Ljudsko tijelo

Ljudsko telo predstavlja celokupnu strukturu ljudskog organizma i obuhvata glavu, vrat, trup, dve ruke i dve noge. Dok čovek ne dostigne odraslo doba, telo se sastoji od skoro 100 biliona (10¹²) ćelija^[1] osnovnih jedinica života^[2] Ove ćelije su biološki organizovane da na kraju oforme celo telo.

Ljudsko telo
Karakterstike ljudskog tela prikazane na telima kod kojih su telesne dlake i muške dlake na licu uklonjene

Struktura

Za više informacija videti Anadomija, Proporcija tela i Anatomska terminologija

Sastav ljudskog tela Kod zdravog čoveka teškog 60 kg
Konstituent	Težina[3]	Procenat atoma[3]
Vodonik	6.0 kg	63%
Kiseonik	38.8 kg	25,5%
Ugljenik	10.9 kg	9,5%
Azot	1.9 kg	1,4%
Kalcijum	1.2 kg	2,0%
Fosfor	0.6 kg	0,2%
Kalijum	0.2 kg	0,07%

Veličina

Prosečan odrasli čovek (u razvijenim zemljama) visok je oko 1,7-1,8 m, a odrasla žena je oko 1,6–1.7 m. Visina je značajno određena genima i ishranom. Na tip tela i sastav ljudskog telasastav učestvuju faktori kao što su genetika, ishrana i vežbanje.

Anatomija čoveka

Za više informacija videti Oblik tela i Ženski oblik tela

Anatomska studija Leonarda da Vinčija

Ljudska anatomija (grčki: , „disekcija“, od ἀνά, „gore“ i τέμνειν, „seći“) prvenstveno je naučna studija morfologije ljudskog tela.^[4] Anatomija se deli na bruto anatomiju i mikroskopsku anatomiju.^[4] Bruto anatomija (takođe poznata i kao topografska anatomija, regionalna anatomija ili antropotomija) je proučavanje anatomski struktura uz pomoć mikroskopa, koja uključuje histologiju (studiju organizacije tkiva),^[4] i citologiju (proučavanje ćelija). Anatomija, ljudska fiziologija (studija funkcije), biohemija (studija hemije živih struktura) su komplementarno osnovne medicinske nauke koje generalno zajedno (ili u tandemu) za studente koji studiraju medicinske nauke.

Sa nekih gledišta ljudska anatomija je usko povezana sa embriologijom, komparativnom anatomijom i komparativnom embriologijom,^[4] kroz zajedničke korene u evoluciji; na primer, veći deo ljudskog tela zadržava antički segmentni obrazac koji je prisutan kod svih kičmenjaka gde su osnovne jedinice ponavljane, što je posebno očigledno na kičmenom stubu i rabarnom kavezu, i može biti praćeno od veoma ranih embriona.

Generalno gledano, lekari, stomatolozi, fizioterapeuti, sestre, bolničari, radiografi i studenti određenih bioloških nauka, uče bruto anatomiju i mikroskopsku anatomiju sa anatomiskih modela, skeleta, tekstualnih knjiga, dijagrama, fotografija, lektura i tutoriala. Proučavanje mikroskopske anatomije (ili histologije) može biti dodato praktičnom iskustvu u proučavanju histoloških priprema (ili slajdova) pod mikroskopom; i takođe medicinski i studenti stomatologije generalno uče anatomiju uz praktično iskustvo disekcije i posmatranja leševa (mrtvih ljudskih tela). Temeljno radno znanje iz anatomije je neophodno za sve medicinske doktore, posebno hirurge, i doktore koji rade neke dijagnostičke specijalnosti, kao što su histopatologija i radiologija.

Ljudska anatomija, fiziologija i biohemija su osnovne medicinske nauke, koje su generalno predavane studentima medicine u prvoj godini fakulteta. Ljudska anatomija može da se uči regionalno i sistematski;^[4] što je, pojedinačno, proučavanje anatomije telesnih oblasti kao što su glava i grudi ili proučavanje specifičnih sistema, kao što su nervni i respiratorni sistemi. Značajna tekstualna knjiga iz anatomije, Grejeva anatomija, nedavno je preorganizovana iz sistemskog formata u regionalni format, u skladu sa modernim učenjima.^[5][6]