From Wikipedia, the free encyclopedia
Isusovo pogubljenje je događaj koji se zbio u 1. vijeku a tokom koga je Isus uhapšen, suđen te bičevan i konačno pogubljen razapinjanjem na križ. Svi se ti događaji zajedno nazivaju pasija ili stradanje Isusovo.
Isus je pogubljen po naređenju Pontija Pilata, prefekta rimske provincije Judeje (od 26. do 36. godine). Umro je razapet na krstu, što je bio jeziv i ponižavajući način kojim su Rimljani kažnjavali pobunjenike.[1] Optužba protiv Isusa (buntovnik, "kralj Jevreja") i njegovo pogubljenje bili su tipično rimski. Rimske vlasti, stalno pripravni da primete i najmanji nagoveštaj rovarenja, surovo su ugušivale sve pokušaje antidržavne aktivnosti.[2]
Isusovo razapinjanje je opisano u sva četiri evanđelja, kao i u nekim historijskim tekstovima Isusovih suvremenika, zbog čega se smatra stvarnim, historijski dokumentiranim događajem. Hrišćanska tradicija prikazuje da je Isus pogubljen na zahtev jevrejskih starešina, koji su njegovo učenje smatrali bogohulnim. Istorijski, izgleda da je Isus pogubljen kao potencijalni uzročnik nereda.[3][4][5] Pošto su jevanđeljski opisi Isusovog hvatanja, suđenja i pogubljenja prožeti hrišćanskom teologijom, može se reći da je za istoričara gotovo nemoguće da rekonstruiše šta se zaista desilo.[6] Jedno jeste sigurno, a to je činjenica da je razapinjanje na krst rimski način pogubljenja.[6]
U kršćanskoj teologiji, Isusovo iskupljivačko mučeništvo i smrt predstavljaju temelj doktrine o spasenju. Kršćani u Isusu vide Mesiju i smatraju da je njegova smrt bila nužna za oprost grijeha, na čemu se temelji doktrina o okajanju. Naučnici dovode u pitanje da li je Isus gledao na svoju smrt kao na žrtvu za iskupljenje grehova čovečanstva.[6] Čak i da je sebe smatrao mesijom (u šta mnogi koji se bave ovom problematikom sumnjaju), u judaizmu se nikada nije pominjalo da će mesija svojom smrću spasti ljude od greha.[6]
Isus i njegovi sledbenici su napustili Galileju i krenuli na pashu u nekadašnju prestonicu Davidovog carstva, grad Jerusalim u Judeji. Najverovatnije s proleća 30. godine naše ere, Isus stiže u Jerusalim za vreme praznika Pashe, kojim se obeležava ranije oslobođenje Jevreja iz egipatskog ropstva[1] i kada su političke i verske prilike bile napete.[7] Jerusalim je u vreme praznika pashe bio krcat hodočasnicima, kojih je prema nekim procenama bilo između 300.000 i 400.000.[8] Kada je ušao u grad, tvrdio je da autoritet koji pronosi dolazi od Boga, te su ga neki prepoznali kao mesiju, dugo iščekivanog oslobodioca.[1]
Isus je propovedao u Jerusalimu, i izazvao nemire u hramu.[5] Doveo je u pitanje verski autoritet Hrama, poremetivši tokove profitabilne trgovine koja se tamo odvijala tokom hodoćašća.[1] On je govorio da će hram biti uništen i da od njega neće ostati “kamen na kamenu”.[9] Događaji u hramu su privukli pažnju vlasti, jer su procenili da Isus apokaliptičnim govorima može lako zagrejati masu okupljenu za praznike.[9]
Prema predanju, stariji pripadnici sveštenstva su ispitivali Isusa ali je on njihov autoritet osporio, nakon čega je predat rimskoj vlasti, namesniku Pontiju Pilatu, koji ga je smatrao figurom koja donosi nevolje.[1]
Isus je uhapšen ubrzo nakon nemira izazvanih u jerusalimskom Hramu. Uoči hapšenja ga je izdao jedan od njegovih učenika, Juda Iskariotski, što je potvrđeno u mnogim izvorima i smatra se verodostojnim događajem.[9] Nije sasvim jasno kakve je informacije Juda mogo pružiti vlastima.[9] Bart Ehrman smatra da je Juda vlastima preneo ono što im je Isus nasamo govorio, da će postati kralj dolazećeg kraljevstva.[10] Drugi smatraju da im je otkrio kako da bez buke uhapse Isusa.[1]
Održavanje reda je bio jedan od primarnih zadataka jevrejskog Prvosveštenika, postavljenog od rimskih vlasti, i kojima je za svaki veći izgred lično odgovarao. Naučnici smatraju da je Prvosveštenik, uz pomoć sadukejskih čuvara hrama, uhapsio Isusa zbog izazivanja pobune i nereda, i predao ga rimskim vlastima.[4][11][12]
Jevanđelja prenose da su se muški učenici razbežali usled hapšenja, te su Isusovom pogubljenju prisustvovale samo žene.[6]
.jpg)
Sva četiri kanonska jevanđelja prenose da je Isus pogubljen na zahtev sanhedrina, a po naređenju Pontija Pilata. Marko i Mateja pominju dva odvojena suđenja, Luka jedno a Jovan nijedno. Prema Talmudu, Ješu je imao pet učenika - Matai, Nekai, Netzer, Buni i Todah - koji su zajedno sa njim osuđeni na smrt od sanhedrina.[13]
Evanđelje po Jovanu kaže da su glavni sveštenici sazvali savet Sanhedrina da bi raspravljali o opasnostima od nemira jer je Isusova popularnost rasla i privlačila sve veći broj ljudi u pokret. Neki među masama su već proglasili Isusa za Mesiju [14] — »miropomazanog kralja« od koga su očekivali da oslobodi Izrael od stranog imperijalizma i obnovi jevrejsku državu. Jovan rekonstruiše raspravu u vezi sa Isusom: »Sta da činimo? ... Ako ga pustimo da ovako nastavi«, mase mogu da mu izraze podršku kao novom jevrejskom kralju, »a Rimljani će doći i uništiti i naše sveto mesto i naš narod«.[15] Prvosveštenik Kaifa zalagao se da se uhapsi jedan čovek umesto da se ugrožava celo stanovništvo.[16]
Neki naučnici smatraju da je suđenje Isusu pred sanhedrinom izmišljeno[5], ili da su bar dijalozi izmišljeni jer niko od Isusovih sledbenika nije prisustvovao suđenju da bi ga mogao preneti.[9] Fredriksen i Catchpole dokazuju da se mnogi navodi iz jevanđelja nisu mogli dogoditi: prema jevrejskom pravu, sud nije mogao zasedati noću niti na glavne praznike; Isusova tvrdnja da je mesija nije činila bogohuljenje; optužbe protiv Isusa koje jevanđelja navode nisu povlačile smrtnu kaznu prema jevrejskom pravu; čak i da je Isus osuđen na smrt od sanhedrina, kazna bi bila smrt kamenovanjem (kao u slučaju Stefana Prvomučenika i Jakova Pravednog) a ne raspeće.[17]
Jevrejski istoričar Josif Flavije kaže: »Pilat, pošto je saslušao optužbe najuglednijih ljudi među nama ... osudio ga je na raspeće.« [18]
On koji je živio a da nije bogohulio, umro je zbog bogohuljenja.[19]
Isus je pogubljen po naređenju Pontija Pilata, prefekta rimske provincije Judeje (od 26. do 36. godine). Umro je razapet na krstu, što je bio jeziv i ponižavajući način kojim su Rimljani kažnjavali pobunjenike.[1] Istoričar Meri Smolvud ističe da je hvatanje i ubijanje izazivača nereda, naročito onih koji su započinjali javne demonstracije, bila rutinska praksa za rimske snage stacionirane u Judeji.[20] U toku prvog veka Rimljani su uhapsili i razapeli na krst hiljade Jevreja optuženih za rovarenje - često, kako Filon kaže, bez suđenja.[2]
Naučnici zaključuju da je Pilat pogubio Isusa kao javnu smetnju, verovatno u saradnji sa lokalnim jevrejskim vlastima.[5] John Dominic Crossan ističe da je učestala upotreba reči “kraljevstvo”, odnosno “carstvo”, sama po sebi na Isusa skrenula pozornost rimskih vlasti, i da je svaki govor o obnovi jevrejske monarhije smatran pobunjeničkim pod rimskom okupacijom. Rimljani su, izgleda, smatrali Isusa prevratnikom, jer su na njegov krst stavili natpis sa optužbom »Kralj judejski«.[6]
Prema predanju, Isus je predvideo svoju smrt ili ne. Iako se čini da ju je naslutio kada je krenuo u Jerusalim, reči kojima detaljno predskazuje svoju sudbinu mogu biti i naknadni dodatak hrišćanskih pisaca, onda kada se sve već završilo.[6]
Početkom 2. veka, hrišćani su se duboko razlikovali u tumačenju Hristove muke. Ranohrišćanski tekst iz Nag Hamadija, Petrova apokalipsa, daje doketističku verziju raspeća:
... Videh kako ga oni ščepaše i rekoh: »Šta to vidim, Gospode? Jesi li zaista to ti koga oni odvode? Da li se oslanjaš na mene? Da li oni prikucavaju stopala i šake nekog drugog? Ko je onaj iznad krsta koji je veseo i smeje se?« Spasitelj mi je rekao: »Onaj koga vidiš veselog i kako se smeje iznad krsta jeste živi Isus. A onaj kroz čije šake i stopala zakucavaju eksere jeste njegov telesni deo, koji je zamena. Oni sramote ono što je ostalo umesto njega. I pogledaj njega, i (pogledaj) mene !« [21]
Drugi tekst iz Nag Hamadija, Druga rasprava velikog Seta, navodi Hristove reči:
... bio je to neko drugi koji je popio žuč i sirće; nisam to bio ja. Udarili su me štapom; bio je to drugi, Simon, koji je nosio krst na plećima. Bio je to drugi kome su stavili krunu od trnja. A ja sam se radovao na visini ... zbog njihove greške ... ja sam se smejao njihovom neznanju.« [22]
Dela Jovanova, i drugi nekanonski spisi, prenose sličan prikaz Isusovog raspeća i patnje. Rimski papa Lav Veliki (oko 447. g.) osudio je ovakve spise kao »žarište mnogostruke perverzije«, koji »ne samo da treba da budu zabranjeni nego potpuno uništeni i vatrom spaljeni«.[23]
Biblijski prikazi se donekle razlikuju u opisu Isusove smrti. Lukin Isus ide u smrt mirno i kontrolisano, sa poverenjem u volju svog Oca do samog kraja. Proučavaoci primećuju da je Luka mogao da stvori takvu Isusovu sliku samo uklanjanjem onog predanja iz svog izvora (tj. Evanđelja po Marku) koje joj se suprotstavlja. Dok Lukin izvor, Evanđelje po Marku, pokazuje Isusa kako se u patnji moli u vrtu, Luka je potpuno preoblikovao tu scenu da bi pokazao smirenog Isusa koji se suočava sa smrću.[24]
Markov Isus je prebijen, ismevan, a napustili su ga i zaboravili ne samo učenici, već na kraju i sam Bog. Na samom kraju, on glasno poviče: „Eloi, eloi, lema sabahtani" (Moj Bože, moj Bože, zašto si me ti napustio?), zatim glasno krikne i umre.[24]
U Lukinoj priči, Isus pokazuje da i dalje kontroliše situaciju, pun pouzdanja u dobrog Oca, pouzdanja u sudbinu, brižan za druge. Dok ga prikivaju na krst, on se moli Bogu: "Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine" (23:34). I najizražajnije od svega, umesto da na kraju vapijući krikne zašto su ga napustili, Lukin Isus, u punom poverenju predaje svoju dušu voljenom Ocu: „Oče, u tvoje ruke predajem svoj duh" (24:46). Ni u jednoj tački Lukine priče o stradanju Isus ne gubi kontrolu, niti je ikad u dubokoj i iznurujućoj strepnji za svoju sudbinu.[24]
| Dio serije članaka na temu | ||||||
|---|---|---|---|---|---|---|
|
Isus Hristos Osnove Historija
Teologija Biblija |
Hrišćanska tradicija prenosi da je Isus nekoliko dana nakon pogubljenja ustao iz mrvih. Neki od Isusovih sledbenika bili su uvereni da ga je Bog vaskrsao iz mrtvih i da im se ukazao kao "živi Gospodar".[1]
Istoričari pokušavaju da utvrde šta se najverovatnije dogodilo i svako iole verovatno objašnjenje ima prednost nad objašnjenjem da je Isus ustao iz mrtvih, što sa stanovišta nauke predstavlja nemogućnost.[9] Jedno od objašnjenja pruža hipoteza vizije, prema kojoj su neki sledbenici doživeli viziju Isusa nakon njegove smrti, pa se priča raširila po hrišćanskoj zajednici.[25] Drugo objašnjenje je hipoteza ukradenog tela, prema kojoj su Isusovo telo odneli njegovi učenici ili nepoznate osobe.[26][27] Postoji i objašnjenje je da su navodi o uskrsnuću samo legende nastale decenijama nakon Isusove smrti. Najstarije jevanđelje po Marku pominje samo prazan grob, dok Matej, Luka i Jovan pominju i prikaze uskrsnuća, koji se u nekih navodima ne poklapaju.
Nemački filozof Fridrih Niče smatra da Isusovi učenici nisu mogli da mu "oproste tu smrt", neočekivanu, sramotnu smrt na krstu, koji je uglavnom bio čuvan za ološ. Zato je sve moralo da bude nužno, da ima smisao, viši razlog.[28]
Očito, mala zajednica nije razumela upravo glavnu stvar, ono što je primerno u ovom načinu umiranja... Sam po sebi Isus nije mogao sa svojom smrću ništa drugo da želi nego, očigledno, da dá najjaču proveru, dokaz svog učenja.[28]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
