From Wikipedia, the free encyclopedia
Vojni puč 27. marta 1941. je izvela zaverenička grupa prozapadno orijentisanih oficira Jugoslovenske vojske na čelu sa generalom Vojnog Vazduhoplovstva Borivojem Mirkovićem zbacivši s vlasti tročlano kraljevsko namesništvo, kneza Pavla Karađorđevića, Radenka Stankovića, Ivu Perovića i vladu Cvetković-Maček, koja je dva dana ranije, 25. marta 1941. potpisala protokol u Beču o pristupanju Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu.
Učesnici su bili podstaknuti na puč od pojedinih domaćih antinemačkih opozicionih krugova, kao i na vojna i politička obećanja Velike Britanije, koja se tada nalazila u ratu sa Nemačkom. Srpska pravoslavna crkva je imala posebno zapaženu ulogu u prevratu kada, zajedno sa nekim srpskim političkim organizacijama (Sokoli, Narodna odbrana, Četnici itd.), učestvuje u pripremanju i realizaciji vojnog puča. Zbog jakih veza između Anglikanske i Srpske pravoslavne crkve, britanska vlada je mogla uticati na stav SPC i patrijarha Gavrila Dožića da istupi na strani "slobodnog sveta".[2] Podsticaj zaverenicima za puč je dat i od strane Moskve koja je time želela da odloži nemački napad na SSSR, koji se uveliko pripremao. Komunisti su takođe demonstrirali sa ostalim građanima toga dana.[3]
27. marta 1941. na beogradske ulice su izašle hiljade demonstranata uzvikujući i noseći parole "Bolje rat nego pakt", "Bolje grob nego rob". Zaverenici su predali vlast maloletnom kralju Petru II Karađorđeviću i osnovali Vladu na čijem čelu se našao jedan od njih, komandant Vojnog Vazduhoplovstva general Dušan Simović, a za potpredsednika vlade akademik Slobodan Jovanović.
Istupanje Jugoslavije iz Trojnog pakta je izazvalo odlaganje planiranog nemačkog napada na SSSR za 38 dana, sa 15. maja na 22. jun 1941. godine.[4][5] Nemci su već bili započeli prebacivanje oklopnih divizija ka Rusiji, ali čim su saznali za "srpski prevrat", taj pokret je obustavljen.[4]
Datum se smatra jednim od najvažnijih u srpskoj i jugoslovenskoj istoriji 20. veka i slavi se kao početak suprotstavljanja fašizmu u Drugom svetskom ratu.
14. februar: Bezuspešni pregovori Hitlera sa jugoslovenskim predsednikom vlade Cvetkovićem i ministrom spoljnih poslova Cincar-Markovićem u vezi pristupa Jugoslavije Trojnom paktu.
4. mart: Sastanak Firera sa jugoslovenskim princom-namesnikom Pavlom u Berghofu. Pri tome je izdato saopštenje, da je Jugoslavija u principu spremna da pristupi Trojnom paktu.
12. mart: U pregovorima sa Jugoslavijom postignut je dogovor, da se odustane od transporta kroz Jugoslaviju.
13. mart: Ambasador Riter, iz nemačkog ministarstva spoljnih poslova, saopštava da se pregovori oko pristupanja Jugoslavije Silama osovine odvijaju povoljno. Glavnu poteškoću predstavlja još uvek pitanje vojne podrške Jugoslavije Trojnom paktu, koje se protivi jugoslovenskom narodnom mentalitetu i zato ga Jugoslavija još uvek ne prihvata. Ambasador Riter izrazio je mišljenje, da je Hitler spreman da izađe u susret Jugoslaviji i zbog velikog političkog značenja pristupa Jugoslavije Trojnom paktu. Nemačka, dakle, treba da odustane od svog zahteva da Jugoslavija dozvoli transport nemačkih trupa kroz svoju zemlju.[6]
– Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta
Pošto se nakon aneksije Austrije Treći Reich graničio s Jugoslavijom, a Velika Britanija očito nije mogla nikome pružiti nikakvu djelotvornu zaštitu na Balkanu, jugoslavenski su političari bili primorani na politiku popuštanja. Knez Pavle i njegova vlada odolijevali su više mjeseci njemačkom navaljivanju da pristupe Trojnom paktu, ali kad je na početku ožujka 1941. i Bugarska pristupila Trojnom paktu, zaključili su da se ne mogu više opirati.[7]
Knez Pavle je vodio popustljivu politiku s Nemcima, ali je u tome nailazio na otpor srpskih opozicionih stranaka, dijela vojske i Srpske pravoslavne crkve.[8] Srpski patrijarh Gavrilo Dožić i episkopi SPC su činili sve što su mogli da bi onemogućili potpisivanje Pakta sa silama Osovine.[9] Djelatnost patrijarha Gavrila Dožića bila je prvih mjeseci 1941. dobrim dijelom usmjerena na politički teren, Patrijaršiju su redovno posjećivali političke ličnosti iz opozicije.[8] 20. marta Maršalat Dvora je pozvao u Beli dvor patrijaraha Gavrila koji je tada saopštio knezu Pavlu da "tradicija, ponos i glas koji uživamo u svetu, zatim obaveze prema žrtvama koje su date za jugoslovensku državu, imperativno nalaže da se ne priključimo Tripartitnom paktu."[2]
22. mart: Nove teškoće u pregovorima sa Jugoslavijom i njenog pristupanja Trojnom paktu. Tri jugoslovenska ministra dala su ostavku na svoje položaje.[6]
– Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta
Tri dana docnije, 23. marta 1941, patrijarh Gavrilo ponovo je bio u Belom dvoru. Patrijarh Gavrilo je pokušao da ubedi kneza Pavla protiv sporazuma, ali mu je Pavle rekao da je odluka jugoslovenske vlade o pristupanju Trajnom paktu nevoljno, ali u tom trenutku najracionalnije rješenje:
Naša odbrana nije dovoljna, niti je pak jaka, da možemo da vodimo drugu politiku od ove, koja nam se sada nameće. Pogotovu kad smo dobili tačna obaveštenja od ministra vojske generala Petra Pešića, da bi u slučaju rata, naša odbrana bila nedovoljna. Saveznika nemamo, koji bi nam pritekli u pomoć. Nemci su u zenitu svoje moći. Ništa ne može da ih zadrži, jer dobijaju pobedu za pobedom. Niko ne može da se suprotstavi nemačkim ratnim sredstvima. Mi smo to uvideli za vreme kratkog rata sa Francuskom.[9]
27. mart: Puč u Beogradu. Jutros je jugoslovenska vlada podnela ostavku. Demonstracije pred nemačkom ambasadom. Antinemačke demonstracije u Beogradu i u drugim gradovima Srbije. Ugovor još nije ratifikovan. Novi predsednik vlade zove se Simović. Oko 13:00 javljeno, da je Firer odlučio da uništi Jugoslaviju. Vrhovni komandanti kopnene vojske i vazduhoplovstva već se nalaze kod Hitlera.[6]
– Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta
Novinski izveštaj o vojnom puču i zbacivanju proosovinske vlade, Politika, 28. mart 1941.
26. marta po podne, Borivoj Mirković je Simoviću saopštio odluku da tokom noći „ukloni izdajnike“. Pred odsudnim korakom, Simović se prepao i zatražio da se puč odloži. Mirković se nije pokolebao. Odmah je počeo da priprema puč kao da se radi o vojnoj vežbi. Pred ponoć 26/27. izdao je naređenje da se počne. U centar Beograda, za tenkovima došla je pešadija; opkoljena su ministarstava, pohapšeni Cvetković i njegovi ministri, zauzeta je Glavna pošta i blokirani izlazi iz grada. Oko 3 sata sve je bilo gotovo. Mirković je onda pozvao Simovića, koji je iz kreveta došao u Glavni generalštab i preuzeo političko vođstvo posle izvršenog prevrata. Za njim su ubrzo stigli ministarski kandidati. Za jednog od njih, Milana Grola, pričalo se da nije „znao da li ga hapse ili vode u vladu“ kada su ga oficiri podigli iz postelje. Prisutnim ministarskim kandidatima, Simović se obratio rečima: „Gospodo, dajem vam pola sata vremena, da se dogovorite ko će koje ministarstvo da primi, a ako se ne složite ja ću vam pročitati.“ Pošto je pogađanje oko rasporeda po stranačkom ključu potrajalo, u jednom trenutku je Slobodan Jovanović ušao kod Simovića i predložio mu da izađe sa svojom listom ministara, jer se „ovi političari neće nikad sporazumeti“. Potom, Simović je „pročitao“ ko koje mesto dobija u njegovoj vladi.
Promena izvršena pučom pokrivena je Kraljevom proklamacijom, kojom je Petar II, pet i po meseci pre punolestva, preuzeo kraljevsku vlast. U proklamaciji je naglašeno da je vojska svrgnuvši Namesništvo i dotadašnju vladu „izvršila svoj zadatak prema Kralju i Otadžbini“, i da je mandat za novu vladu poveren generalu Dušanu Simoviću. Tokom 27. marta, ta proklamacija je nekoliko puta čitana na radiju. Mladi kralj je taj svoj prvi akt video i potpisao tek uveče. Proklamacija, koju je Simoviću na redakciji podneo Radoje Knežević, a koju je izgleda sastavio Slobodan Jovanović, nije se mogla dostaviti mladom kralju, pa je odneta u radio, gde ju je najavljen kao kralj, pročitao kapetan korvete Jakov Jovović. U 10 sati preko radija, „u ime svih vladika srpskih, sakupljenih na Svetom Arhijerejskom Saboru“ i u svoje ime, patrijarh Gavrilo Dožić je blagoslovio puč.
Ilegalci su javno govorili na trgovima grcavim od užarenih talasa. Oko podne se čulo da su pušteni zatvorenici sa Ade, iz Glavnjače. Sećam se zanosa, pesama, grljenja sa nepoznatima. Zar je bilo nepoznatih toga dana? Svi su se voleli, znali. U svakom si čoveku prepoznavao sebe. Koliko se ljudskih istina pronašlo tog buntovnog, slobodnog, jasnog, herojskog martovskog dana, kad se činilo da je prvi put sagledano sunce otvoreno nad glavama, shvaćena vedrina koja se disala, otkriven smisao krvi što je tekla kroz žile kao nikad dotle, tukući damarima, pored svoje stare bodlerovske budilničke kantilene: “Remembeг! Souviens-toi” i jednu drugu apsolutnije ritmovanu melodiju, sudbinskiju od prolaznosti martovske svetlosti: istinu o istorijskoj trajnosti tog trenutka.[11]
Čim se saznalo za puč, ulice su ispunjene masom sveta: „Beograd je izgledao kao jedna košnica pčela“. Pevane su patriotske pesme i uzvikivane parole protiv Hitlera i Musolinija. Među parolama bilo je: Bolje rat nego pakt, Bolje grob nego rob, Nema rata bez Srba. Rečju Mirka Kostića, „malo bi ko od narodnih manifestanata na pitanje: hoćeš li rat“, odgovorio „bolje rat nego pakt“, a na „bolje grob nego rob“ čulo bi se iz naroda „grobom ikad, robom nikad“.[nedostaje referenca]
U ranim jutarnjim časovima jedna grupa demonstranata „polupala je nemačke biroe, polomila vrata i prozore i pocepala papire koji su se unutra nalazili“. Do deset sati, gradom su zalepršale jugoslovenske, engleske, francuske i američke zastave; nemačka zastava bila je spaljena. Sutradan posle blagodarenja u Sabornoj crkvi, nemački poslanik Viktor fon Heren je „vređan, a gomila je pljuvala na njegov automobil“. Oko 10 sati među demonstrantima su se pojavili komunisti, uzvikujući parole o savezu sa Sovjetskim Savezom. Jedna zgrada na trgu Slavija bila je iskićena crvenim zastavama.
Nakon pada Francuske, Britanija je vodila žestoku anti-nemačku agitaciju u preostalim neokupiranim zemljama Evrope. U Jugoslaviji, veliki deo srpske političke elite je bio pro-Britanski orjentisan, zbog savezništva u I svetkom ratu.
Državni udar je podsticala i britanska Služba za specijalne operacije — SOE, koja je od leta 1940. stvarala svoje uporište uglavnom u centralnoj Srbiji. Preko, u Jugoslaviji veoma slušanog, „radija slobodnih nacija“ emitovan je 26. marta zapaljiv govor Leopolda Emerija, ministra za Indiju, koji je narodima Jugoslavije poručio da jugoslovenska vlada ne može polagati pravo na to da jednim svojim potpisom „otpiše čast i nezavisnost 16 miliona Jugoslovena“. Za zaverenike bilo je izuzetno važno to što su se, početkom marta, britanske trupe iskrcale u Grčkoj. Ujutro 26. marta, Dušan Simović je razgovarao sa britanskim vojnim atašeom o detaljima pomoći u slučaju rata Jugoslavije sa Osovinom, do koga je po njegovom mišljenju moralo doći ako puč uspe.
Zbog jakih veza između Anglikanske i Srpske pravoslavne crkve, britanska vlada je mogla uticati na zvaničan stav Srpske pravoslavne crkve i patrijarha Gavrila Dožića da istupi na strani "slobodnog sveta".[2]
Istog dana kada je izvrešen vojni puč, Sveti arhijerejski sabor SPC je već bio na okupu, jer je bio sazvan za 27. mart. Otvarajući vanredno zasedanje Sabora patrijarh Gavrilo je rekao:
Neka je slava Bogu, zahvaljujući tome da je prošle noći izvršen puč i situacija je mnogo jasnija. Naš položaj je mnogo lakši. Sinoć mi je jedan od kraljevskih namesnika rekao da ćemo mi biti krivi ako narod bude ustao i nastali nemiri, i da će posledica toga biti ulazak Nemaca u našu zemlju. Noćašnji akt spasao je čast našeg naroda i države, pa zbog toga i mi možemo samo blagosloviti ovo delo.[12]
27. marta 1941. patrijarh je više puta izlazio na prozor Patrijaršije i držao govore mnogobrojnim demonstrantima.[8] Nacionalno ushićenje doveo je do tačke ključanja Dožićev govor na beogradskom radiju, prepun kosovske simbolike, koji su prenosile i stanice Zagreb i Ljubljana, poručujući da je na saboru Srpska pravoslavna crkva jednoglasno podržala vojni puč kao opredeljenje za "carstvo nebesko":
Pred našu naciju u ove dana sudba je ponovo bila postavila pitanje kome će se privoleti carstvu. Jutros u zoru na to pitanje dat je odgovor. Privoleli smo se carstvu Nebeskom, to jest carstvu Božje istine i pravde, narodne sloge i slobode... Ako je živeti, da živimo u svetinji i slobodi, ako je mreti, da umremo za svetinju i slobodu kao i mnogo miliona proslavljenih predaka naših.[8]
Patrijarh Gavrilo je 28. Marta 1941. u patrijaršiji dočekao pučistu generala Simovića i tom prilikom je rekao da puč nije samo delo vojnika već "celokupnog srpskog naroda i nas svih koji smo se za to angažovali".[13] On je tom prilikom ocenio da je 27. mart jedan od najvažnijih datuma u srpskoj istoriji i da je ravan Vidovdanu:
Vidovdan 1389. godine, Vidovdan 1914. godine i 27. mart 1941. godine su isti no suštini i motivima. Sva tri ova velika datuma vode carstvu Nebeskome, tj. putem prošlosti, oličenim u duhu viteštva.[13]
28. marta, povodom stupanja na presto maloletnog kralja Petra II održano je blagodarenje u svim bogomoljama. U Sabornoj crkvi su bili Petar II, nova jugoslovenska vlada na čelu sa generalom Simovićem, predstavnici političkog i javnog života, generalitet, admiralitet, episkopi Srpske pravoslavne crkve i druge javne ličnosti. Ulice i prilazi oko Patrijaršije i Saborne crkve bili su zakrčeni sa svih strana od ogromne mase sveta i od automobila.[13]
Mnogi Hrvati su beogradski puč shvatili kao „atak na postignutu hrvatsku autonomiju u Banovini Hrvatskoj“. Vladko Maček je bio spreman da brani kneza Pavla i hrvatske pozicije stečene pod Pavlovim namesništvom. Oko 7. izjutru 27. marta, voz kojim je Pavle putovao za Brdo kod Kranja bio je zaustavljen u Zagrebu. Komandant Četvrte armije, general Petar Nedeljković, imao je Simovićev nalog da se svrgnuti namesnik vrati u Beograd. Utom, stigao je Maček odmah izjavivši: „Ovo što su uradili u Beogradu nije nikakvo dobro. Ja sam bio sa knezom Pavlom i sa njim i padam. Ja sam slobodan da odlučim dalju situaciju, tako isto i hrvatski narod.“ Zatim su svi otišli u Banske dvore da rasprave novonastalu situaciju. U kancelariji Banskih dvora, u prisustvu bana Ivana Šubašića, Augusta Košutića i Juraja Krnjevića, Maček je izjavio da puč ne treba smatrati kao svršen čin, i predložio da se smeni general Nedeljković „i po potrebi uhapsi“, a da se na njegovo mesto postavi komandant divizije u Zagrebu general Avgust Marić. Sa takvom promenom trebalo je poslati pukove iz Hrvatske protiv pobunjenika u Beogradu.
Knez Pavle nije prihvatio Mačekov predlog. On je prihvatio puč kao svršen čin, pa je zaključio da bi poziv vojsci da stane uz Namesništvo bio akt pobune protiv kralja. Na Mačekov argument da se ne bi radilo o pobuni, nego o pokušaju „zaštite Kralja od jedne grupe neodgovornih oficira“, Pavle je zavapio: „Pa to znači građanski rat! Meni će pobunjenici poklati decu u Beogradu, kako bi mi se lično osvetili.“ Još je rekao da je umoran od državnih poslova i da mu je jedina želja da napusti zemlju.
Tada je zvao Dušan Simović i tražio od Mačeka da, sa svoja četiri ministra iz Cvetkovićeve vlade, kao potpredsednik uđe u njegovu vladu. Odgovarajući na Mačekove uslove, Simović je prihvatio Sporazum od 1939, i još obećao „potpunu autonomiju Hrvatima“. Što se Trojnog pakta i spoljne politike tiče, o tome je imalo da se reši čim Maček dođe na sednicu vlade. Uz Pavlov nagovor, Maček je pristao da njegovi ministri uđu u Simovićevu vladu, a sam je svoj ulazak odložio za nekoliko dana.
Do podneva, kada je krenuo za Beograd, knez Pavle je preko britanskog konzula u Zagrebu, uputio molbu britanskoj vladi da mu intervencijom kod Simovićeve vlade olakša odlazak u Grčku i dozvoli dolazak u London. Dok je putovao za Beograd, Borivoj Mirković i neki oficiri navaljivali su da se svrnuti Knez-namesnik strelja. Ipak, ta solucija ostavljena je samo za slučaj odbijanja ostavke. Odmah po prispeću u Beograd, oko 7 uveče, Pavle je bespogovorno, sa ostalom dvojicom namesnika, potpisao ostavku, spakovao se i sa porodicom pred ponoć pošao put Grčke. Britanci su ga, pak, uputili u Keniju sa statusom „političkog zatvorenika“.
Hitler je ubrzo nakon promene jugoslovenske vlade i politike, napao Jugoslaviju. Posebno je stradao Beograd koji je bombardovan 6. aprila ujutru. Nakon kratkotrajnog travanjskog rata, Jugoslavija je poražena i podeljena. Patrijarh Gavrilo je uhapšen od Nemaca kao jedan od organizatora anti-nemačkog puča.
Koreni tragedije i Srpske pravoslavne crkve i srpskoga naroda u Drugom svetskom ratu i posle njega sadržani su, znatnim delom, i u ideološko-političkoj nepripremljenosti i u jednostranom procenjivanju i unutrašnjopolitičke i međunarodne situacije u kojoj se nalazio naš narod pre formalnog otpočinjanja Drugog svetskog rata. Jednostrano, sasvim proizvoljno i znatnim delom guslarsko opredeljenje Crkve za ideje i nejasne ciljeve puča od 27. marta 1941. godine, bilo je jedan od uzroka bezobzirnosti okupatora i prema SPC i prema srpskom narodu.[12]
– Đoko Slijepčević, istoričar, pisac "Istorije Srpske pravoslavne crkve"
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
