25:5–8).[5]
Прича о Авраму се не може дефинитивно повезати са било којим специфичним временом, мада постоји широко заступљена сагласност да је доба патријарха, заједно са егзодусом и периодом судија, касна књижевна конструкција која није везана за било који период стварне историје.[6] Уобичајена хипотеза међу научницима је да је то састављено у раном персијском периоду (касни 6. век п. н. е.) као резултат напетости између јеврејских земљопоседника који су остали у Јудеји током Вавилонског ропства и заснивали своје право на земљу путем свог „оца Аврама”, и повратника из изгнанства који су заснивали своје против-тврдње на Мојсију и традицији егзодуса.[7]