Kinesija

Kinesija (starogrčki: Κινησίας) bio je starogrčki pesnik ditirampske poezije, koji je živeo u 5. veku pne., negde polovinom peloponeskog rata. Premda je za života kao pesnik ditiramba uživao veliku popularnost među običnim narodom, obrazovani savremenici i kasnije generacije smatrali su ga odgovornim za uništavanje ditirampskog pesništva. Nastojao je u svojim pesmama proizvesti upečatljive efekte obrađujući fantastične, maglovite i često nemoralne teme, te koristeći pompeznu dikciju, izveštačene pesničke slike i površne stilske figure. Kao lošeg pesnika i neprijatelja umetnosti i dobrog ukusa kritikuju ga, između ostalih, Aristofan i drugi komički pesnici, zatim Lisija, Platon i Plutarh.

Kinesija se rodio u jednoj atinskoj porodici poznatoj po tome što je iznedrila mnoge svirače na kitari: otac mu je bio Melet,^[1] koga Platon opisuje kao najgoreg od kitaraša, a deda mu se zvao Pisija.^[2] On sam okreće se pesništvu i muzici, a posebno se usredsređuje na ditiramb, žanr koji spaja ples i pevani dijalog između hora i horovođe.

Platon ga optužuje da komponuje da bi zadovoljio masu, umesto da pokušava da ljude svojim stihovima učini boljima.^[3] Aristofan ga snažno ismejava u Pticama, gde lik Kinesije tvrdi da su "najlepši oni ditirambi koji lepršaju krilima i odeveni su u gustu i mračnu maglu".^[4] U Žabama Dionis proklinje "svakoga ko je naučio Kinesijin ratni ples".^[5] Ferekrat, drugi pesnik stare atičke komedije, prikazao je u Hironu lik Muzike koja se žali na sudbinu koju mora trpeti zbog takvih novih pesnika kakav je Kinesija.^[6] Komički pesnik Stratid posvetio mu je čitav komad, koji je danas izgubljen, a u kome ga je ismevao, a napadao ga je i komičar Platon, takođe u jednoj komediji koja se nije sačuvala. Možda da bi se osvetio ovim napadima koji su dolazili od komediografa, Kinesija je pokrenuo inicijativu (možda oko 390. pne.) da se ograniče javni troškovi za prikazivanje komedija, što je dovelo u opasnost funkcionisanje horegije, od koje je zavisilo opremanje i održavanje komičkog hora.^[7] To mu je donelo nadimak χοροκτόνος (= "ubica horova").^[8][9] Kinesija je, izgleda, u nekom trenutku prestao da se bavi književnošću, postao sikofant i stekao veliko bogatstvo.^[10]

Kinesija je bio poznat i po svojoj bezbožnosti i nepoštovanju zakona.^[11] Prema Lisiji, pripadao je krugu ljudi koji su se prozvali kakodaimonistaí (κακοδαιμονισταί, doslovno: "obožavatelji zlog demona"), a to su ime izabrali "da bi se rugali atinskim bogovima i običajima". Cilj je, izgleda, bio da se ismeva praznoverje njihovih sugrađana, pa su i gozbe organizovali na dane koji su se smatrali nesrećnim. Kinesiju su optužili i da se jednom prilikom olakšao na Hekatin kip.^[12] Lisija kaže da je Kinesija skončao pogođen nekom hroničnom bolešću ― možda tuberkolozom^[13] ― koja mu je zadavala tako velike bolove kakve bi mu samo najgori neprijatelji mogli poželeti.^[14] Njegov klinički slučaj interesovao je i Galena nekoliko vekova kasnije.^[15].

Reference

1. Platon, Gorgija, 501e.
2. Sholija uz: Aristofan, Ptice, 858, gde se citira Ferekrat, frag. 6K.
3. Platon, Gorgija, 501e‒502a.
4. Aristofan, Ptice, 1388‒1390.
5. Aristofan, Žabe, 152‒153.
6. Ferekrat, frag. 145K = Pseudo-Plutarh, O muzici, 1141e.
7. William Smith (ur.), Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, 1870, s.v. Cinesias.
8. Lillian B. Lawler, Cinesias and the Dithyrambic Dance, Transactions and Proceedings of the American Philological Association, vol. 81, 1950, str. 79.
9. Sholija uz: Aristofan, Žabe, 406.
10. Lisija, Za Faniju, frag, 73 Thalheim = Atenej, Deipnosophitsae, XII (551e).
11. Suda, s.v. Κινησίας^{[mrtav link]} ("οὗτος ἐπ' ἀσεβείᾳ καὶ παρανομίᾳ διετεθρύλλητο").
12. Sholija uz: Aristofan, Žabe, 366; cf. Aristofan, Eklesijazuse, 329‒330 ("Šta ti je to žuto? Je l' te to Kinesija tako uneredio?")
13. Lawler, str. 80.
14. Aristofan aludira na to u Pticama, 1377.
15. Galen, O Hipokratovim aforizmima, VII, 322.