From Wikipedia, the free encyclopedia
Hernando de Soto (Jerez de los Caballeros, Badajoz 1496. ili 1500 — 21. maj 1542, Mississippi u Arkansasu) je bio španjolski moreplovac, istraživač i konkvistador. Imao je značajnu ulogu u osvajanju Paname, Nikaragve i Perua zajedno sa Franciskom Pizzarom. Njegov najveći poduhvat je ekspedicija u Sjevernu Ameriku, današnje Sjedinjene Američke Države[1], u potrazi za Eldoradom.
De Sotovi roditelji su bili pripadnici nižeg plemstva iz Extremadure, siromašne oblasti iz koje su mladi ljudi odlazili kako bi negde drugde stekli bogastvo. Posle otkrića nove zemlje na zapadu, glasine o njenom sjaju i bogastvu su bile previše primamljive. De Soto je isplovio u Novi svijet 1514. sa prvim guvernerom Paname Pedrom Arijasom de Avilom.
Njegova hrabrost, nepokolebljiva odanost i lukavi planovi za ucjenjivanje domorodačkih sela radi otkupa zarobljenih poglavica su postali de Sotov zaštitni znak tokom pokoravanja Srednje Amerike. Takođe je stekao slavu kao odličan konjanik, ratnik i komandant, ali je ostao zapamćen i kao izrazito brutalan čovjek.
Tačan datum rođenja Ernanda de Sota nije poznat. On sam je 1535. govorio da mu je oko 35 godina, a 1536. tvrdio je da mu je oko 40 godina. Već kao 14-godišnjak je, zahvaljujući dobrim porodičnim vezama, otišao u Novi svijet. De Soto je bio drugorođeni sin, od četvoro dece idalga Fransiska Mendeza de Sota i Leonore Arijas Tinoko. De Soto je znao da ne može računati na svoju porodicu što se materijalne potpore tiče, pa je pošao „trbuhom za kruhom“. Pomogao mu je rođak Pedro Ruiz de Soto, poznati učesnik u rekonkvisti Sevilje.
De Soto je odrastao u teškim uslovima, u siromaštvu i nemaštini, u pokrajini Extremadura, koja se graničila sa mauarskim teritorijama, te su ujedno njeni stanovnici bili prisiljeni da se od malih nogu uče ratničkim veštinama. Imajući to u vidu, nije slučajnost što su najpoznatiji konkvistadori i kolonizatori poticali baš iz Ekstremadura — Hernán Cortés, Francisco Pizzaro i Vasco Núñez de Balboa.
Godine 1514. De Soto je bio član ekspedicije Pedra Arijasa de Avile, zvanog Pedrarijas Davila, čiji je cilj bila španska kolonija Panama. Sa sobom je imao samo štit i mač. Oduševljen de Sotovom hrabrosti, Pedrarijas mu je 1516. dodelio čin kapetana konjičkog eskadrona. Godine 1523. učestvuje u ekspediciji konkvistadora Fransiska Ernana de Kordobe na kojoj su bile otkrivene i kolonizovane Nikaragva i Honduras. De Soto se pokazao kao izuzetan konjanik, borac i strateg ali i kao vrlo brutalan i nemilosrdan prema domorocima. U Nikaragvi se sukobio sa Špancem Hilom Davidom Gonzalesom, koji se borio za vlast nad Nikaragvom protiv de Sotovog zapovednika Davile. Davila i de Soto su pobedili.
Godine 1528. de Soto je poveo svoju prvu ekspediciju duž obale meksičkog poluotoka Jukatan, gde je otišao u potragu za prelazom iz Atlantskog oceana u Pacifik (Tihi ocean). U međuvremenu je takođe učestvovao u otkrivanju Perua u ekspediciji koju je predvodio Francisco Pizarro. De Soto je takođe otkrio grad Kahas. Sa grupom od 50 vojnika pronašao je put Inka, koji je vodio prema prestonici Inka, Kusku. Bio je prvi Evropljanin koji je upoznao kralja Inka, Atahualpu. Godine 1532. došlo je do bitke kod Kahamarke, gde je Francisko Pizzaro porazio Inke i uhvatio Atahualpu. De Soto je ipak sačuvao dobre odnose sa Atahualpom. Do razlaza sa Pizzarom je došlo zbog podele novoosvojenih Anda i zbog ubistva Atahualpe, kog je Pizzaro ipak ubio, iako je ovaj platio otkup koji je Pizzaro tražio.
De Soto se vratio u Španjolsku 1536, sa svojim djelom plijena u zlatu (510 kilograma [2]), koje su Španci zaplenili Inkama. U Španiji je dočekan kao junak iz bitke kod Kuska. Godine 1537. oženio se u Sevilji, i osnovao dom i porodicu. Njegova žena je bila ćerka Alonsa Davile, Ines de Bobadilja[3], koja je poticala iz veoma ugledne seviljanske porodice i koja je imala dobre veze na dvoru Karla V.
Pošto je de Soto bio upoznat sa bogatstvom Perua i izveštajem Alvara Nunjeza Kabeze de Vake, želeo je da istraži i Floridu, gde je pretpostavljao da se nalaze slična bogatstva. De Soto je u Floridi video priliku da stekne slavu poput Pizara i Kortesa, te je prodao svu robu koju je imao kako bi opremio ekspediciju. Karlo V ga je proglasio guvernerom Kube i svih zemalja severno od Meksika.
Na Floridu je krenuo 18. maja 1539. preko Havane. Posle nekoliko dana puta, 25. maja 1539.[4] de Soto stiže na zapadnu obalu Floride, kod današnjeg grada Tampa zajedno sa 620 ljudi[5], 12 sveštenika (8 sekularnih sveštenika, dva dominikanca, jedan franjevac, jedan trinitrijanac), 220 konja[6] u devet brodova (pet velikih jedrenjaka, dve brigantine, dve karavele)[4]. Kad se iskcao na obalu, toj teritoriji je dao ime po Svetom duhu — Espiritu Santo (šp. Espíritu Santo). Hteo je da krene u kolonizaciju teritorije, kao što je to uradio u Kusku, međutim ispostavilo se da su neki Indijanci sa te teritorije već bili pokršteni, što je bio rezultat prethodne ekspedicije Panfila de Narvaeza koji je na Floridu stigao 1527. Ernando de Soto je sa sobom poneo sve stvari neophodne za kolonizaciju — alat, stolare, majstore, farmere, domaće životinje, seme žitarica itd. Većina doseljenika su bili jednostavni ljudi, koji su po prvi put bili u Novom svetu ili ljudi sa dna društvene lestvice.
U isto vreme, meksički vice-kralj Antonio de Mendez šalje ekspediciju na čelu sa Fransiskom Veskezom de Koronadom na teritorije koje je opisao Kabeza de Vaka španskom kralju. Cilj ekspedicije je bio pronaći Sedam gradova od zlata, tako da je de Soto dobio konkurenciju.
Nažalost, tačan put po kome je krenula de Sotova ekspedicija nije poznat. Pretpostavlja se da je Ernando de Soto prešao teritorije Mississippija, Arkanzasa, Oklahome i Teksasa. Takođe postoje indicije da je išao preko Kentakija i Indijane i da je stigao do Velikih jezera. Jedino mesto gde se može sa sigurnošću tvrditi da ga je de Soto posetio je selo Anhajka na Floridi, gde postoje arheološki dokazi o tome.
Problemi sa ekspedicijom su počeli već na Floridi, jer su umesto očekivanog zlata naišli samo na gomile komaraca. Takođe je klima, za razliku od Perua, bila vrlo topla i vlažna što se veoma loše odrazilo na zdravlje članova ekspedicije. De Soto je sa sobom vodio i Indijance iz drugih plemena koji su bili vrlo loše primljeni od strane lokalnih domorodaca koji su pre dolaska de Sota već imali loše iskustvo sa konkvistadorom Panfilom de Narvaezom. De Soto takođe nije imao milosti prema domorocima. Na svom putu kroz indijanske teritorije, spaljivao je domorodačka sela, otimao hranu i hapsio seoske poglavare, žene su bile silovane a muškarci odvođeni na prisilni rad ili su ih u najboljem slučaju, koristili kao vodiče.
De Sotovoj ekspediciji je znatno pomogao Huan Ortiz, koga su Indijanci zarobili dok je na Floridi tražio ekspediciju Panfila de Narvaeza. Nakon što je oslobođen, pridružio se de Sotovoj ekspediciji. Ortiz je proveo sa domorocima 10 godina pre što je došla de Sotova ekspedicija, pa je tako vrlo dobro poznavao teritoriju, navike, jezik i običaje Indijanaca, te je postao de Sotov vodič. Kao naturilizovan Indijanac, Ortiz se oblačio kao oni i bio vrlo blizak sa Indijancima (naročito do plemena Parakoksija).
Drugi odvažni de Sotov vodič je bio 17-godišnji Indijanac, koga su Španci nazvali Pedro, i poticao je iz današnje Georgie. Pedro je govorio više indijanskih dijalekata te je mogao da komunicira sa Ortizom. Pedro (Periko) je bio de Sotov vodič od 1540.
De Sotova ekspedicija je provela prvu zimu pored jezera Talahasi na Floridi. Tu se nalazio i zaliv po imenu Zaliv konja, zato što su tu ljudi iz Narvaezove ekspedicije morali da jedu konje da bi preživeli. To je i jedino mesto za koje su arheolozi sigurni da je de Soto tuda prošao.
De Soto je put nastavio severno prema Apalačkim planinama. Za sobom su ostavljali opustošene i spaljene indijanske naseobine. Španci su retko trgovali sa indijancima za hranu, a češće su je otimali na silu i pri tome uništavali sela.
Na putu su prešli Georgiu, Južnu Karolinu, Severnu Karolinu i Tennessee. Pošto je saznao da se zlato nalazi u plemenu Kofitaćeki, de Soto se udružio sa njihovim neprijateljima, Okutima, i krenuo ka Južnoj Karolini. Prilikom dugih i iscrpljujućih marševa stigli su do teritorije koje su i vodičima Pedriku i Ortizu bile nepoznate. Ipak u maju su pronašli to pleme na teritoriji današnje Južne Karoline.
Španci su uprkos nasilnom ponašanju, bili primljeni prijateljski. Princeza plemena Kofitaćeki je predala neke vredne stvari Špancima ali oni su zahtevali sve zlato sa njihovih svetih mesta. Kad su Španci saznali da su umesto zlata naišli na bakrene predmete, preokrenuli su čitavo naselje plemena i odneli sve što je bilo iole vredno a indijansku princezu su zarobili kako bi sebi osigurali siguran prolazak kroz Južnu i Severnu Karolinu, Džordžiju i Alabamu.
Put ih je doveo u Alabamu, gde se u mestu Movila, prema pričama Indijanaca, nalazilo puno zlata. Tamo su upali u zasedu indijanskog plemena Koktave, koje je predvodio poglavica Taskalusa. U teškoj borbi, Španci su se probili i napali grad. Bitka je trajala devet sati i poginulo je 20 Španaca, skoro svi su bili ranjeni i još dvadesetoro njih je umrlo sledećeg dana. Svi Indijanci su bili pobijeni - njih 2.000 do 6.000 je poginulo u bici, neki su izvršili samoubistvo a ostatak je pogubljen i Movila je spaljena.
Uprkos pobedi, Španci su izgubili 40 konja i većinu nakupljenog blaga. Stanje ekspedicije bilo je vrlo loše, većina je bila ranjena ili bolesna, ostali su bez opreme i kretali se u nepoznatim krajevima okruženi neprijateljskim raspoloženim domorocima. Nakon bitke kod Movile ostala domorodačka plemena gledala su na Špance s nepoverenjem. Zbog sve učestalijih napada Indijanaca, Španci su želeli da što pre stignu do obale i da se vrate na Kubu, ali de Soto je još uvek imao osvajačke ambicije. Tu zimu su proveli u Čičasi, današnjem Misisipiju.
Ekspedicija je nastavila prema severu gde su naišli na pleme Čikaso. De Soto tražio od njih 200 muškaraca koji bi služili kao nosači ali Čikase su to odbili i tokom noći su napali španski kamp. Španci su tom prilikom jedva izvukli živu glavu - ozgubili su još 40 ljudi i ostatak opreme. Ipak su se nekako spasili i pobegli.
Dana 8. maja 1541. de Soto stiže do slavne Rijeke Mississippi[2][8]. Bio je prvi Evropljanin koji je doneo vesti o postojanju reke Misisipi, međutim, nije sigurno da je zapravo bio i prvi Evropljanin koji je došao do rijeke Mississippi. De Sotu ta velika rijeka predstavljala je ogromnu prepreku - trebalo mu je mjesec dana da je pređe na skelama zajedno sa 400 Španjolaca. Dalje je nastavio put prema Arkansasu, Oklahomi i Teksasu. Treću zimu je proveo u mjestu Autiamique kod Rijeke Arkansas.
Zima je bila jaka i oštra, u proljeće je ekspedicija nastavila put. Kako je Ortiz umro, ekspedicija se kretala pomalo nasljepo. Komunikacija sa Indijancima je bila otežana. Ekspedicija je stigla do reke Kedo gde su se suočili sa ratobornim plemenom Tule. Španci su ih smatrali najopasnijim od svih Indijanaca. Do bitke je došlo u tjesnacu Caddo, Arkansas, gde i danas stoji spomenik. Nakon bitke, Španjolci su se vratili u Mississippi.
De Soto, nakon pet dana bolovanja, umire od visoke temperature 21. maja 1542. na zapadnim padinama Mississippija, u indijanskom selu Guachoya, pored današnjeg gradića McArthura. Pošto su Španjolci znali da su Indijanci smatrali de Sotoa nekom vrstom boga i da je kao takav trebao biti besmrtan, uplašili su se njihove reakcije. Kako bi prikrili de Sotovu smrt, umotali su ga u platno, vezali za njega kamenje i bacili ga u rijeku Mississippi.
De Sotova ekspedicija je provela tri godine na Floridi i pri tome nije ostvarila željeni cilj - nisu pronašli zlato niti su uspeli da kolonizuju nove zemalje. Na putu su izgubili pola svog ljudstva, većinu konja (koji su bili najvažnije sredstvo zastrašivanja Indijanaca). Vratili su se pocepani, ranjeni i skršenog morala.
Nakon smrti de Sota, ekspedicija je propala i postojale su dve opcije kako se vratiti nazad. Prva je bila da naprave brodove i spuste se duž Mississippija, a druga opcija je bila da krenu preko Teksasa nazad u španjolsku koloniju Ciudad de Mexico. Pošto su smatrali da bi gradnja broda bila preduga i plovidba kroz Meksički zaljev previše rizična, odlučili su se za opciju kopnom prema jugozapadu. Međutim, zbog nenaseljenih područja u tom pravcu i nedostatka hrane vratili su se do Mississippija. Tamo sa sakupili sve željezne predmete, izlili iz njih klinove i napravili brodove. U julu su se spustili brodovima niz Mississippi i nakon dve sedmice naišli su na prve probleme sa Indijancima koji su ih napadali i sledili rekom u kanuima. Neko efektivno oružje Španjolcima nije ostalo pa su se samo branili štitovima. Ipak je od otrovnih strela umrlo 11 Španjolaca i dosta njih je ranjeno.
Nakon dolaska na ušće reke Mississippi, plovili su uz kopno prema jugozapadu. Pedeset dana kasnije stižu do reke Panuko i istoimenog graničnog grada španjolskih kolonija. Tamo su se zadržali mesec dana. Među Španjolcima je došlo do sukoba, jer su neki smatrali da su se prebrzo vratili praznih ruku, bez zlata. Došlo je do fizičkog obračuna u kome je poginulo njih sedmorica. Ipak su put nastavili do Ciudad de Mexica, gde im je vice-kralj Don Antonio de Mendoza ponudio da organiziraju još jednu ekspediciju nazad na Floridu. Samo su neki pristali.
Od 620 Španjolaca koji su krenuli u ekspediciju, samo njih 311 je preživelo ovu ekspediciju i naselilo se u španjolskim kolonijama Novog svijeta, Meksiku, Peruu i Kubi.
Za mnoge, rezultat više od 6.500[10] kilometara duge ekspedicije je bio katastrofalan. Ni jedan cilj koji je postavljen na poletku nije bio ostvaren - niti su našli zlato, niti su osnovali nove kolonije.
S druge strane, ekspedicija je bila od velikog značaja za Severnu Ameriku. Odbegli konji koje su Španci doveli su se umnožili i od njih su nastali severnoamerički mustanzi. Špansko oružje i surovost nisu mogli da se porede sa onim što su im Španci ostavili - viruse evropskih bolesti na koje Indijanaci nisu bili imuni i koji su u kratkom roku pokosili čitave narode. Neka područja kuda su Španci prošli ostala su sasvim pusta. Preživeli Indijanci su bežali od mesta gde su vladale zaraze tako da je takoše došlo i do značajnih demografskih promena.
Dobre strane su bile nova geografska, biološka i etnološka saznanja koje Evropa do tada nije imala. De Sotova ekspedicija je bila prva koja je Evropi donela vesti o društvenom i plemenskom uređenju severnoameričkih Indijanaca. Evropa je upoznala Čikase, Timuke, Tule, Alabame, Hičite, Čerokije, Čikasave, Seminole, Apalače, Koktave i ostala indijanska plemena. De Sotovi ljudi su bili prvi i poslednji koji su videli prvobitno stanje kultura uz reku Misisipi.
De Sotova misija je navela špansku krunu da razmisli o širenju kolonija severno od Meksika, gde je De Soto bio prvi Evropljanin.
Mnoge od teritorija kojima je prošao Ernando de Soto nose ime njemu u čast. Mesto gde je navodno umro se danas zove DeSoto County. Takođe se po njemu nazivaju teritorije u Lujzijani i na Floridi.
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
