Remove ads
L'Année dernière à Marienbad (sh. Prošle godine u Marijenbadu)[1] je francusko-italijanski crno-beli igrani film iz 1961. u režiji Alaina Resnaisa, po scenariju Alaina Robbe-Grilleta. Film je poznat po svojoj zagonetnoj narativnoj strukturi, gde se prepliću istina i fikcija.
| L'Année dernière à Marienbad | |
|---|---|
 | |
| Režija | Alain Resnais |
| Produkcija | Pierre Courau Raymond Froment |
| Scenario | Alain Robbe-Grillet |
| Uloge | Delphine Seyrig Giorgio Albertazzi Sacha Pitoëff |
| Muzika | Francis Seyrig |
| Premijera | 25. 6. 1961
|
| Jezik | francuski |
| Trajanje | 94 min. |
| Država |  Francuska Italija |
| Kompanija | |
| Studio |
|
| Distributer |
|
| Tehnička ekipa | |
| Fotografija | Sacha Vierny |
| Montaža | Jasmine Chasney Henri Colpi |
Na društvenom okupljanju u jednom baroknom hotelu muškarac prilazi ženi i tvrdi da su se upoznali godinu dana ranije u sličnom letovalištu (možda u Frederiksbadu, Karlštatu, Marijenbadu ili Baden-Salsi). On insistira da su prošle godine u Marijenbadu započeli romantičnu vezu i da je ona zahtevala da se ponovo sretnu godinu dana kasnije kako bi pobegli zajedno. Žena tvrdi da se nikada nisu sreli.
Drugi čovek, koji je „možda” ženin suprug, u više navrata ističe svoju dominaciju nad prvim čovekom, najčešće tako što ga pobedi u matematičkoj igri (verziji igre Nim). Kroz dvosmislene flešbekove i dezorijentisane smene vremena i lokacije, film istražuje odnos između prvog muškarca i žene. Razgovori i događaji u hotelu se ponavljaju u nekoliko navrata, kao i kadrovi hodnika koje prati naracija prvog muškarca. Ne postoji konkretan zaključak o tome šta je stvarno, a šta izmišljeno. Na kraju filma, žena se prepušta volji prvog muškarca i beži sa njim.
Likovi ostaju neimenovani, a u objavljenom scenariju filma žena se naziva „A”, prvi muškarac „X”, a drugi muškarac „M”.
Remove ads
- Giorgio Albertazzi: prvi muškarac („X”)
- Delphine Seyrig: žena („A”)
- Sacha Pitoëff: drugi muškarac („M”)
Scenarista Robbe-Grillet je opisao saradnju sa Resnaisom:[2]
Alain Resnais i ja smo uspeli da sarađujemo samo zato što smo film posmatrali na isti način od samog početka; ne samo opšri obrisi već i u konstrukcija najmanjih detalja celine. Ono što sam napisao možda je bilo ono što mu je već bilo na umu; ono što je dodao tokom snimanja je ono što sam možda napisao... Paradoksalno, i zahvaljujući ovom savršenom identitetu naših koncepcija, skoro uvek smo radili odvojeno.
Scenario koji je Robbe-Grillet napisao bio je detaljan, opisujući ne samo dijalog, gestove i dekor, već i položaj i kretanje kamere i redosled snimaka u montaži. Resnais je verno pratio scenario, a kada je Robbe-Grillet, koji nije bio prisutan tokom snimanja, video snimke, rekao je da je film baš kakav je nameravao da nude, sa dodatkom sitnih detalja koje je Resnais ubacio kako bi još bolje preneo scenario na film. Robbe-Grillet je objavio svoj scenario, ilustrovan kadrovima iz filma, nazvavši ga „ciné-roman” (film-roman).[2]
Uprkos sličnosti scenarija i snimaka, uočene su razlike. Dva značajna primera su izbor muzike u filmu (partitura Francisa Seyriga ekstenzivno koristi solo orgulje) i scena pri kraju filma u kojoj scenario eksplicitno opisuje silovanje, dok film koristi seriju skoro identičnih snimaka kamere koja se ubrzano približava nasmejanoj ženi.[3]
U izjavama dvojice autora filma par decenija nakon njegovog nastanka, delimično je priznato da nisu delili sasvim identičnu viziju filma. Prema Resnaisu, Robbe-Grillet je insistirao da je on taj koji je napisao Marienbad, i da je Resnaisovo snimanje predstavljalo izdaju. Ipak, rekao je da ga ne krivi, jer je film „i dalje divan”.[4]
Snimanje je trajalo deset nedelja između septembra i novembra 1960. godine. Većinu haljina koje Delphine Seyrig nosi u filmu je dizajnirala Chanel.[3][5] Lokacije koje su korišćene za većinu enterijera i vrtova bile su palate Schleissheim i Nymphenburg, uključujući lovačku kuću Amalienburg i Antikvarijum Residenz, od čega se sve nalazi u Minhenu i okolini. Dodatni enterijeri snimljeni su u studijima Photosonore-Marignan-Simo u Parizu. Uprkos naslovu, ništa nije snimljeno u češkom banjskom gradu Marijenbadu (Mariánské Lázně), niti film omogućava gledaocu da sa sigurnošću zaključi koje scene se tamo odvijaju.[3][6]
Remove ads
Određujući vizuelni izgled filma, Resnais je imao želju da ponovo stvori „određeni stil nemog filma“, koji je nastojao da proizvede kroz svoju režiju, kao i šminku glumaca. Resnais je svom kostimografu pokazao slike iz filmova L'Inhumaine (1924) i L'Argent (1928), čije su kostime kreirali veliki modni dizajneri 1920-ih, i zamolio je članove svog tima da pogledaju druge neme filmove, posebno Die Büchse der Pandora (1929) G. V. Pabsta, jer je želeo da Seyrig podseća na Louise Brooks u tom filmu (plan koji je donekle bio potkopan kada je Seyrig ošišala kosu na kratko). Stil pojedinih nemih filmova je takođe primetan i u načinu na koji se likovi koji borave u hotelu uglavnom vide u izveštačenim pozama, kao da su zamrznuti u vremenu.[7]
Film neprestano stvara dvosmislenost u prostornim i vremenskim aspektima onoga što prikazuje i stvara nesigurnost u umu gledaoca o uzročno-posledičnoj vezi između događaja. Ovo se postiže montažom davanjem naizgled nekompatibilnih informacija u uzastopnim kadrovima, ili unutar jednog kadra koji naizgled prikazuje uzajamno paradoksalne elemente, ili putem ponavljanja događaja u različitim okruženjima. S ovim dvosmislenostima se poklapa i nesigurnost samog naratora, prvog muškarca. Među značajnim slikama u filmu je scena u kojoj dva lika (i kamera) izlaze iz zamka i bivaju suočeni sa slikom figura raspoređenih u geometrijskom vrtu; iako ljudske figure za sobom ostavljaju senke (naslikane na filmu tokom post-produkcije), žbunje u vrtu ih nema.
Način na koji je film montiran doveo je u pitanje ustaljeni klasični stil konstrukcije naracije.[7] To je omogućilo da se teme vremena i uma i interakcije prošlosti i sadašnjosti izraze na originalan način.[8] Umesto prostono-vremenskog kontinuiteta, film stvara kontinuitet misli.
Dok su filmovi koji su neposredno prethodili i pratili Marienbad u Resnaisovoj karijeri pokazali politički angažman u vezi sa savremenim temama (atomska bomba, posledice okupacije Francuske, tada tabu diskurs o Alžirskom ratu), Marienbad tematski i stilski u potpunosti odstupa od njih.[7]
Remove ads
Od same premijere je bio predmetom žestokih kontroverzi i oštrih podela među kritičarima i filmskim teoretičarima. Kontroverza je bila podstaknuta činjenicom da su Robe-Grillet i Resnais davali kontradiktorne odgovore na pitanje da li su se muškarac i žena zaista sreli u Marienbadu prethodne godine.[4] Godine 1963., reditelj i pisac Ado Kyrou proglasio je film potpunim trijumfom u svojoj knjizi Le Surrealisme au cinema, smatrajući da dvosmisleno okruženje i opskurni motivi u filmu predstavljaju primarno ono što nadrealizam ima za cilj da istraži. Još jedan rani pristalica filma, glumac i nadrealista Jacques Brunius, izjavio je da je „Marienbad najboljii film ikada snimljen“. Dobio je pohvale od strane kako francuskih tako i drugih sineasta, među kojima su Agnes Varda, Marguerite Duras, Jacques Rivette, Ingmar Bergman i Federico Fellini. Japanski reditelj Akira Kurosawa ga je naveo kao jedan od svojih omiljenih filmova.[9] Sa druge strane, Američki kritičari Harry Medved i Randy Dreyfuss su ga 1978. uvrstli u svoju knjigu Pedeset najgorih filmova svih vremena, s obrazloženjem da je film „pretenciozan i nerazumljiv“, a uticajna kritičarka Pauline Kael ga je nazvala „eksperimentalnim filmom visoke mode“ i „ne-zabavom za ne-ljude“.[10]
Iako je film i dalje predmet debata i podeljenih mišljenja kritičara, Marienbad se smatra za jedno od najvažnijih ostvarenja Resnaisove kinematografije. Na agregatoru recenzija Rotten Tomatoes film ima ocenu odobravanja od 93% na osnovu 57 recenzija, sa prosečnom ocenom od 8,2/10. Konsenzus kritičara veb-sajta glasi: „Elegantno zagonetno i sanjivo, ovo suštinsko delo sadrži izuzetnu kinematografiju i istraživanje naracije na koju se i danas filmski stvaraoci pozivaju”.[11]
Remove ads
Marienbad je osvojio Zlatnog lava na 22. Venecijanskom filmskom festivalu 1961. godine. Resnais je originalno nameravaoda film bude premijerno prikazan na Kanskom filmskom festivalu, ali mu je pristup tamo zabranjen nakon što je potpisao Sartrov Manifest 121, kojim se tražio prekid Alžirskog rata. Film je takođe nominovan za Oscara za najbolji originalni scenario[12] i nagradu Hugo za najbolje dramsko delo.[13]
Samo nekoliko godina kasnije je Terence Young špicu svog filma From Russia with Love napravio upravo po uzoru na Marienbadu. Smatra se da su Kjubrikov film The Shining i Lynchov film Inland Empire bili pod snažnim uticajem Marienbada.[14] Možda je najeksplicitniji omaž filmu pružila britanska pop-grupa Blur kada je 1994. godine videospot za svoju pesmu To the End napravila replikujući scenu iz Marienbada.[15]
Wikiwand in your browser!
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
Remove ads