Bojni krstaš

Bojni krstaš (en: Battlecruiser, ru: Линейный крейсер, nem: Schlachtkreuzer, fr: Croiseur de bataille) — podklasa bojnog broda, sa istim nauražanjem i istog izgleda kao bojni brodovi, ali sa većom brzinom i tanjim oklopom. Pojavili su se početkom XX veka, kao dalji razvoj oklopnih krstaša. Osnovni zadatak im je bio da budu prethodnica glavnih snaga flote, a vršili su i ulogu brzih krila flotnih sastava. Rezultati pomorskih bitaka Prvog svetskog rata, kao i Vašingtonski pomorski sporazum 1922. godine, uticali su na prekid razvoja bojnih krstaša. Daljim usavršavanjem pogonskih uređaja, dovelo je do spajanja bojnih krstaša i bojnih brodova drednota u novu klasu brzih bojnih brodova^[1]. Ipak, određeni broj brodova, izgrađenih tokom 1930-tih i 1940-ih godina, često su u vojno-pomorskim literaturama nazvani bojnim krstašima, jer su bili veći od teških krstarica, a manji od novoizgrađenih bojnih brodova. Poslednji klasični bojni krstaš, bio je turski brod Javuz (bivši nemački bojni krstaš Geben), koji je obrisan iz spiska turske flote 1954. godine.^[1]

Britanski bojni krstaš Lajon

Nemački bojni krstaš Geben

Britanski bojni krstaš Hud

Rođenje bojnih krstaša

Admiral Fišer -«otac» flote drednota

Na izgled prvih bojnih krstaša uticala su dva faktora. Prvo, u Velikoj Britaniji je započeta izgradnja nove generacije bojnih brodova, poznati kao Drednoti. Pošto stari oklopni krstaši, dizajnirani da sadejstvuju sa bojnim brodovima preddrednotima, nisu zadovoljavali zahteve za sadejstvom sa novom generacijom bojnih brodova, odlučeno je da se razvije novi tip oklopnih krstaša. Drugo, na pojavu nove klase je uticala i nekritička ocena dejstva japanskih oklopnih krstaša tokom Rusko-japanskog rata. Pomorski stručnjaci, bili su impresionirani uspešnim učešćem ovih brodova u bici kod Cušime. Činjenice o slabosti ruske eskadre i loše taktičko rukovođenje njenog komandanta, potpuno su ignorisani^[2]. Kao rezultat toga, 1904. godine, britanski admiralitet je formirao poseban odbor za dizajn novog oklopnog krstaša, pod rukovodstvom Džona “Džeka“ Fišera, koji je postao Prvi lord Admiraliteta.^[3]

Odbor je uglavnom pošao od Fišerovog projekta oklopnog krstaša Anproučibl (en. Unapproachable).^[4] Po projektu, trebalo je izgraditi uveličani oklopni krstaš Vorior sa glavnom artiljerijom kalibra 234 mm — 16 topa u 8 dvocevnih kula. Težina broda je trebala iznositi 15.000 tona, brzina 25 čvora, oklopni pojas 152 mm, a oklop na kulama glavne artiljerije 203 mm^[5]. Međutim Rusko-japanski rat je pokazao značaj artiljerijske vatre na većim daljinama, što navodi odbor, da uzme u razmatranje povećanje kalibra glavne artiljerije. Kao rezultat toga, odbor je odlučio da na novim krstašima treba povećati artiljeriju glavnog kalibra na 305 mm, u tom trenutku najveći kalibar u britanskoj Kraljevskoj mornarici. Kako se zahtevalo za brzinom znatno većom nego kod Drednota, neophodno je bilo da se nešto žrtvuje. Verovalo se da krstaš ne može biti bolji od bojnog broda. U međuvremenu, 1905. godine, profesor u Masačusetskoj brodograditeljskoj školi, B. Hovgard, predložio je, da novi krstaši ne treba da pariraju bojnim brodovima u naoružanju i oklopu, ali da imaju veću brzinu na štetu krupnih razmera^[6]

Sagledavši različite činjenice i pretpostavke, nastao je projekat krstaša sa smanjenim brojem topova glavne artiljerije, i smanjenom oklopnom zaštitom, ali većih dimenzija i brzine u odnosu na bojni brod Drednot. U početku je novi krstaš osmišljen kao nova generacija oklopnih krstaša, zatim je promenjeno ime u krstarica razarač, da bi 1911. godine, dobio naziv „Bojni krstaš” (en. Battlecruiser).^[6] Nova klasa brodova, trebala je da obavlja sledeće zadatke:

• Izviđanje;
• Podrška i sadejstvo sa manjim brodovima izviđačima;
• Samostalno dejstvo, sa ciljem uništenja neprijateljskih izviđača i rejdera;
• Presecanje odstupnice neprijateljskoj floti;
• Brzo opkoljavanje neprijatelja u toku borbenih dejstava^[7].

Mišljenja pomorskih stručnjaka, o novoj klasi kapitalnih brodova, bilo je različito, a većina je bila posebno zabrinuta o zaštitnim svojstvima krstaša. Ta strahovanja su posebo izražena u godišnjaku Braseja, u kome je 1908. godine napisano:

„Brodovi tako velikih razmera i brzine, nisu pogodni za zadatke krstarica. Još veći prigovor na postojanje brodova ovog tipa je: Admiral, koji ima krstaše klase Invinsibl, u svojoj floti, bez sumnje će ih poslati u borbu, gde bi relativno tanak oklop bio velika mana, a brzina gubi vrednost”.^[8]

Prvu fazu obeležavaju dva različita puta razvoja bojnih krstaša. Britanci se oslanjaju na vatrenu moć i brzinu, nadajući se da će time diktirati način borbe. Oklopljavanje je zbog uslova ograničavanje težine, moralo da se žrtvuje. Naprotiv, sa druge strane nemački krstaši imaju manju brzinu, i manji kalibar topova glavne artiljerije, ali su obratili veliku pažnju na oklopnu zaštitu palube i pojasa broda, kao i oklopnu zaštitu kupola glavne artiljerije^[6].

Britanski bojni brod Drednot

Nemački bojni brod Rajnland, klase Nasau

Nemački bojni krstaš Fon der Tan

Uporedna tabela tehničko-taktičkih karakteristika prvih bojnih brodova drednota i bojnih krstaša
	«Drednot»[9]	«Invinsibl»[10]	«Nasau»[11]	«Fon der Tan»[12]
Zemlje	Velika Britanija	Velika Britanija	Nemačko carstvo	Nemačko carstvo
Tip broda	bojni brod	bojni krstaš	bojni brod	bojni krstaš
Datum početka gradnje	2. oktobar 1905	2. april 1906	22. jul 1907	25. mart 1908
Datum ulaska u službu	2. decembar 1906	20. mart 1909	3. maj 1910	20. februar 1911
Standardna deplasman, t	18.110	17.420	18.570	19.370
Puni deplasman, t	21.845	20.078	21.000	21.700
Dužina i širina, m	160,6×25	172,8×23,9[13]	146,1×26,9	171,7×26,6
Odnos dužine i širine	6,42	7,23	5,43	6,45
Artiljerija glavnog kalibra	10×305 mm/45	8×305 mm/45	12×280 mm/45	8×280 mm/45
Broj dejstvujućih topova glavne artiljerije, preko boka	8	6-8	8	8
Pomoćno naoružanje	27×76 mm	16×102 mm/45	12×150 mm/45 16×88 mm/45	10×150 mm/45 16h88 mm/45
Oklopni pojas, mm	102 - 280	102 - 152	80 - 300	80 - 250
Oklop palube, mm	35 - 76	20 - 65	55[14]	50
Oklop kule glavne artiljerije, mm	280	178	280[14]	230
Massa oklopa, t	5000[15]	3460[15]	6685[16]	6450[17]
Masa oklopa u % od normalne težine broda	27,9[15]	20,1[15]	36[16]	33,3[17]
Energetsko postrojenje	parne turbine, 23 000 KS	parne turbine, 41 000 KS	parne turbine trostruke ekspanzije, 22 000 KS	parne turbine, 43 600 KS
Masa energetskog postrojenja, t	2050[15]	3390[15]	1485[16]	?
Masa energetskog postrojenja u % od standardne težine broda	11,5[15]	19,7[15]	8[16]	?
Maksimalna brzina, čvor	21	25,5	19,5	24,75

Bojni krstaši pre Prvog svetskog rata

Bojni krstaši Velike Britanije

Nakon usvajanja odluke o izboru kalibra 305 mm za glavnu artiljeriju novih krstaša, sa radovima se ubrzo započelo, ali sa velikim teškoćama. Posebno teško je bilo pitanje o razmeštanju artiljerijskih kula glavne artiljerije. Razmatrana su 5 različita projekta, pre nego što je usvojen original, - po jedna kula na krmni i pramcu, i još dve na sredini, postavljene asimetrično..^[18] Pri ovakvom rasporedu, ukoliko se želela vatra svih 8 topova, kula koja se nalazila sa suprotne strane, mogla je pucati samo u sektoru od 30°^[19] No glavna slabost projekta, bilo je nešto sasvim drugo - oklopna zaštita nije premašila veoma skromno oklopljavanje prethodnih oklopnih krstaša, te zbog toga nije davala adekvatnu zaštitu od teških granata na očekivanoj daljini borbe.

Reformator Kraljevske mornarice, Džon Fišer, bio je apsolutno siguran, da će velika brzina njegovih najomiljenijih brodova, biti najbolja zaštita. Zvanično, glavni zadatak bojnih krstaša, bio je izviđanje i uništenje neprijateljskih izviđača, a borbe sa bojnim brodovima bile bi kratkotrajne i na velikoj distanci

“Fišerova tvrdnja brzina – najbolja zaštita, važila je kad su brodovi vodili borbu na maksimalnoj daljini, no kada se pojavio slučaj da je hrabri komandant stao pred lice neprijatelja, zanemarivši osnove projekta, Invisibl je u punoj brzini otišao u sigurnu smrt”.^[20]

Bojni krstaš Indomitibl

Gradnja tri bojna krstaša klase Invinsibl započeta je 1906. godine, i sva tri ulaze u stroj tokom 1908. i 1909. godine, pri čemu su Infleksibl (en. Inflexible) i Indomitibl (en. Indomitable) završeni pre glanvog nosioca klase, bojnog krstaša Invinsibl (en. Invincible).^[21] Utisak na pomorske stručnjake širom sveta, upoređujući mogućnosti novih brodova sa starijim oklopnim krstašima, bio je ogroman, pogotovo što je britanski admiralitet aktivno podržavao verziju mnogo veće borbene sposobnosti brodova, nego što je ona bila. Posebno se preterivalo sa prikazivanjem oklopne zaštite^[22]

Žrtve ovog dezinformisanja bili su britanski dominioni — Australija i Novi Zeland. Kada je u Velikoj Britaniji započeta gradnja serije Indifetigebl (en. Indefatigable), malo poboljšane verzije klase Invinsibl, dominioni su poželeli da i oni dobiju super krstarice. Kao rezultat toga, 2 od 3 broda klase Indifetigebl, dodeljena su dominionima - Ostrelia (en. Australia) i Nju Ziland (en. New Zealand). Jedino pravo poboljšanje u odnosu na prethodnu klasu Invinsibl, bio je bolji raspored topovskih kula glavne artiljerije, tako da su svih 8 topa mogla po potrebi pucati i sa jedne i sa druge strane broda. Svi ostali nedostaci ostali su isti, uključujući i oklopnu zaštitu. Sva tri broda ulaze u satav flote od 1911. do 1913.^[23] godine. Glavni brodograditelj Kraljevske mornarice D’ Enkuort je kasnije jasno rekao:

“Posmatrajući istoriju projektovanja bojnih krstaša, ja ne shvatam zašto je bilo bolje napraviti loš Indifetigebl projekat, koji je u suštini ponovljeni Invinsibl, i već je zastareo, umesto da je razvijen poboljšani dizajn sa oklopom približno jednakim bojnim krstašima Moltke i Geben, izgrađenim u isto vreme”^[24]

Bojni krstaš Princes Rojal

U međuvremenu, na novim britanskim bojnim brodovima, počeli su da se ugrađuju topovi glavnog kalibra od 343 mm. Naravno, odmah se pojavila želja, da se taj isti kalibar topova glavne artiljerije, postavi i na nove bojne krstaše. Težina novih brodova drastično je porasla na 30.000 tona i više, u punom opterećenju, artiljeriju glavnog kalibra su sačinjavala 8 topa kalibra 343 mm, ali loše razmeštenih, dok je brzina porasla za par čvora. Međutim svi glavni nedostaci pretkodnih klasa, ostali su nepromenjeni. Iako je klasa Lajon bila bolje oklopljena od svojih prethodnika, i dalje je nivo zaštite bio neadekvatan. Tačnije, debljina oklopa od 229 mm, koja je navedena za bokove, protezala se samo duž mašinskih odelenja, dok je na ostalim mestima, oklop bio mnogo tanji.^[25]

Kraljevska mornarica poručila je 3 bojna krstaša tog tipa - Lajon (en. Lion), Princes Rojal (en. Princess Royal), i Kvin Meri (en. Queen Mary), koji se malo razlikovao od prva dva. Sva tri bojna krstaša su ušla u sastav britanske mornarice tokom 1912. i 1913. godine.^[26] Ovi bojni krstaši bili su prvi u par stvari: prvi bojni krstaši koji su bili veći od modernih bojnih brodova, prvi brodovi u Velikoj Birtaniji, čija je cena bila veća od 2.000.000 funti.^[27] Kao i kod ranijih klasa britanskih bojnih krstaša, i za ovu klasu su počele da se šire razne dezinformacije:

“U štampi su se pojavi apsurdni izvestaji o brzini ovih brodova. Pripisivane cifre, bile su zaista smešne. U izveštaju je stajalo da Princes Rojal ima brzinu od 33,5 čvora, postignuti maksimum od 34,7 čvora, a za Lajon se tvrdilo da je brzina 31,78 čvora“^[28]

Realna maksimalna brzina koju su postizali ovi brodovi, bila je dosta manja; Princes Rojal - 28,5 čvora, a Lajon - 27 čvora.^[27]

Britanska firma Vikers je 1911. godine pobedila na konkursu za projekat bojnog krstaša za potrebe japanske flote, i otpočela je izgradnju nosioca klase, bojnog krstaša Kongo. Iz vojno-pomorskih literatura, na osnovu datih karakteristika, moglo se videti, da je klasa Kongo očigledno superiornija u odnosu na klasu Lajon^[29] Ovo se posebno odnosilo na raspored topovskih kula glavne artiljerije. Ubrzo, glavni konstruktor projekta Kongo, gospodin Džordž Turston, predložio je sličan projekat britanskoj mornarici. Tako je nastao poslednji britanski predratni bojni krstaš – Tajger (en. Tiger).

Težina je ponovo povećana, snaga je povećana, a što se tiče oklopa, on nije bio mnogo veći u odnosu na klasu Lajon, ali je ipak bio bolji. Artiljerijske kule glavnog kalibra, bile su postavljene kao i kod klase Kongo, što je značajno povećalo ugao artiljerijske vatre i pojednostavilo raspored mašinskih odelenja. Može se slobodno reći da je Tajger zaista bio prvi borbeno ravnopravni bojni krstaš u britanskoj floti. On je bio u stanju da se bori sa predstavnicima svoje vrste, bez stvaranja preteranog rizika.^[30] U flotu je primljen novembra 1914. godine, par meseci nakon početka Prvog svetskog rata.^[31]

Bojni krstaš Tajger

Taktičko-tehničke karakteristike britanskih predratnih bojnih krstaša
	«Invinsibl»[10]	«Indifetigebl»[23]	«Lajon»[32]	«Kvin Meri»[33]	«Tajger»[34]
Standardni deplasman, t	17.420	18.500	26.270	26.770	28.500
Puni deplasman, t	20.078	22.080	29.680	31.650	35.710
Artiljerija glavnog kalibra	8h305 mm/45	8h305 mm/45	8h343 mm/45	8h343 mm/45	8h343 mm/45
Pomoćno naoružanje	16h102 mm/45	16h102 mm/50	16h102 mm/50	16h102 mm/50	12h152 mm/45
Oklop palube, glavni pojas, mm	102 - 152	102 - 152	102 - 229	102 - 229	76 - 229
Oklop palube, mm	20 - 65	25 - 65	25 - 65	25 - 65	25 - 76
Oklop kule glavne artiljerije, mm	178	178	229	229	229
Energetsko postrojenje	parne turbine, 41 000 KS	parne turbine, 44 000 KS	parna turbina, 70 000 KS	parna turbina, 75 000 KS	parna turbina, 85 000 KS
Maksimalna brzina, čvor	25,5	25	27	27,5	28

Bojni krstaši Nemačke

Oklopni krstaš Bliher

Prvi pokušaj Nemaca u izgradnji nove generacije velikih krstaša, pokazao se neuspešnim. Iako Bliher (nem. Blücher) nije bio direktan odgovor na Invinsibl, informacije koje su dolazile iz Velike Britanije, uzete su u obzir prilikom priprema nacrta. Kada su postale poznate prave karakteristike britanskog broda, Nemci nisu napravili nikakvu izmenu. U odbranu nemačkih konstruktora može se reći, da oni nisu mogli zamisliti pojavu tako neuravnotežene borbene jedinice. Iako je britanski krstaš bio naoružan artiljerijom od 305 mm, a Bliher znatno slabijim kalibrom 210 mm, gradnja je već otišla suviše daleko, da bi bila prekinuta. Kao rezultat toga, nemačka ratna mornarica je dobila jedan nestandarni brod, koji je nazvan jedinstvenim imenom za to vreme – “teška krstarica”.^[35]

Treba napomenuti da je izraz “bojni krstaš” (nem. Schlachtkreuzer), počeo da se upotrebljava u nemačkoj mornarici tek posle Prvog svetskog rata. Do tada, brodovi ove klase, nazivani su “velike krstarice” (nem. Große Kreuzer), pri čemu su u tu klasu svrstani i oklopni krstaši, uprkos ogromnoj razlici u veličini i borbenim sposobnostima.^[36]

Prvi pravi nemački bojni krstaš, imao je poseban nemački pristup izgradnji nove klase brodova. Za razliku od prvih britanskih bojnih krstaša, Fon der Tan (nem. Von der Tann) je predstavljao veoma dobro izbalansiranu konstrukciju. Količinom i rasporedom artiljerijskih kula glavnog kalibra, podsećao je na britanski Invinsibl, ali sektor vatrenog dejstva kula preko boka, bio je znatno veći nego kod britanskog. Po brzini, nemački brod ni najmanje nije zaostajao za britanskim, ali je zato po pitanju zaštite, prednost Fon der Tana, bila ogromna. Prostor za oklopljavanje bokova, i debljina oklopa, drastično su nadmašivali britanske pokazatelje.

Kao rezulta toga, nemački bojni krstaš je odmah doveo u pitanje Fišerovu tvrdnju, da je brzina najbolja zaštita. Zbog približno iste brzine, od njega je bilo jako teško pobeći, a zbog izuzetno jakog oklopa, artiljerijski dvoboj Invinsibla ili Indifetigebla sa njim, bio je jako nepoželjan.^[37]

Bojni krstaš Fone der Tan

Upoređenje taktičko-tehničkih karakteristika bojnih krstaša Indefetigebl i Fon der Tan
	«Indefetigebl»[23]	«Fon der Tan»[12]
Zemlja	Velika Britanija	Nemačko carstvo
Datum početka gradnje	23. februar 1909	25. mart 1908
Datum ulaska u službu	april 1911	20. februar 1911
Standardni deplasman, t	18.500	19.370
Puni deplasman, t	22.080	21.700
Dužina i širina, m	179,8×24,4	171,7×26,6
Odnos dužine i širine	7,37	6,45
Artiljerija glavnog kalibra	8×305 mm/45	8×280 mm/45
Broj dejstvujućih topova glavne artiljerije, preko boka	8	8
Težina plotuna glavne artiljerije, kg	3048	2416
Pomoćno naoružanje	16×102 mm/50	10×150 mm/45, 16×88 mm/45
Bočni oklop, glavni oklopni pojas, mm	102 - 152	150 - 250
Bočni oklop, gornji oklopni pojas, mm	nema	150
Oklop palube, mm	25 - 65	50
Oklop kule glavne artiljerije, mm	178	230
Masa oklopna, t	3735[38]	6450[39]
Masa oklopa u % od normalne težine broda	19,9[38]	33,3[39]
Energetsko postrojenje	parna turbina, 44 000 KS	parna turbina, 43 600 KS
Maksimalna brzina, čvor	25	24,75
Radijus dejstva, milja	6330	4400

Bojni krstaš Fon der Tan je po gabaritima bio veći od tadašnjih nemačkih bojnih brodova tipa drednot, i ušao je u službu februara 1911. godine.^[40]

Nadovezujući se na uspešan projekat, Nemci kreću izgradnju dva broda sledećeg tipa. To su bili Moltke (nem. Moltke) i Geben (nem. Goeben), koji ulaze u sastav nemačke flote 1912 godine.^[41] Novi projekat je pokazao napredak u svemu – povećena je težina, povećana je brzina, a brodovi su bili naoružani sa 10 topa od 280 mm/L50, umesto sa 8 topa od 280 mm/L45, pri čemu je povećana početna brzina projektila. Što se tiče oklopa, nemački krstaši su radikalno prevazilazili britanske konkurente, a praktično ni na jedan način nisu bili inferiorni ni od britanskih bojnih brodova.

Bojni krstaš Moltke

Još bolje postavljanje oklopa, bilo je na sledećem bojnom krstašu - Zajdlic (nem. Seydlitz). On je štaviše, imao povećani pramac, čime su bile poboljšane plovne karakteristike broda. Kao i ostali nemački brodovi, i on je bio opremljen sa veoma naprednim sistemom obezbeđenja nepotopivosti. Tehničke crteže bojnog krstaša, tajno je prodao britancima jedan nemački inženjer, čudno je, da oni nisu bili za sebe izvukli nikakve zaključke iz toga.^[42] Bojni krstaš Zajdlic je ušao u sastav nemačke flote, maja 1913. godine.

Sam vrh razvoja nemačkih predratnih bojnih krstaša, predstavljala su tri broda naoružana topovima od 305 mm. To su: Derflinger (nem. Derfflinger) i Licov (nem. Lützow), koji su bili istog tipa, i nešto malo drugačiji od njih Hindenburg (nem. Hindenburg). Količina topova glavne artiljerije, smanjen je na 8, ali se kalibar povećao. Topovi su bili postaljeni u 4 kule po šemi linearno-uzvišeno, koja je kasnije postala standardna u svim mornaricama. Oklopljavanje se u poređenju sa prethodnim nemačkim bojnim krstašima nije mnogo promenilo, a brzina je malo povećana. Derflinger nije bilo najbolje izbalansiran (dimenzija-oklop-brzina-naoružanje), ali je predstavljao veoma moćan projekat, i mnogi pomorski stručnjaci smatraju, da je to bio najbolji bojni krstaš Prvog svetskog rata. Derflinger je ušao u sastav nemačke flote septembra 1914. godine, Licov avgusta 1915. godine, a Hindenburg maja 1917. godine. Ipak neke taktičko-tehničke karakteristike bile su na strani britanskih brodova: nemački bojni krstaši imali su lošije plovne karakrestike, i manju daljinu plovljenja. Međutim borbe nemačke Flote otvorenog mora, odvijale su se redovno u blizini svojih obale, tako da ovi nedostaci nisu bili nešto kritični.

Bojni krstaš Derflinger

Taktičko-tehničke karakteristike nemačkih bojnih krstaša
	«Fon der Tann»[12]	«Moltke»[41]	«Zajdlic»[43]	«Derflinger»[44]	«Hindenburg»[45]
Standardni deplasman, t	19.370	22.979	24.988	26.600	26.600
Puni deplasman, t	21.700	25.300	28.100	30.700	31.000
Artiljerija glavnog kalibra	8×280 mm/45	10×280 mm/50	10×280 mm/50	8×305 mm/50	8×305 mm/50
Pomoćno naoružanje	10×150 mm/45 16×88 mm/45	12×150 mm/45 12×88 mm/45	12×150 mm/45 12×88 mm/45	12×150 mm/45 4×88 mm/45	14×150 mm/45
Bočni oklop, glavni pojas, mm	250	270	300	300	300
Oklop palube, mm	50	35 + 25	30 + 25	30 + 25	30 + 25
Oklop kule GA, mm	230	230	250	270	270
Energetsko postrojenje	parne turbine, 43 600 KS	parne turbine, 52 000 KS	parne turbine, 63 000 KS	parne turbine, 63 000 KS	parne turbine, 72 000 KS
Maksimalna brzina, čvor	24,75	25,5	26,5	26,5	27,0

Bojni krstaši Japana

Bojni krstaš Kongo

Posle Rusko-japanskog rata, japansko mornaričko rukovodstvo ocenilo je visokom ocenom kvalitet svoje flote. Značajnu ulogu igrala je i činjenica, da je Japan raspolagao sa najjačim oklopnim krstašima u to vreme – po 2 komada klase Cukuba i klase Ibuki, naoružani topovima od 305 mm, a izgrađenim u domaćim brodogradilištima.

Posle dobijanja prvik informacija o karakteristikama bojnih krstaša klase Invinsibl, japanski konstruktori su odmah počeli da rade na projektu svog broda, i uskoro je bio gotov nacrt za krstaš naoružan topovima glavne artiljerije od 305 mm i 254 mm. Kada je postalo jasno da britanci imaju samo jedan kalibar, projekat je prerađen na 10 topa od 305 mm.^[46] Međutim, 1909. godine, kada je projekat već bio gotov, a radovi samo što nisu otpočeti, stigla je vest da se u Velikoj Britaniji grade novi krstaši, klase Lajon. Shvatiši da svojim snagama ne mogu da naprave takve brodove, Japanci se obraćaju britanskim brodograditeljima. Birajući između projekta firmi Vikers i Armstrong, Japanci odabiraju Vikersov.^[47]

Projekat izrađen od Džordža Turstona, predstavljao je poboljšanje u odnosu na klasu Lajon. Po uslovima ugovora, glavni brod projekta, krstaš Kongo (jap. 金剛), bio bi izgrađen u Velikoj Britaniji, a ostala 3 broda bi se gradila u Japanu, uz tehničku pomoć Vikersa. Ovo su bili prvi bojni krstaši naoružani topovima glavnog kalibra od 356 mm, pri čemu su imali vrlo dobar raspored. Izgled samog broda takođe je bio mnogo bolji nego klasa Lajon, i dozvoljavo je bez problema razmeštaj energetskih postrojenja. Debljina oklopa je smanjena na 203 mm – Japanci su se takođe nadali borbama na velikim daljinama. Brzina krstaša bila je 27,5 čvora, a maksimalni radijus dejstva veoma solidan.^[48]

Taktičko tehnički podaci bojnih krstaša klase Kongo - 1913 g. [49]
Standardna težina, t	Artiljerija glavnog kalibra	Pomoćno naoružanje	Oklop pojasa, mm	Oklop kule GA, mm	Oklop palube, mm	Energetsko postrojenje, KS	Brzina, čvor
26.330	8×356 mm/45	16×152 mm/50	203	229	41 - 57	64.000	27,5

Kongo je ušao u sastav japanske flote avgusta 1913. godine, Hiei (jap. 比叡) avgusta 1914. godine, a Haruna (jap. 榛名), i Kirišima (jap. 霧島), aprila 1915. godine. Japanski admirali bili su ubeđeni da imaju najjače bojne krstaše na svetu. Ali već u leto 1916. godine, nakon šokantnih izveštaja Jitlandske bitke, oni su shvatili veliku ugroženost brodova klase Kongo, i počeli da se zalažu za programe modernizacije ovih brodova.

Bojni krstaši Rusije

Porinuće u vodu bojnog krstaša Izmail, 9. juna 1915.

Uspešnom dejstvu oklopnih krstaša admirala Kamamure tokom Rusko-japanskog rata, bili su impresionirani i gubitnici. Već 1906. godine, pri razradi nove koncepcije flote, važna uloga je data “snažnim oklopnim krstašima”. Trebalo je relativno brzo izgraditi brodove naoružane približno kao i bojni brodovi, povećane brzine, a sa smanjenim oklopom.^[50]

Rusija 1911. godine objavljije međunarodni konkurs za projekat takve krstarice, i marta 1912. godine, za pobednika je proglašen nacrt Admiralskog brodogradilišta iz Sankt Peterburga. Po originalnom nacrtu, brod je trebalo da bude naoružan sa 9 topa od 356 mm, ali zbog uslova za upravljanje vatrom, morala se dodati i četvrta kula sa 3 topa glavne artiljerije. I ostali konkurenti su brzo predstavili svoje nacrte, i na kraju je konkursna komisija predložila kombinaciju nacrta Admiralskog i Baltičkog brodogradilišta.^[51] Gradnja 4 broda klase Izmail,^[52] otpočela je 6. decembra 1912. godine, i po planu su trebali ući u službu 1916. godine^[53] Po 2 broda su se gradila u Admiralskom i Baltičkom brodogradilištu.

Nacrt za gradnju je kasnije korigovan, pre svega u smislu povećanja oklopne zaštite. Na kraju, Ruska imperatorska flota je trebalo da primi veoma solidne borbene jedinice, velike brzine (26,5 čvora), snažno naoružani (12 topa 356 mm) i dobro zaštićeni. Faktički, reč je o stvaranju brzih bojnih brodova.^[54]

Taktičko tehnički podaci bojnih krstaša klase Izmail [55]
Standardna težina, t	Artiljerija glavnog kalibra	Pomoćno naoružanje	Oklop pojasa, mm	Oklop kule GA, mm	Oklop palube, mm	Energetsko postrojenje, KS	Brzina, čvor
32.500	12 h 356 mm/52	24 h 130 mm/55	237	300	37,5 - 75	66.000	26,5

Međutim tehnička složenost projekta dovela je do velikog broja problema. Ruska industrija nije mogla sama da obavi posao u potpunosti, te su morali da pribegnu određenoj kupovini u inostranstvu, no avgusta 1914. godine počeo je Prvi svetski rat. Prva tri krstaša, porinuta su 1915. godine, Izmail (rus Izmail), Borodino (rus Borodino) i Kinburn (rus Kinburn), a četrvti 1916. godine, Navarin (rus Navarin) no njihova gradnja se drastično usporila, da bi na kraju bila prekinuta.^[53]

Borbena dejstva bojnih krstaša u Prvom svetskom ratu

Bitka u Helgolandskom zalivu

Glavni članak: Bitka u Helgolandskom zalivu

Avgusta 1914. godine, odmah po objavljivanju rata, britanska komanda je poslala kopnene jedinice u Francusku. Većina britanskih ekspedicionih snaga je transportovana u Francusku između 12. i 21. avgusta 1914. godine. Štiteći operaciju od iznenadnog nemačkog napada brodovima, britanski razarači i podmornice su stalno patrolirali Helgolandskim zalivom, sa zadatkom da jave ukoliko nemačke glavne snage napuste domaće luke. Britanska Velika flota se nalazila u centralnom delu Severnog mora, sa zadatkom da se spusti prema jugu, ukoliko nemačke snage isplove. Iako je nemačka vojska predvidela brzo prebacivanje britanskih snaga u Francusku, nemački pomorski planeri su smatrali da je potrebno mnogo više vremena da se britanci organizuju. Stoga, nemačke podmornice koje su mogle napasti britanske transportne brodove, bile su već poslate na daleke patrolne linije, u potrazi za glavninom britanske flote.

Britanski bojni krstaš Nju Ziland

Dva britanska oficira, komodor Rodžer Kiz, koji je komandandovao eskadrom podmornica dugog dometa, koje su redovno patrolirale Helgolandskim zalivom, i komodor Redžinald Tirvit, komandant razaračke patrole, predložili su izvršenje jednog napada na lake snage nemačke mornarice u Helgolandskom zalivu. Oni su primetili da nemački razarači imaju redovan obrazac patrole po Helgolandskom zalivu. Cilj napad bi bio odvlačenje pažnje neprijatelja, i pod povoljnim uslovima uništenje nemačkih patrolnih snaga.

Nakon svih sagledanih činjenica, britanski admiralitet je dao zeleno svetlo, i brzo su izvršene pripreme za predstojeću operaciju. Za napad je bio pripremljen udarni odred lakih snaga – 2. lake krstarice i 35 razarača. Njihovu podršku činila je eskadra od 5 bojnik krstaša; Lajon, Kvin Meri, Princes Rojal, Invinsibl i Nju Ziland, i 6 lakih krstarica, kojom je komandovao viceadmiral Dejvid Biti.^[56] Prilikom izrade plana napada, posebno važna je bila činjenica, da glavne nemačke snage, koje su bile stacionirane u Vilhelmshafenu, nisu mogle da isplove na more dok ne nadođe plima, a to se očekivalo tek oko 13:00 sati.^[57]

U zoru 28. avgusta 1914. godine, britanske lake snage prodiru u Helgolandski zaliv i napadaju nemačku prvu patrolnu liniju, koja se sastojala od razarača. Videći prodor nadmoćnih britanskih snaga, nemački brodovi su se počeli povlačiti javljajući preko radija o izvršenom prodoru. Čitava operacija se razvijala veoma brzo i položaj brodova se stalno menjao, jer su za ovu akciju bile izabrane brze jedinice tako da su sastavi vozili preko 25 čvorova, menjajući brzo i često kurs. Na poprište bitke pristižu dve nemačke lake krstarice, a u brzo još 3. Odmah po dolasku nemačkih krstarica i većeg broja razarača, britanske lake snage, koje su se sada našle u teškoj situaciji, traže podršku admirala Bitija.^[58] Britanski bojni krstaši, koji su se nalazili svega 50 nautičkih milja daleko od poprišta bitke, odmah kreću punom brzinom, bez obzira na mogućnost napada nemačkih podmornica.^[59] Pojavom bojnih krstaša, bitka je ubrzo rešena u britansku korist. Oni potapaju dve nemačke lake krstarice, i prisiljavaju ostale nemačke brodove na brzo povlačenje.^[60]

Tako su, postupajući u skladu sa svojim taktičkim namenama, britanski bojni krstaši pružili efikasnu zaštitu svojim lakim snagama i obezbedili laku pobedu.

Bitka kod Foklandskih ostrva

Glavni članak: Bitka kod Foklandskih ostrva

Britanski bojni krstaš Infleksibl

Poraz britanske eskadre u bici kod Koronela, veoma bolno je prihvaćen u Velikoj Britaniji. Prestižu kraljevske mornarice bio je nanet ozbiljan udarac, a britanski trgovački putevi na južnom delu Pacifičkog okeana, bili su prekinuti.^[61] Sobzirom na snagu nemačke eskadre viceadmirala Graf fon Špea, lord Fišer, koji je postao Prvi pomorski lord flote Njegovog Veličanstva, odlučio je da se Nemcima suprotstavi očigledno superiornijim snagama. Glavnu ulogu u predstojećoj operaciji trebali su da igraju bojni krstaši Invinsibl i Infleksibl, koji su napustili domaće vode u potpunoj tajnosti, sa ciljem da presretnu neprijatelja.^[62]

Do sukoba britanaca sa nemačkom eskadrom dolazi 8. decembra 1914. godine, u blizini Foklandskih ostrva.^[63] Protiv 2 nemačka oklopna krstaša (Šarnhorst i Gnajzenau) i 3 lake krstarice (Lajpcig, Nirnberg i Drezden), britanci su suprotstavili 2 bojna krstaša (Invinsibl i Infleksibl), 3 oklopna krstaša (Karnarvon, Kornvol i Kent) i 2 lake krstarice (Bristol i Glazgov).^[64]

Ključna epizoda u bici, bila je dvoboj britanskih bojnih krstaša sa nemačkim oklopnim krstašima. Pokušaj Nemaca da se odvoje od protivnika, nije uspeo zbog veće brzine britanaca, i Špe je bio primoran da vodi neravnopravnu borbu, koja je trajala skoro 4 i po sata, jer su se britanci držali van efektivnog dometa nemačke artiljerije. Potrošnja projektila bojnih krstaša bila je veoma velika^[65], no, na kraju su Šarnhorst i Gnajzenau bili potopljeni, a da britancima skoro nisu naneli nikakve štete.^[66] Pojedini savremenici nazivaju bitku kod Foklendkih ostrva, “bitka između patuljaka i giganta”.^[67]

Bitka kod Doger Benka (1915)

Glavni članak: Bitka kod Doger Benka (1915)

Nemački bojni krstaši u plovidbi ka Doger Benku. 24.januar 1915. godine

U početnom periodu rata, nemački bojni krstaši su izveli veći broj prepada na britanske luke. Pored direktnog nanošenja materijalne štete, komanda Flote otvorenog mora, stavila je kao zadatak i mogućnost uništenja pojedinih britanskih brodova. Iako rezultati ovih napada nisu imali nikakav poseban materijalni značaj, sama činjenica da se bombarduju njihove luke, bila je poražavajuća za britansku javnost, pogotovo što ni jednom neprijatelj nije presretnut.^[68]

Dana, 23. januara 1915. godine eskadra viceadmirala Hipera ponovo je isplovila na more, sa ciljem da nanese udar britanskim lakim snagama u reonu Doger Benka. U sastav eskadre nalazila su se 3 bojna krstaša (Zajdlic, Moltke i Derflinger), 1 oklopni krstaš (Bliher), 4 lake krstarice (Graudenc, Štralsund, Roštok i Kolberg) i 19 razarača.^[69] Britanska komanda, saznavši iz presretnuh radio poruka, za plan neprijatelja, koncetisala je u tom reonu jake snage pod komandom admirala Bitija – 5 bojna krtsaša (Lajon, Tajger, Princes Rojal, Nju Ziland i Indomitibl), 6 lake krtsraice (Erutjuz, Sauthempton, Birmingen, Notingem, Laustoft i Andauntit) i 35 razarača.^[70]

Rano ujutru, 24. januara 1915. godine, dva protivnika su se srela na istočnom obodu Doger Benka. Zaključivši da su britanske snage jače od njegovih, admiral Hiper je naredio da se brodovi okrenu nazad, što je rezultiralo britansko gonjenje nemačkih brodova. Tokom bitke, britanci su napravili dosta grešaka prilikom izbora mete, ali su ipak zabeležili niz uspešnih pogodaka. Od britanske vatre, teško je oštećen krstaš Zajdlic, koji je preživeo samo zahvaljujući sreći i požrtvovanosti nekoliko članova posade.^[71] Na suprotnoj strani, Nemci su svojom vatrom ozbiljno oštetili britanski bojni krstaš Lajon. Nakon sat i po borbe, britanci su uspeli da nanesu ozbiljna oštećenja oklopnom krstašu Bliher, te mu je brzina naglo opala. Videvši da ne može spasiti svoj oklopni krstaš, Hiper je odlučio da ga ostavi svojoj sudbini, a sa ostalim jedinicama, kreće maksimalnom brzinom ka nemačkoj obali.^[72] Britanci prekidaju gonjenje nemačke eskadre, i svim snagama napadaju Bliher, koji u 13:13 sati potonuo, nakon što je bio pogođen sa 70 do 100 projektila velikog kalibra i 7 torpeda. Bitka je pokazala veliku opasnost od direktnih pogodaka projektila u kule glavne artiljerije, a takođe i mogućnosti paljenja municije.^[73]

Taktička pobeda je bila na strani britanaca, ali su Nemci iz bitke uspeli da izvuku veće pouke. Što se tiše tačnosti gađanja, prednost je bila na strani Nemaca – 1,5% naspran 1% kod britanaca. Neki britanski brodovi imali su još gori učinak artiljerijske vatre – bojni krstaš Tajger je ispalio 255 teških projektila a da pritom ni jedan nije pogodio metu.^[74]

Bitka kod Jitlanda

Glavni članak: Bitka kod Jitlanda

Nemački bojni krstaši Licov, potopljen u bici kod Jitlanda

Britanski bojni krstaši Indifetigebl, potopljen u bici kod Jitlanda

Britanski bojni krstaši Kvin Meri, potopljen u bici kod Jitlanda

Britanski bojni krstaš Invinsibl, potopljen u bici kod Jitlanda

Januara 1916. godine, komandant nemačke Flote otvorenog mora, postao je admiral Rajnhard Šer – pristalica aktivnih ofanzivnih akcija. On je razvio plan, koji je između ostalog predviđao ofanzivne operacije bojnih krstaša, sa prioritnim zadatkom, uništenje pojedinih delova britanske Velike flote, od strane nemačkih glavnih snaga.

Uspešni napadi nemačkih bojnih krstaša na Loustoft i Jarmut, 24. aprila 1916. godine, nisu dali značajnije rezultate sa tačke vojnog gledišta, ali su imali veliku propagandnu vrednost. Britanska javnost je oštro kritikovala svoju flotu, i zahtevala je efikasnije dejstvo.

Ohrabren prethodnim uspehom, admiral Šer je isplanirao novu operaciju u kojoj bi nemački bojni krstaši, pod komandom kontraadmirala Franca fon Hipera, napadali trgovačke i patrolne brodove pred Skagerakom i vršili prepade na britanske gradove duž obale Sanderlanda, ne bi li izazvali delove britanske flote, a pre svih bojne krstaše, da isplove iz svojih uporišta i da ih u Severnom moru uništi pomoću kompletne nemačke flote i podmorničkih zaseda. Iako je ova operacija na kraju otkazana, nemačka komanda je i dalje bila rešena za jednu demonstrativnu operaciju u Severnom moru, sa glavnim zadatkom da bojni krstaši navuku britanske brodove na glavne nemačke snage. Skoro kompletna nemačka Flota otvorenog mora, našla se 31. maja 1916. godine pred Skagerakom.^[75] Britanska komanda, je na osnovu pročitanih nemačkih radio poruka rešila da po svaku cenu uništi protivnika, i šalje na more gotovo celu Veliku flotu.^[76]

Bitka kod Jitlanda je otpočela u drugoj polovini dana, 31. maja 1916. godine, bitkom između prethodnica. Admiral Biti, komandant britanske prethodnice, raspolagao je sa 6 bojnih krstaša – Lajon, Kvin Meri, Princes Rojal, Indifetigebl, Tajger i Nju Ziland, 4 bojna broda tipa drednot, klase Kvin Elizabet, i većim brojem lakih jedinica.^[77] Komandant nemačke prethodnice, admiral Hiper, imao je pored lakih jedinica, i 5 bojna krstaša – Derflinger, Licov, Moltke, Fon der Tan, i Zajdlic.^[78]

Gotovo odmah, nakon susreta sa neprijateljem, Hiper okreće svoje snage u pravcu glavnine nemačke flote, sa ciljem da navuče britansku prethodnicu. Sa druge strane, Biti snažno napade nemce, ali zbog komunikacionih problema, grupa od 4 bojna broda klase Kvin Elizabet nije izvršila pravilan manevar. I pored toga britanci su smatrali da imaju dovoljno snage da poraze neprijatelja.^[79]

Ubrzo se međutim pokazalo, da je početak bitke bio katastrofalan za britance. Oni su rasporedili vatru po različitim nemačkim bojnim krstašima, a tačnost gađanja je bila jako slaba. Svega 17 minuta nakon otvaranje vatre, nemački bojni krstaš Fon der Tan je potopio britanski bojni krstaš Indifetigebl.^[80] Britanci su i dalje nastavili vatru, postižući pojedine pogodke, no, ni 20 minuta nakon potapanja Indifetigebla, nemački bojni krstaši Derflinger i Zajdlic potapaju britanski bojni krstaš Kvin Meri.^[81] Nešto kasnije, prilikom susreta sa glavnim nemačkim snagama, admiral Biti okreće svoju eskadru i pokušava da se spoji sa Velikom flotom. Nemci nisu mogli da sustignu i unište britansku prethodnici, zbog osetno manje brzine svojih bojnih krstaša.

Sagledavši kompletno rezultat borbe prethodnica, Nemci su mogli biti ponosni na svoje bojne krstaše i njihove posade. Sa mnogo slabijim snagama, oni su naneli teške gubitke neprijatelju. Poražavajuća činjenica je i to, da su britanci uspeli da postignu svega 4 pogodka, dok su za isto to vreme, Nemci postigli čak 21 pogodak.^[82]

„Zaista, u pomorskoj istoriji Velike Britanije, ne postoji slučaj kao što je Bitijev, da se pretrpe tako teški gubici od salbijeg protivnika“^[83]

Bojni krstaš su uzeli aktivno učešće i u drugoj fazi bitke, kada su se susrele glavne snage. Početne uspehe, opet su imali nemački brodovi. Prvo je bojni krstaš Licov, zajedno sa glavnim nemačkim bojnim brodovima, iz neposredne blizine otvorio vatru na britanske oklopne krstaše. Kao rezultat, britanski oklopni krstaš Difens je eksplodirao, i potonuo sa kompletnom posadom, a još 2 oklopna krstaša su kasnije potopljena.^[84] Zatim su bojni krstaši Derflinger i Licov, zajedničkom vatrom potopili britanski bojni krstaš Invinsibl, koji se iznenada pojavio sam, kao odlična meta. Kao i drugi britanski bojni krstaši, Invinsibl je bio žrtva paljenja sopstvene municije.^[85]

Međutim, ubrzo počinje da se oseća ogramna snaga britanskog sastava, i Nemci počinju da osećaju udarce. Posebno loše prolaze nemački bojni krstaši, koji su hrabro pošli u juriš, kako bi se spasila glavnina nemačke flote. Licov^[86] i Zajdlic^[87] su bili teško oštećeni, a pojedine topovske kula glavne artiljerije su uništene na krstašima Fon der Tan^[88] i Derflinger.^[89] Na kraju, Nemci su ipak uspeli da se odvoje od brojčano mnogo jačeg neprijatelja, ali su se tokom noći desila nekoliko slučajna sukoba. Tokom puta ka svojoj obali, Nemci su bili prisiljeni da sami potope Licov,^[90] ali se sa skoro istim oštećenjima, Zajdlic uspeo dokopati svoje baze.^[91]

Na kraju, pored ostalih gubitaka, u ovoj bici su potopljena 4 bojna krstaša – 3 britanska i 1 nemački. Gledano u celini, nemački bojni krstaši su se pokazali kao brodovi pogodniji za borbu, nego britanski. Takođe, ova bitka je definitivno pokazala slabost zaštite britanskih bojnih krstaša, posebno bezbednost vlastite municije.^[92]

Operacije bojnog krstaša Geben

Do početka Prvog svetskog rata, nemačka je držala na Sredozemnom moru bojni krstaš Geben i laku krstaricu Breslau, koji su tamo dejstvovali još od 1912. godine. Posle izbijanja neprijateljstva, oba broda kreću ka Dardanelu, gde ztižu 10. avgusta 1914. godine, pritom su se susreli sa britanskom eskadrom od 4 oklopna krstaša, koji se nisu usudili na borbu sa Gebenom.^[93] Da bi izbegli interniranje, nemačke diplomate su dogovorile lažnu kupovinu brodova od Turske, i Geben je zvanično preimenovan u Javuz Sultan Selim, no kompletna komanda je ostala nemačka.^[94]

Nemački bojni krstaši Geben

Dana, 29. oktobra 1914. godine, Geben je otpočeo borbena dejstva na moru, bombardujući Sevastopolj. Bojni krstaš Geben je bio značajno superiorniji od bilo kog ratnog broda Crnomorske flote, po pitanju artiljerijske moći, i brzine plovljenja, što mu je davalo inicijativu u borbi. Kao rezultat toga, ruski ratni brodovi su morali da budu veoma oprezni.

U prvom periodu rata, Geben je dva puta vodio borbu sa Crnomorskom flotom – 18. novembra 1914. godine kod rta Sarč, i 10. maja 1915. godine u reonu Bosfora. Oba sukoba su bila prolazna, i nisu dali nikavih ozbiljnih rezultata.^[95] Suočen sa superiornijim snagama, bojni krstaš je uvek imao priliku da se povuče sa bojišta bez većih problemam. Zbog toga je Geben gospodario Crnim morem. Međutim, situacija se skroz promenila, kada su u sastav Crnomorske flote ušli bojni brodovi klase Imperatrica Marija. Oni su bili znatno jači od krstaša Geben u vatrenoj moći, ali dosta sporiji.^[96] Tako je barem bilo na papiru. U stvarnosti, kvar na mašinama nije dozvoljavao krstašu Geben veću brzinu od 23 čvora, dok su bojni brodovi klase Imperatrica Marija, imali brzinu 20-22 čvora, i samim tim mogli su mu parirati. Kao rezultat toga, prilikom borbe sa bojnim brodom Imperatrica Ekatarina Velikaja, 8. januara 1916. godine, Geben je jedva uspeo da se izvuče iz bitke, pretrpevši pritom ozbiljna oštećenja od vatre ruskog bojnog broda. Dalje operacije u tim vodama, gde je gospodario neprijatelj, bile su veoma riskantne. Krajem 1916. godine, ruski bojni brodovi su konačno isterali krstaš Geben iz Crnog mora, i prisilili ga da ostane sakriven u Bosforskom moreuzu.

Posle izlaska Rusije iz Prvog svetskog rata, nemačko-turska komanda je rešila da upotrebi brodove Geben i Breslau protiv britanskih brodova u reonu Dardanela. Dana, 20. januara 1918. godine, Geben potapa 2 britanska monitora, ali zatim udara u 3 mine i teškom mukom se vratio u Dardanel, gde je nasukan.^[97] Iaoko je krstaš bio spašen, za njega su borbena dejstva bila završena sve do kraja rata.

Uprkos nedostatku velikih pobeda, Geben je imao snažan uticaj na tok operacija u tom regionu, i značajno je ometao funkcionisanje Crnomorske flote.

Projektovanje i gradnja bojnih krstaša tokom Prvog svetskog rata

Bojni krstaši Velike Britanije

Bojni krstaši Ripals, Šema

Oktobra 1914. godine, Džon Fišer se vratio na mesto Prvog lorda Admiraliteta, i ponovo je počeo da promoviše svoju omiljenu ideju – projektovanje brzog, dobro naoružanog i slabo oklopljenog broda. Rezultati bitke u Helgolandskom zalivu, a posebno bitke kod Foklandskih ostrva, izgleda da su potvrdili admiralove pretpostavke. Kao rezultat toga, uprkos protivljenju Vinstona Čerčila, Fišeru je dozvoljeno da upravo započete bojne brodove Rinaun (en. Renown) i Ripals (en. Repulse), prepravi u bojne krstaše.^[98]

Faktički, brodovi su predstavljali dalju razvojnu liniju krstaša Invinsibl. Izuzetno moćno naoružani – 6 topa 381 mm, velike brzine – 32 čvora, sa oklopnom zaštitom pojasa od svega 152 mm, što nije bilo dovoljno za adekvatnu zaštitu od neprijateljskih projektila velikog kalibra. Generalno gledano kvalitet ovih krstaša jasno je prevazilazio većinu neprijateljskih krstaša.^[99]

Nažalost, oba krstaša po ovom projektu, ušli su u stroj, ubrzo nakon Jilandske bitke, i bili su prihvaćeni od mornara, sa krajnjim skepticizmom. Admiral Biti je čak izjavio, da on odbija da ih vodi u borbu.^[100] I zaista, za “bele slonove”, kako su ih nazvali u britanskoj mornarici, bilo je bolje da se drže podalje od ozbiljnog protivnika. U svojoj jedinoj krupnoj operaciji (Druga bitka u Helgolandskom zalivu), Ripals se odmah povukao, čim je došao pod vatru nemačkih bojnih brodova.^[101]

Bojni krstaši Glories, Šema

Ovom serijom bojnih krstaša, pionirski rad admirala Fišera, nije bio gotov. On 1915. godine, otpočinje gradnju 3 ”velike lake krstarice”, koje bi zapravo trebalo nazvati “laki bojni krstaši”. Ovi brodovi su projektovani da podrže anfibijski desant na baltičku obalu Nemačke – još jedna Fišerova omiljena ideja.^[102]

Prva dva, Koredžes (en. Courageous) i Glories (en Glorious), predstavljali su drastično uveličane lake krstaice, sa tipočnim oklopom za tu vrstu brodova – pojas 76 mm (realno 51 mm), velike brzine – 32 čvora, ali naoružani sa 4 topa od 381 mm, smeštena u dve kule.^[103] Pretpostavljalo se, da će ovi brodovi zbog malog gaza moći dejstvovati u plićim vodama, gde ostali veliki ratni brodovi ne bi mogli proći.

Koredžes i Glories su stupili u službu krajem 1916. i početkom 1917. godine, kada se od desantiranja na baltik odustalo, i komanda je imala velikih poteškoća da pronađe primenu ovih neobičnih brodova. Na kraju, oni su razvrstani kao lovci na lake krstarice, ali se u tom zadatku nikad nisu pokazali. U Drugoj bici u Helgolandskom zalivu, oni su ispalili masu granata ka nemačkim lakim krstaricama, ne pričinivši nikakve štete, i brzo su se povukli čim su došli pod vatru sa nemačkih bojnih brodova.^[104]

Još ekstravagantnije se pokazao Fjurios (en Furious) - treća krstarica serije. Sa skoro istim taktičkim i tehničkim karakteristikama, on je bio naoružan samo sa dva topa, ali zato kalibra 457 mm.^[105] Absurdnost ovog projekta je uskoro postala očigledna, i dok je još bio u brodogradilištu, počela je njegova prpravak u “polu nosač aviona”.^[106]

Fišer je 1915. godine predložio gradnju bojnog krstaša Inkomparibl (en. Incomparable). Karakteristike projekta prikazane su kao veoma moćne, ali neizbalansirane - 6 topa od 508 mm, brzine 35 čvora, i oklopne zaštite od 229 mm. Međutim, admiralitet je odbio njegov predlog.^[107]

Bojni krstaši Hud, Šema

Projekat poslednjeg bojnog krstaša Velike Britanije, izrađen u metalu, razvijao se dugo i teško. Prvobitno je projektovan kao bojni brod, ali kako je već bilo dovoljno bojnih brodova u Velikoj floti, odlučeno je da se prepravi u bojni krstaš.^[108]Njegove osnovne karakteristike su bile neizbalansirane – 8 topa 381 mm, brzina 32 čvora, oklop 203 mm, dakle još manje nego kod svojih prethodnika.^[109] Gradnja glavnog krstaša projekta, Hud (en. Hood), otočela je 31. maja 1916. godine, na dan kada su britanski bojni krstaši, prošli jako loše u bici kod Jitlanda.

Realizacija projekta je zaustavljena i podvrgnuta detaljnoj obradi. Naoružanje je ostalo isto, brzina je smanjena na 30 čvora, ali je zato oklop povećan za 1,5 puta, do 305 mm.^[110] U toku 1916. godine, otpočela je gradnja još tri broda serije – Enson (en. Anson), Haue (en. Howe) i Rodni (en. Rodney). Kao što se moglo i očekivati, kako Hud nije završen za vreme rata, gradnja se nastavila smanjenim tempom, i on je završen tek 1920. godine. Gradnja ostala 3 bojna krstaša ove serije, prekinuta je još 1917. godine, i nakon završetka rata, bili su sasečeni.^[111]

Kao rezultat svih izmena, Hud je postao najveći ratni brod na svetu, u to vreme. Njegove taktičko-tehničke karakteristike, bile su ocenjene najvećim ocenama, i Hud je postao ponos Kraljevske mornarice.

Bojni krstaši Fjurios, polunosač aviona

Upoređenje taktičko-tehničkih karaktarestika britanskih bojnih krstaša 1916-1920 god.
	«Rinaun»[112]	«Koredžes»[113]	«Fjurios»[114]	«Hud»[115]
Standardni deplasman, t	27.950	19.230	16.500	41.125
Puni deplasman, t	30.835	22.690	22.890	45.200
Artiljerija glavnog kalibra	6h381 mm/42	4h381 mm/42	2h457 mm/40	8h381 mm/42
Pomoćna artiljerija	17h102 mm/44,3	18h102 mm/44,3	11h140 mm/50	12h140 mm/50
Oklop pojasa, glavni pojas mm	152	51 - 76	51 - 76	130 - 305
Oklop palube, mm	76	20 - 40	20 - 76	51 - 102
Oklop kule GA, mm	280	280 - 330	229	380
Energetsko postrojenje	parne turbine, 112.000 KS	parne turbine, 90.000 KS	parne turbine, 90.000 KS	parne turbine, 144.000 KS
Maksimalna brzina, čvor	30	32	31	31

Bojni krstaši Nemačke

Projekat novog bojnog krstaša Nemačke, počeo je da se izrađuje pre Prvog svetskog rata, još 1912. godine. Razrada projekta se odužila, jer su se mornarica i ministar mornarice Tirpic, sporili oko kalibra glavne artiljerije. Prvi su tvrdili da je sasvim dovoljan kalibar 305 mm, dok se Tirpic zalagao za povećanje kalibra. Na kraju, pobedio je ministar mornarice.^[116]

Gradnja novih bojnih krstaša, započela je 1915. godine, i bili su poznati kao klasa Makenzen (nem. Mackensen).^[45] Ukupno je trebalo izgraditi 7 broda. Što se tiče konstrukcije, novi projekt je predstavljao varijantu krstaša klase Derflinger, ali bi bili naoružani sa 8 topa 350 mm. Povećanjem dužine i širine broda, kako bi se postavio jači energetski pogon, kao i teže kupole glavne artiljerije, Makenzen je trebalo da bude za skoro 5000 tona teži u odnosu na prethodnu klasu.^[117]

Po projektu Makenzen, počela je gradnja 4 broda – Makenzen (nem. Mackensen), First Bizmark (nem. Fürst Bismarck), Graf Špe (nem. Graf Spee) i Princ Eitel Fridrih (nem. Prinz Eitel Friedrich). Tokom 1917. godine, Makenzen i Graf Špe su porinuti, ali Nemci nisu uspeli da završe njihovu gradnju, što je bila velika sreća za britance. Sve u svemu, borbene karakteristike ovih brodova bile su znatno bolje čak i od najnovijih bojnih krstaša Velike flote.

Za preostala 3 broda ove serije, Nemci su rešili da promene projekat, i naoružaju ih topovima kalibra 380 mm. Težina je ponovo povećana, sa predviđenim smanjenjem brzine.^[118] Od ta 3 broda, Nemci su uspeli da započnu 1916. godine, gradnju samo jednog, Erzac Jork (nem. Ersatz Yorck).^[119] Gradnja preostala 2 bojna krstaša, Erzac Šarnhorst (nem. Ersatz Sharnhorst) i Erzac Gnajzenau (nem. Ersatz Gneisenau), nikad nije otpočela.

Pored toga, Nemačka je razvila niz projekta bojnih krstaša sa artiljerijom glavnog laibra 420 mm, sa planom otpočinjanja gradnje krajem 1918. godine, ali do tada je Nemačka izgubila rat.^[120]

Bojni krstaši Makenzen, Šema

Bojni krstaši Erzac Jork, Šema

Upoređenje taktičko-tehničkih karaktarestika nemačkih britanskih bojnih krstaša 1916-1918 god
	«Makenzen»[45]	«Erzac Jork»[119]
Standardni deplasman, t	31.000	33.500
Artiljerija glavnog kalibra	8h350 mm/45	8h380 mm/45
Pomoćna artiljerija	12h150 mm/45	12h150 mm/45
Oklop pojasa, glavni pojas mm	300	300
Oklop palube, mm	?	?
Oklop kule GA, mm	320	300
Energetsko postrojenje	parne turbine, 90.000 KS	parne turbine, 90.000 KS
Maksimalna brzina, čvor	28	27,25

Ocena bojnih krstaša Prvog svetskog rata

Upoređenje između britanskih i nemačkih bojnih krstaša iz perioda Prvog svetskog rata, mora biti podeljeno u dva aspekta: taktička doktrina u osnovi projekta i realna borbena korist.

U projektima britanskih bojnih krstaša, najviše su dominirale krstaričke komponente. Pored velike brzine, oni su morali da imaju solidan radijus dejstva i dobre plovne karakteristike. Krug zadataka ovih brodova u Kraljevskoj mornarici, takođe je bio veoma širok. Patroliranje i izviđanje, podrška lakim snagama, borba sa neprijateljskim rejderima, i dejstva kao brzi odredi flote, pri čemu bi trebalo izbegavati dugoročan kontakt sa neprijateljskim adekvatnim snagama.^[121]

Kada su se britanski bojni krstaši koristili u skladu sa osnovnim konceptom, dejstvo je bilo veoma uspešno, što dokazuju, bitka u Helgolandskom zalivu i bitka kod Foklandskih ostrva. No taj koncept je bio u potpunosti suprotan sa mentalitetom britanskih mornara. Stručnjaci su još pre rata spravom isticali, kada u svojim redovima raspolaže sa tako moćno naoružanim brodovima, skoro svaki britanski admiral će ih sigurno povesti u odlučujuću bitku.^[122] To je bio slučaj u bici kod Jitlanda, gde su bojni krstaši korišćeni sasvim suprotno od ideje admirala Fišera. Nedostatak oklopne zaštite, zajedno sa povišenoma eksplozivnošću britanskog kordita (bezdimni barut), smeštenog u svilenim kapama, kao i loša konstrukcija kula liftova, koje nisu pržale adekvatnu zaštitu od prodora plamena u skladištima municiji, doveli su do tragičnih posledica.^[123]

Za razliku od britanskog pristupa, nemački bojni krstaši su bili poprilično dobri brodovi za borbu, sa istotipnim brodovima. U principu, ustupajući britancima težinu artiljerijske vatre, oni su bili mnogo više harmoničniji kao brodovi za ozbiljnu bitku, i predstavili su se, ne kao krstaši, već kao brzi bojni brodovi. Odlične plovne karakteristike i veliki radijus dejstva, za Severno more nisu imali ključno značenje, i u tom smislu nemački projektanti su bili uviđajniji od britanskih.

Zaštita i vatrena moć bojnih krstaša Prvog svetskog rata
	«Invinsibl»[124]	«Indifetigebl»[125]	«Lajon»[126]	«Kvin Meri»[126]	«Tajger»[126]	«Rinaun»[127]	«Fon der Tan[128]	«Derflinger»[126]
Zemlja	Velika Britanija	Velika Britanija	Velika Britanija	Velika Britanija	Velika Britanija	Velika Britanija	Nemačko carstvo	Nemačko carstvo
Masa oklopa, t	3460	3735	6400	6995	7390	5431	6450	9230
Masa oklopa u % od normalne težine	20,1	19,9	24,2	24,5	25,8	16,6	33,3	35,5
Najveća debljina oklopnog pojasa, mm	152	152	229	229	229	152	250	300
Najveća debljina oklopa kule GA, mm	178	178	229	229	229	280	230	270
Masa oklopa kule GA, kg	3088	3088	4536	5080	5080	5274	2416	3232
Standardna težina, t	17.420	18.500	26.270	26.770	28.500	27.950	19.370	26.600

“Kada objektivno ocenimo istoriju razvoja nemačkih bojnih krstaša u periodu od 1907. do 1918. godine, postaje jasno, da su oni po svojim borbenim karakteristikama bili najbolji krstaši tog perioda, zbog manje težine i mašinsko-kotlovskih postrojenja, bolje oklopne zaštite, a takođe i zbog boljeg praška kordit, koji u dodiru sa plamenom nije odmah eksplodirao, kako je to bio slučaj kod britanskih brodova”.^[129]

Razvoj bojnih krstaša u posleratnim godinama

Odmah po završetku poslednjeg rata, trka u pomorskom naoružanje nastavljena je neverovatnom silinom. Podsticaj za to je bila odluka kongresa Sjedinjenih američkih država, donešene još 1916. godine, o velikom povećanju američkih pomorskih snaga. Cilj tog programa je bilo stvaranje flote, bolje od bilo koje, i sposobne da se u isto vreme može suočiti sa britanskom i japanskom flotom.^[130] Značajno mesto u američkom planu brodogradnje, zauzimali su bojni krstaši, koje američka flota nije posedovala do tog vremena.

slika najverovatnijeg izgleda krstaša Leksingtona

Po planu trebalo je izgraditi krstaše klase Leksington. Projekat za ove brodove bio je veoma neobičan. Moćno naoružanje od 8 topa 406 mm, velika brzina, i krajnje slaba oklopna zaštita za kapitalne brodove. Taktička namena brodova, ostala je potpuno nejasna. Za uništenje lakih pomorskih jedinica, oni su bili absurdno veliki i nepodesni, a stupanje u borbu sa adekvatnim protivnikom, bilo bi previše opasno. Bez obzira na sve, Amerikanci su u periodu 1920. – 1921. godine, započeli sa izgradnjom 6 bojna krstaša ove klase: Leksington (en. Lexington), Konstelejšen (en. Constellation), Saratoga (en .Saratoga), Reindžer (en. Ranger), Konstitušen (en. Constitution), i Junajted Steits (en. United States).^[131]

Američki plan je izazvao ozbiljnu zabrinutost o stalih pomorskih država. Prva država koja je odreagovala, bio je Japan, koji je usvojio program 8-8, po kojem je trebalo izgraditi 8 bojnih krstaša. Gradnja prva četiri, klase Amagi - Amagi (jap. 天城), Akagi (jap. 赤城), Atago (jap. 愛宕) i Takao (jap. 高雄) otpočela je u periodu 1920—1921. godine. Naoružanje je bilo jače od američkog pandama - 10 topa 406 mm, a takođe je i oklopna zaštita bila znatno bolja, mada nije mogla da zaštiti od projektila 406 mm, ali brzina je bila svega 30 čvora.^[132]

Još moćniji je bio projekat za sledeća 4 broda, poznat kao klasa № 13. Budući da su bili krupniji od klase Amagi, oni su imali deblji oklop, istu brzinu, i planirano naoružanje od 8 topa kalibra 457 mm.^[132]

Određene aktivnosti, pokazali su i britanci. Iako su do 1920. godine, oni imali najveću flotu na svetu, većina britanskih brodova, bili su mnogo manji u odnosu na buduće američke i japanske brodove. Oni su 1921. godine, izradeli projekat za bojne krstaše klase G-3. Malo veći od američkih i japanskih brodova, oni su bili kombinacija moćnog naoružanja – 9 topa 406 mm, dobre oklopne zaštite, i velike brzine – 32 čvora.^[115] Zapravo, projekat je predstavljao dalji razvoj teško naoružanih brodova, veoma sličan konstrukciji bojnih brodova 1930-ih godina.^[133] Predlagala se izgradnja 4 broda ove klase, ali do realizacije nije došlo.

projekat krstaša Amagi

projekat krstaša № 13

Upoređenje taktičko-tehničkih karaktarestika bojnih krstaša sa početka 1920-tih god
	«Leksington»[134]	«Amagi»[132]	«№ 13»[132]	«G-3»[115]
Zemlja	Sjedinjene Američke Države	Japan	Japan	Velika Britanija
Standardni deplasman, t	43.500	47.000	47.500	48.400
Artiljerija glavnog kalibra	8h406 mm/50	10h410 mm/45	8h460 mm/45	9h406 mm/45
pomoćno naoružanje	16h152 mm/53	16h140 mm/50, 6h120 mm/45	16h140 mm/50, 8h120 mm/45	16h152 mm/50, 6h120 mm/43
oklop pojasa, glavni pojas, mm	178	254	330	305 - 355
Oklop palube, mm	?	98	127	100 - 200
Oklop kule GA, mm	280	?	?	430
Energetsko postrojenje	turboelektrični, 180 000 KS	parne turbine, 131 200 KS	parne turbine, 150 000 KS	parne turbine, 160 000 KS
Maksimalna brzina, čvor	33,5	30	30	32

Velika Britanija se nakon rata nalazila u teškim finansijskim problemima, a takođe i Japan. Što se tiče Sjedinjenih Američkih država, najbogatije zemlje tog vremena, problemi sa finansijama su bili manji, ali su ipak postojali.

“Kada su američki političari uvideli karakteristike novih brodova, koji su trebali da se izgrade u Velikoj Britaniji i Japanu, oni su se zapitali. Jedna je stvar, govorili su sa tribina - vršenje dužnosti Sjedinjenih Američkih država kao lidera demokratskog pokreta, a savim drugo je – baciti nepovratno ogromne količine novca”.^[135]

Kao rezultat toga, 1922. godine je bila organizovana međunarodna onferencija o pomorskom naorunjanju, koja se završila potpisivanjem Vašingtonskog pomorskog sporazuma. Gradnja započetih bojnih brodova i bojnih krstaša je prekinuta, čime se trka u pomorskom naoružavanju privremeno zaustavila.^[133]

Poslednji bojni krstaši

Prestanak gradnje bojnih krstaša, zvanično je završen 1936. godine, i od tada gradnja bojnih krstaša klasičnog tipa, nije više obnovljena. Napredak u oblasti brodskih pogona, naparavio je ovu vrstu brodova potpuno nepotrebnom – pojavili su se bojni brodovi velike brzine.

Ipak, u vojno-pomorskoj literaturi široko je rasprostanjen naziv bojni krstaš, za određene brodove koji su izgrađeni, ili su se nalazili u fazi gradnje, ili samo dizajnirani tokom 1930-tih i 1940-ih godine. Ovi projekti su se delili u dve grupe:

• Mali brodovi, izgrađeni za određene taktičke ciljeve, kao i zbog finansijskih ili političkih ograničenja.
• Neobično velike krstarice, dizajnirane prvenstveno za uništavanje teških krtarica.

Bojni krstaši Francuske

francuski bojni krstaš Denkerk, Šema

Francuska, kojoj je dozvoljeno da nakon 1927. godine, izgradi bojne brodove ukupne težine 70.000 tona, nije se žurila sa izgradnjom. Podsticaj za projektovanje novih borbenih jedinica, bila je vesto o nemačkoj izgradnji prvog “džepnog bojnog broda.” Od tog momenta se javila potreba za brzim brodovima, koji će moći da ulove nove nemačke rajdere, ali kako francuski parlament nije hteo da izdoji dovoljno sredstva, projekat je dizajniran imajući u vidu finansijska ograničenja.^[136]

Denkerk (fr. Dunkerque) je bio brzi bojni brod, izgrađen na osnovu gore navedenih ograničenja, i predstavljao je zapravo bojni krstaš^[137], sa obiljem inovatorskih rešenja. On je bio prvi brod kod koga se nalazilo glavno naoružanje u dve četvorocevne kule, obe postavljene na prednjem delu broda. Kalibar topova glavne artiljerije, bio je 330 mm, izabran na osnovu proračuna, da se postigne sigurna superiornost u odnosu na nemačku klasu Dojčland, postojeći oklop je trebalo du bude dovoljan za zaštitu od projektila kalibra 280 mm. Brzina broda je bila velika, kao i radijus dejstva, no sam Denkerk je bio skoro 2,5 puta veće težine, od njegovog navodnog protivnika.^[138] Na sledećem brodu tog tipa, Strasburg (fr. Strasbourg), oklop je nešto povećan, ali je i dalje bio nedovoljan po merilima za bojne brodove. Stoga, oni su se mogli nazvati mali bojni brodovi.^[139]

“Projekat se odlikovao mnogim inovativnim idejama i za svoju veličinu, Denker i Strazbur su bili izuzetno snažni i dobro zaštićeni brodovi. Posebno uspešan je bio sistem protiv torpedne zaštita, odlična horizontalna zaštita i moćne univerzalne topovske baterije. Kao bojni krstaši, oni su bili odlični brodovi, ali za borbu protiv bojnih brodova, nisu bili adekvatni”.^[140]

Kasnije, francuska se okrenula izgradnji pravih bojnih brodova klase Rišelje.

Bojni krstaši Nemačke

nemački bojni krstaš Šarnhorst, Šema

U kategogoriju bojnih krstaša takođe se često nazivaju nemački brodovi klase Šarnhorst.^[141] Izgrađeni u veoma teškoj političkoj situaciji, oni nisu bili direktan nastavak bojnih krstaša Prvog svetskog rata. U stvarnosti, projekat za Šarnhorst (nem. Scharnhorst) i Gnajzenau (nem. Gneisenau) je nastao na osnovu projekta za džepne bojne brodove, i oni su se vodili kao 4-ti i 5-ti brodovi klase Dojčland.^[142]

Pojava broda Denkerk , uslovila je nemce da pojačaju naoružanje i debljinu oklopa, što je dovelo da velikog porasta težine.^[143] Zaštita brodova je bila relatovno pouzdana za svoju skromnu veličinu prema standardima bojnih brodova, mada je bilo nekoliko propusta. Brzina je bila velika, a radijus dejstva dovoljan za akcije po Atlantskom okeanu. Međutim, uglavnom iz političkih razloga, Šarnhorst i Gnajzenau, bili su naoružani topovima 283 mm, što je bilo suviše slabo za borbu protiv bojnih brodova.^[144] Tokom rata, planirano je njihovo prenaoružavanje topovima kalibra 380 mm, ali oni nikada nisu bili izgrađeni.^[145]

“Praktično to su bili poslednji bojni krstaši u svetu, u tom obliku, kako ih je tradiconalno predstavila nemačka flota. Želje da imaju slične brodove, izrazile su vlade Sjedinjenih Američkih država, Japana, Holandija, a posebno Sovjetskog saveza, i odobrile njihovu gradnju. Ovi sledbenici Šarnhorsta, odlikovali su se još većom brzinom, relativno jačim naoružanjen, ali slabijom zaštitom, što ih je učinilo nesavršenim i pre početka gradnje”.^[146]

Nemačka mornarica je 1937. godine donela odluku da se što pre počne sa izgradnjom 12 velikih okeanskih rejdera pod kodnim imenom «P». Iako je ovaj plan bio van mogućnosti nemačke brodograđevinske industrije, projekat je nastavio da se razvija, i 1939. godine, bio je gotov projekat za bojni krstaš klase «O».^[147] Ovi brodovi su trebali da imaju težinu od oko 30.000 tona, i naoružanje od 6 topa 380 mm. Planirana brzina je bila velika, kao i radijus dejstva, no izostala je adekvatna oklopna zaštita.^[148] Ove jedinice su trebale da se koriste za napade na britanske konvoje po svim morima i okeanima, bez obzira na udaljenost od baze. Izgradnja tri broda pod uslovnim obeležjem «O», «R» i «Q» planirana je da otpočne 1940. godine, ali ona nije otpočeta. Međutim, kako je taj period bio veoma uspešan za Treći rajh, pristrasnost Adolfa Hitlera ka velikim brodovima je naglo opala, te je projekat ocenjen kao veoma neuspešan i nepotreban.

“Neadekvatan izbor glavnih karakteristika, zasnivao se na koncepciji, koja bi bila na mestu pre 25 godine. sami Nemci su smatrali da krstaši «O», «R» i «Q» u potpunosti ne odgovaraju koncepciji. U stručnim krugovima, ovaj projek je bio poznat pod nazivom «Ohne Panzer Quatsch» — «neoklopljena glupost»”.^[149]

Bojni krstaši Japana

Japanski bojni krstaš B-65, Šema

Krajem 1930-ih godina, bojni krstaši klase Kongo, postali su jako zastareli, ali su bili jedini japanski veliki ratni brodovi, koji su mogli da prate nosače aviona, zbog svoje velike brzine. Dodatni stimulans oni dobijaji, kada su iz Sjedinjenih Američkih Država počele da pristižu vesti o projektovanju bojnih krstaša klase Alaska. Ubrzo i Japanci počinju da reaguju.

Sa konstruktivne tačke gledišta, projekat «B-65» je bio umanjeni bojni brod Japanski bojni brod JamatoJamato, i vrlo mnogo je podsećao izgledom na njega. Standardna težina je trebala biti oko 32.000 tona.^[150] Kako bi postigli veću vatrenu moć u odnosu na neprijatelja, Japanci su planirali da svoje nove bojne krstaše opreme topovima kalibra 310 mm, raspoređenih u tri trocevne kule. Predviđeni oklop je trebalo da štiti brod od projektila 305 mm, ali samo na velikoj daljini, dok bi brzina bila oko 33 čvora. Na brodovima je planirano da se postavi solidno protiv avionsko oružje, uključujući i nove japanske topove od 100 mm.^[151]

Kada su 1941. godine postale poznate detaljnije karakteristike novih američkih bojnih krstaša, posebno artiljerijsko naoružanje, projekat «B-65» je prepravljen, i predviđeno naoružanje je trebalo da se sastoji od 6 topova 356 mm, raspoređenih u tri dvocevne kule..^[150]

Gradnja novih brodova je trebalo da otpočne 1942. godine, i prva dvaa su dobila brojevne oznake, međutim po otočinjanju rata na pacifiku, i gubitka 4 japanska nosača aviona u bici za Midvej, prioritet gradnje je dat nosačima aviona.^[150]

Bojni krstaši Sovjetskog saveza

Desetogodišnji program razvoja Sovjetske mornarice (1936—1945. godine), sadržao je između ostalog i gradnju 15 teških krstarica, koje bi mogle da se svstaju u bojne krstaše.^[152] Izrada projekta je otpočela 1937. godine, i on je predstavljao brzu krstaricu težine 22.000 – 23.000 tona, naoružane sa 9 topa od 254 mm. Projekat je završen u narednih godinu dana, ali se u međuvremenu javila potreba, da novi brodovi moraju parirati nemačkim brodovima klase Šarnhorst. Kao rezultat toga, kalibar topova glavne artiljerije, povećan je na 305 mm, što je automatski povećalo i težinu brodova, do veličine bojnih krstaša.^[153]

Gradnja prve dve krstarice klase Kronštat - Kronštat (rus. Kronštadt) i Sevastopolj (rus. Sevastopolь), otočela je 1939. godine. Izgradnja je tekla sporo, i uz velike teškoće. Naročito je bio problematičan slučaj sa oružjem, koje nije bilo uopšte izrađeno. Sobzirom na takvu situaciju, sovjetska vlada je zaključila ugovor sa nemačkom firmom Krup, za kupovinu 6 dvocevnih topovskih kula sa topovima od 380 mm izrađenih za nemačke bojne brodovedlя, koji su bili u izgradnji. Nakon zaključenog ugovora, nastao je novi projekt, nazvan 69I, bojni krstaš naoružan nemačkom artiljerijom.^[154]

Jula 1941. godine, svi poslovi na izgradnji bojnih krstaša su prkinuti, pri gotovosti 10,6 — 11,6 %. Nakon završetka rata, nastavak gradnje je ocenjen kao neisplativ.^[155]

Ocenjujući «projekat 69», može se zaključiti, da je krstaš imao savremenu artiljeriju glavnog kalibra, ali sa slabom artiljerijom srednjeg kalibra, kako protivavionskom, tako i protivbrodskom. Brzina broda je bila dobra, dok je oklopna zaštita mogla izdržati najviše pogotke projektila 203 mm.^[156]

Ipak, epopeja «teških» krstarica će se nastaviti, pošto je sam Staljin gajio posebne sklonosti ka tim brodovima.^[157] Još tokom rata, razvijen je projekat 82 za tešku krstaricu naoružanu topovima kalibra 220 mm. Staljin je 1947. godine, zahtevao da se projekat prepravi, i da se brodovi opreme topovima kalibra 305 mm. Projekat je radikalno redizajniran i pripremljen 1950. godine, a na Staljinov zahtev je povećana brzina na 35 čvora.^[158]

Na taj način, projekat 82, je bio ponovljeni projekat 69, ali na novom kvalitetnijem nivou. Povećana brzine, povećana protivavionska artiljerija, pojava novih radarskih sistema. Međutim, oklopna zaštita je i dalje bila slaba, i pružala je zaštitu od projektila kalibra 203 mm.^[159] Tadašnji sekretar mornarice, N. G. Kuznjecov, izrazio je negativno mišljenje o projektu:

„Težak, nejasan brod. Ne izgleda da cilj opravdava sredstvo. Veoma skup brod...“^[160]

Gradnja prvog krstaša klase Stalingrad, otpočela je 1951. godine, a sledeće godine, započeta je gradnja još 2 broda. Gradnja se odvijala jako sporo, i prekinuta je 1953. godine, mesec dana nakon Staljinove smrti.^[160]

Bojni krstaši Holandije

Holandija je 1939. godine odlučila, da u sastav svoje mornarice uvede bojne krstaše. Sa velikim kolonijama na ostrvima Jugo-Istočne Azije, holanđani su veoma zabrinuto pratili jačanje japanske flote. Posebnu zabrinutost predstavljao je veliki broj jakih japanskih teških krstarica, i da bi mogli da se bore protiv njih, odlučeno je da se izgrade krstaši projekta 1047.^[161]

Prvi koraci si pokazali, da holandski brodograditelji nemaju iskustva za dizajniranje takvog broda. Stoga su se obratili Nemcima za pomoć, i kao rezultat, projekat je imao nemačke karakteristike. Na kraju, novi krstaš je trebalo da ima masu 28.000 tona, naoružan nemačkim topovima kalibra 283 mm, i zaštićen oklopom dovoljno jakim da može izdržati projektile japanskih teških krstarica. Brzina broda je trebala biti 34 čvora.^[162] Takođe, pozitivna karakteristika projekta, predstavljali su savremeni protivavionski i univerzalni topovi, iako su bili u malom broju.^[162]

Tri broda projekta «1047», trebala su biti gotova 1944. godine. Nabavljen je sav materijal, mašine i oprema, ali nemačka invazija Holandije u maju 1940. godine, stavila je tačku na te planove.^[161]

Bojni krstaši Sjedinjenih Američkih država

Početak rata u Evropi, definitivno je okončao sva ograničenja o naoružanju, i američki admirali su dobili mogućnost da poručuju nove brodove. Jedan od prioritetnih zadataka, bio je stvaranje super teške krstarice, sposobne da lako uništi bilo koju japansku tešku krstaricu, pošto su one izuzetno zabrinjavale američki admiralitet. Nisu svi u rukovodstvu Američke mornarice pozdravili tu ideju, ali njene pristalice su tvrdile, da će novi brodovi biti veoma korisni i kao pratnja grupama nosača aviona, pošto američki bojni brodovi, čak i najnoviji, nemaju dovoljnu brzinu.^[163]

Tako je nastao projekat Alaska, koji je klasificiran kao «velika krstarica», koja nije bila namenjena za borbu sa linearnim snagama neprijatelja. Naoružanje se sastojalo od 9 topa kalibra 305 mm, postavljenih u 3 velike trocevne kule, koji su omogućavali da se brod nosi sa bilo kojom japanskom krstaricom, a oklop je štitio od projektila 203 mm. Brzina je bila velika, a protivavionska artiljerija veoma moćna, što je bio slučaj i kod svih američkih ratnih brodova, izgrađenih tokom rata.^[164]

Ova ogroma i veoma skupa krstarica bila je potpuno nepodesna za borbu protiv bojnih brodova — oni su mogli probiti njen oklop sa gotovo bilo koje udaljenosti. Drugi nedostatak je bio skoro potuno odsustvo podvodne zaštite, i verovatno bi i jedan jedini torpedni pogodak, mogao lako potopiti brod.^[165] Međutim glavni nedostatak je bio vreme stupanja u sližbu — leto 1944. godine.

„Preveliki i skupi da bi se koristili kao krstarice, a suviše slabi i ranjivi na zajedničke operacije sa bojnim brodovima, uz to kasno izgrađeni, oni su po oceni samih američkih stručnjaka bili najveći beskorisni veliki brodovi izgrađeni tokom Drugog svetskog rata“.^[163]

Kao rezulta toga, planirana serija od 6 brodova nije ostvarena. U stroj su stupili samo Alaska (en. Alaska) i Guam (en. Guam). Havai (en. Hawaii) koji je bio skoro završen, nikada nije ušao u službu, a preostala 3 nisu ni započeta sa gradnjom.^[166]

Upoređenje taktičko-tehničkih karakteristika bojnih krstaša 1930-1940.
	«Denkerk»[167]	«Šarnhorst»[168]	«Kronštat»[169] (nezavršen)	«Alaska»[170]	tip «O»[171] (projekat)	tip «B-65»[150] (projekat)	tip «1047»[161] (projekat)
Gosudarstvo	Francuska	Nacistička Nemačka	Sovjetski Savez	Sjedinjene Američke Države	Nacistička Nemačka	Japan	Holandija
Standardni deplasman, t	26.500	34.850	35.250	29.779	32.818	31.905	27.205
Topovi glavnog kalibra	2×4 — 330 mm	3h3 — 283 mm	3×3 — 305 mm	3×3 — 305 mm	3×2 — 380 mm	3×3 — 310 mm	3×3 — 283 mm
Pomoćna artiljerija	-	12×150 m	8×152 m	-	6×150 m	-	-
Univerzalna artiljerija	16×130-mm	-	-	12×127-mm	-	-	12×120-mm
Protivavionski topovi	-	14×105 mm	8×100 mm	-	8×105 mm	16×100 mm
Protivavionski topovi (automatski)	10×37 mm	16×37 mm, 8×20 mm	28×37 mm	56×40 mm, 34×20 mm	8×37 mm, 20×20 mm	20×25 mm	14×40 mm, 8×20 mm
Posada	1.430	1.850	1.100	1.799	1.965	1.500	1.050
Oklop pojasa, mm	225 — 283	350	230	229	190	190	250
Oklop palube, mm	25 - 65	95	89	102	90	125	130
Oklop kule GA, mm	330-360	360	330	325	220	?	300
Energetsko postrojenje	parne turbine, 135.000 KS	parne turbine, 160.080 KS	parne turbine, 201.000 KS	parne turbine, 150.000 KS	parne turbine, 176.000 KS	parne turbine, 160.000 KS	parne turbine, 180.000 KS
Maksimalna brzina, čvor	31,5	32	33	33	33,5	34	34

Bojni krstaši u Drugom svetskom ratu

Bojni krstaši Francuske

Bojni krstaš Strasbur pod vatrom britanske eskadre u Mers El-Kebiru

Avgusta 1939. godine, oba francuska bojna krstaša su ušla u satav takozvanih Rejderskih snaga (fr. Force de Raid), koje su bazirale u Brestu i bile su namenjene da dejstvuju protiv nemačkih rejdera, posebno džepnih bojnih brodova. Tokom početnog perioda rata, krstaši su pružalu zaštitu nizu važnih konvoja, a takođe su učestvovali i u bezuspešnoj potrazi za nemačkim krstaricama u Severnom moru.^[172]

Aprila 1940. godine, oba broda su prebačena na Sredozemno more, i baziraju u Mers-El-Kebir. Nakon kapitulacije Francuske, a iz straha da francuzi ne predaju Nemcima svoju flotu, ovi brodovi su postali glavni problem britanske mornarnice, te britanci izrađuju plan za operaciju Katapult. Dana, 3. jula 1940. godine, francuske snage u Mers-El-Kebiru, bile su napadnute od britanske eskadre H. Denkerk, zastavni brod francuske eskadre, pokušao je da se probije iz luke, ali biva pogođen sa 4 teške granate, te je morao da se nasuče, ubedljivo potvrđujući slabost svog oklopa.^[173] Strasbur koji nije bio pogođen ni jednom, uspeva da napusti luku i punom brzinom kreće ka luci Tulon, progonjen britanskim krstaššem Hud. Tri dana kasnije, 6. jula 1940. godine, Denkerk je napadnut od britanskih palubnih torpednih aviona Sordfiš, i mada ni jedno torpedo nije direktno pogodilo brod, detonacije dubinskih bombi na obližnjen nasukanom patrolnom brodu, stvaraju nova teška oštećenja. Popravka broda je trajala do juna 1941. goidine, ali on je tek 22. februara 1942. godine, uspeo da stigne u Tulon. U periodu 1941—1942. godine, krstaš Strasbur je bio zastavni brod francuske flote.^[174]

Smešteni u bazi Tulon, francuski bojni krstaši su veoma retko izlazili na more, usled nedostatka goriva. Nakon nemačke invazije na južnu Francusku, francuski admiralitet odlučuje da potopi svoju flotu, koja se nalazila stacionirana u Tulon, i 27. novembra 1942. godine, komandanti potapaju oba krstaša, pri čemu se Denkerk nalazio u doku.^[175] Italijani izvlače aprila 1943. godine krstaš Strasbur, ali ga saveznička avijacija potapa 18. avgusta 1944. godine. Nakon rata oba krstaša su izvučena iz mora, ali nisu osposobljeni za službu, i 1955. godine, poslati su na sečenje.^[176]

Bojni krstaši Velike Britanije

Bojni krstaš Hud

U periodu između dva rata, kada je izgradnja novih kapitalnih brodova bila zabranjena, posebno mesto u vojnopomorskom programu, bila je modernizacija brodova vetera Prvog svetskog rata.^[177] Bez izuzetka i britanski bojni krstaši, nakon potpisivanja Vašingtonskog dogovora, smanjuju svoj broj na svega 3 jedinice.

Tokom 1920-1930-ih godina, bojni krstaš Hud je prošao više parcijalnih modernizacija, dobivši i izviđački avion i bolju protivavionsku artiljeriju.^[178] Britanci su 1938. godine napravili plan radikalne modernizacije, tokom koje se planirala zamena protivminskog i sekundarnog protivbrodskog naoružanja, univerzalnim topovima, a takođe je trebalo eliminisati i glavni nedostatak Huda — izuzetno slaba horizontalna oklopna zaštita.^[179] Izbijanje rata sprečilo je realizaciju ovih planova, ali je Hud i dalje smatran jednom veoma vrednom jedinicom.

Početni perio rata, Hud je proveo u sastav Domovinske flote, i učestvovao je u više pokušaja presretanja nemačkih rejdera, kao i u pratnji konvoja, koji su bili od velike važnosti. Maja meseca 1940. godine, Hud je postao zastavni brod eskadre H, sa kojom je učestvovao u britanskom napadu na francuske brodove u Mers-El-Kebiru. Nakon što je postigao nekoliko pogodaka na francuske brodove, on učestvuje u bezuspešnoj poteri za francuskim bojnim krstašem Strasbur.^[180]

Po povratku u sastav Domovinske flote, Hud je ponovo učestvovao u bezuspešnim pokušajima da se presretnu nemački rejderi. Zajedno sa bojnim brodom Princ of Vels, Hud 24. maja 1941. godine, u reonu Danskog prolaza stupa u borbu sa nemačkim bojnim brodom Bizmark i teškom krstaricom Princ Ojgen. Već sa prvim nemačkim plotunom, Hud je pretrpeo oštećenje, a posle pete salve sa Bizmarka, on eksplodira, raspada se na delove i tone u roku od 3 minuta, sa gotovo kompletnom posadom.^[181]

Bojni krstaš Rinaun

Bojni krstaši Rinaun i Ripals su tokom 1920-1930-ih godine, prošli dve velike modernizacije. Na oba broda je povećana oklopna zaštita, a povećan je i broj protivoklopnih topova.^[182] Najbolje je modernizovan Rinaun, jer je dobio novo energetsko postrojenje, a zamenjeni su mu i protiavionski topovi, univerzalnom artiljerijom.^[183] U takvom stanju, oni su ušli u Drugi svetski rat.

Na početku rata, Ripals je angažovan u pratnji konvoja, koji su prevozili trupe iz Britanije u Francusku. Aprila 1940. godine, Ripals, zajedno sa krstašem Rinaun , učestvuje u Norveškoj kampanji.^[184] Proučivši dotadašnja borbena dejstva, britanski admiralitet je došao do zaključka, da protivavionsko naoružanje Ripalsa, nije dovoljno za operacije u Evropskim vodama.^[185] Kao rezultat toga, Ripals je poslat na Daleki istok, pošto se smatralo da je japanska avijacija dosta slaba. Zabluda ovog mišljena, pokazala se kobnom 10. decembra 1941. godine, kada su Ripals i bojni brod Princ of Vels bili napadnuti od strane velikih japanskih vazduhoplovnih snaga, u reonu Kuantana. Tokom više uzastopnih napada japanski piloti su pogodili Ripals sa nekoliko torpeda i bombi, usled čega se brod prevrnuo a zatim i potonuo.^[186]

Početkom rata Rinaun je angažovan u lov na nemačke džepne bojne brodove i probijače blokade.^[187] Aprila 1940. godine, zajedno sa krstašem Ripals, učestvovao je u Norveškoj kampanji, i 9. aprila stupio je u borbu sa nemačkim bojnim krstašima Šarnhorst i Gnajzenau. Tokom bitke, Rinau pogađa 2-3 puta krstaš Gnajzenau, i prisiljava nemačke brodove na begstvo.^[188] Od sredine 1940. godine, do novembra 1941. godine, Rinaun je uglavnom dejstvovao po Sredozemnom moru, a povremeno je izlazio na Atlantik, da traži nemačke rejdere.^[189] Nakon nemačkog napada na Sovjetski savez, i donošenja odluke o slanju vojne pomoći, on je uspešno obavljao funkciju zaštite artičkih konvoja, a služio je i kao brod za neposrednu vatrenu podršku. Januara 1944. godine, Rinaun postaje zastavni brod Istočne flote, i učestvovao je u borbi protiv japanskih snaga.^[190] Rinaun je 1946. godine prebačen u rezervu, a 1948. godine poslat je na sečenje.^[112]

Bojni krstaši Sjedinjenih Američkih država

Ratne karijere najvećih američkih krstarica prošle su skoro neprimećeno. Krstaš Alaska stupio je uslužbu juna 1944. godine, a krstaš Guam, u oktobru 1944. godine. Do početka 1945. godine, krstaši su vršili borbenu obuku, a zatim su bili uvršteni u sastav 58. operativne grupe (en. Task Force. 58).^[191] Oba krstaša su učestvovala u operacijama zauzimanja Ivo Džime i Okinave. Dana, 18. marta 1945. godine, oni su postigli jedini uspeh u svojoj borbenoj karijeri – Alaska je oborila 2 japanska aviona, a Guam, 1.^[192]

Već u februaru 1947. godine, oba krstaša su prebačena u rezervu, i pripremljena za konzerviranje. Kasnije se razgovaralo o planovima da se oba krstaša preprave u velike raketne krstarice (en. CBG), i napravljene su nekoliko varijante, ali zbog visoke cene radova, napušteni su svi projekti.^[192] Krstaši Alaska i Guan su 1. juna 1960. godine, definitivno bili obrisani iz spiska flote, i godinu dana kasnije predati su na sečenje.^[191]

Bojni krstaši Nemačke

Bojni krstaš Gnajzenau

Nemački bojni krstaši Šarnhorst i Gnajzenau su većinom dejstvovali zajedno. Prvi borbeni uspeh postigli su 23. oktobra 1939. godine, kada su potopili britansku pomoćnu krstaricu Ravalpindi (en. Rawalpindi).^[193]

Aprila 1940. godine, oba krstaša su uzela učešće u Norveškoj kampanji, i 9. aprila ušli su u borbu sa britanskim krstašem Rinaun. Nakon pretrpljene male štete, oba krstaša se povlače velikom brzinom.^[194] Juna 1940. godine, oni se ponovo pojavljuju u Norveškom moru, sa ciljem da presretnu brodove, koji su evakuisali britanske vojnike iz Norveške. Dana, 8. juna 1940. godine, Šarnhorst i Gnajzenau su iznenadili i potopili britanski nosač aviona Glories i razararače «Ardent» i «Akasta». Međutim, britanci uspevaju jednim torpedom da pogode krstaš Šarnhorst, i on je bio prisiljen da ode u Kil, radi remonta.^[195] Tokom puta ka nemačkoj, bitanska podmornica Klajd je uspela da pogodi jednim torpedom Gnajzenau, te je i on otišao na remont.^[196]

Nakon završenog remonta, nemački bojni krstaši odlaze na prvi, a kako se kasnije ispostavilo, ujedno i poslednji zadatak za koji su oni zapravo dizajnirani - prepad na Britanske komunikacije po Atlantiku. Prepad je trajao od 22. februara do 22. marta 1941. godine, i tom prilikom su potopljena ili zarobljena 22 neprijateljska trgovačka broda.^[197] U ovom slučaju, Šarnhorst i Gnajzenau su morali da odustanu od direktnih napada na konvoje, pošto su im zaštitu pružali stari, ali i suviše jaki bojni brodovi.^[198]

Iako efikasnost prepada nije bila visoka u poređenju sa dostignućima nemačkih podmornica, bojni krstaši su uspeli da postignu rezultat, za koji podmornice nisu bile sposobne — na komunikacijama protivnika, zavladala je panika.^[199]

Od marta 1941. godine, do februara 1942. godine, Šarnhorst i Gnajzenau, bili su stacionirani u Brestu, gde su često bili izloženi napadima britanskih aviona, i trpeli su sve veću i veću štetu.^[200] Na kraju, Adolf Hitler je naredio admiralu Rederu, komandantu nemačke mornarice, da prebaci brodove u nemačku, ili da ih demontira na licu mesta.^[201] Sobzirom na ovaj kategorički stav, nemačka komanda je bila prisiljena da napravi plan za operaciju Kerberus.

Bojni krstaš Šarnhorst

U periodu od 11. do 13. februara 1942. godine, Šarnhorst, Gnajzenau i teška krstarica Princ Ojgen, uz podršku lakih mornaričkih snaga i Luftvafe, uspeli su da se probiju kroz Lamanš, izdržavši sve napade britanskih vazdušnih i pomorskih snaga.^[202] Na putu ka svom odredištu, oba krstaša su udarila i podvodne mine, te su morali otići na remont.^[203]

Tokom remonta, Gnajzenau je 26. februara 1942. godine, bio pogođen bombom, koja je prouz rokovala detonaciju municije u prednjoj artiljerijskoj municijskoj komori.^[204] Brod je bio toliko oštećen, da je trebalo raditi dve godine na njegovom remontu, a uz to je odlučeno da se njegove trocevne kule sa topovima od 283 mm, zamene dvocevnim sa topovima od 380 mm.^[205] Međutim, ozbiljniji remont nikada nije započet, i Gnajzenau su Nemci potopili 27. marta 1945. godine, kao blok-brod.^[206]

Nakon remonta, Šarnhorst prelazi marta 1943. godine, da bazira u Norvešku. Septembra iste godine, učestvuje u prepadu na Svalbard.^[207] Dana, 25. decembra 1943. godine, Šarnhorst isplovljava sa ciljem da izvrši napad na konvoj JW-55B. Ujutru 26. decembra 1943. godine, on je stupio u borbu sa britanskim snagama, koje su se sastojale od jedna teške krstarice i dve lake krstarice. U toku bitke nemački brod gubi radar i napustio je bitku, ali je zatim ponovo pokušao da se približi konvoju.^[208] Iste večeri, Šarnhorst se susreo sa britanskim bojnim brodom Djuk of Jork i pokušao je da pobegne od mnogo jačeg protivnika. Međutim, jedan od pogodaka mu je oštetio kotlarnicu, te je njegova brzina naglo pala. Uskoro ga napadaju i britanske lake pomorske snage. Posle neravnopravne borbe, Šarnhorst je potonuo, dobivši veliki broj pogodaka teških projektila i 11 torpeda, čime je pokazao izuzetno veliku žilavost , svojstvenu nemačkim velikim brodovima.^[209]

Bojni krstaši Japana

Do početka rata na Tihom okeanu, svi brodovi klase Kongo, prošli su kroz nekoliko modernizacije i bili su u satavu glavnih snaga japanske flote, uključujući i bivši školski brod Hiei.^[210] Ipak, japanska mornarička komanda je smatrala bojne krstaše kao potrošni materijal u prvoj fazi rata, nastojeći da sačuvaju svoje bojne brodove za planirane odlučujuće bitke.

Teško oštećeni bojni krstaš Haruna u bazi Kure, okrobar 1945.

Bojni krstaši su od samog početak neprijateljstva angažovani u tekućim operacijama japanske flote. Kirišima i Hiei su učestvovali u zaštiti japanskih nosača aviona, koji su izveli napad na Perl Harbor, 7. decembra 1941. godine, a Kongo i Haruna su pružali zaštitu desantnim operacijam u Maleziji, decembra 1941. godine.^[211] Tokom januara i februara 1942. godine, bojni krstaš su aktivno učestvovali u japanskoj okupaciji Indonezije.^[212] Vatru ka neprijatelja, oni su prvi put otvorili 1. marta 1942. godine. Ispalivši skoro 300 projektila glavnog kalibra, ka američkom razaraču, «Hiei» i «Kirišima» nisu uspeli ni jednom da pogode cilj.^[212] Sledeći zadatak bojnih krstaša, bio je zaštita nosača aviona, prilikom prepada na Indijski okean, aprila 1942. godine, a zatim i u bici za Midvej 4.-5. juna 1942. godine.^[212] U oba slučaja, bojni krstaši nisu pretrpeli ni najmanja oštećenja.

U jesen 1942. godine, bojni krstaši su uzeli aktivno učešće u borbi za ostrvo Gvadalkanal. Oni su pružali zaštitu nosačima aviona u bici kod istočnih Solomona, i u bici kod ostrva Santa Kruz, podržani lakim snagama japanske flote. Šta više, među njihovim zadacima, bilo je i bombardovanje aerodroma Hendersenovo polje, na Gvadalkanalu, sa koga su Amerikanci gospodarili nebom, u toj oblasti.^[213]

Prvi takav zadatak, bio je veoma uspešan, ali u noći 12. novembra 1942. godine, «Hiei» i «Kirišima», su zajedno sa japanskim lakim snagama, naišli su na jak američki sastav, sastavljen od krstarica i razarača. Tokom haotičnog sukoba, koji se odigravao na veoma maloj daljini, «Hiei» je pretrpeo ozbiljna oštećenja, a rano ujutru, Amerikanci su ga još više oštetili serijom avio napada. Kao rezultat toga, Japanci su bili prinuđeni da sami potope svoj brod.^[214] U noći 15. novembra 1942. godine, u reonu Gvadalkanala, potonuo je i krstaš Kirišima. On je ušao u borbu sa američkim snagama, u kojima se nalazio i novi američki bojni brod Vašington. Dobivši veliki broj pogodaka, «Kirišima» je napustio japanski sastav, i nakon bezuspešne borbe posade, on je potonuo.^[215]

Preostali bojni krstaši, uzeli su učešće u dve poslednje krupne operacije japanske flote. U bici za Marijanska ostrva (bitka u Filipinskom moru), 19. – 20. jun 1944. godine, njihova jedina ugola bila je pružanje protivavionske zaštite.^[216] Tokom bitke za Filipine, 25. oktobra 1944. godine, «Kongo» i «Haruna» su bili deo udarnih snaga admirala Kurite, pucali su ka američkim eskortnim nosačima aviona, ali bez nekih većih uspeha.^[216]

Bojni krstaš «Kongo» je 21. novembra 1944. godine, potopila američka podmornica Silajen.^[217]«Haruna», poslednji japanski bojni krstaš, praktično više nije ni izlazio na more, zbog konstantne nestašice goriva. Dana 28. jula 1945. godine, u luci Kure, on je napadnut od većeg broja američkih aviona, i usled velikih oštećenja, tone na plitko dno.^[218]

Rezultati razvoja bojnih krstaša

Na pojavu i razvoj prvih bojnih krstaša, uticao je niz faktora. Rukovođeni stereotipima, admirali nisu odmah prihvati ideju o izgradnji velikih brzih kapitalnih brodova, većih čak i od savremenih drednota. Sobzirom na relativno nizak ukupan kapacitet prvih parnih turbina, oni su morali nešto da žrtvuju, radi postizanja veće brzine. Kao rezultat toga, pojavili su se potpuno neuravnoteženi britanski bojni krstaši prvih projekta, kao i nemački, takođe sa određenim nedostacima.^[219]

Već tokom Prvog svetskog rata, logika razvoja, zajedno sa napredkom u oblasti brodske energetike, doveo je projektovanja veoma dobrih brodova, od kojih je stupio u stroj jedino «Hud», često nazivan bojna krstarica. Dalje, u projektu «G-3», britanski projektanti su predvideli dalji razvoj bojnih krstaša, koji je na kraju objedinjen sa bojnim brodovima, u jedinstveni tip brzih artiljeriskih brodova. Tačnije, bojni krstaši su postali nepotrebni.

Međutim, na razvoj brodogradnje, umešala se politika. Vašingtonskim pomorskim ugovorom, ne samo da je stopirana gradnja kapitalnih brodova, nego su i veštački ustanovljena kvalitativna ograničenja. Kao rezultat toga, bojni brodovi projektovani po standardima Vašingtonskog ugovora, nisu bili u potpunosti harmonični, i njihovi konstruktori su bili prisiljeni da žrtvuju neke stvari. U takvoj situaciji, izgradnja brodova tipa «Denkerk» i «Šarnhorst«, izgledala je kao relativno razuman korak, jer su francuska i nemačka mornarica u to vreme bile pod pritiskom finansijskih i političkih ograničenja.^[220]

Ideja za gradnju bojnih krstaša treće generacije – originlni lovci teških krstarica, u potpunosti su bili neprilagođena za borbu protiv bojnih brodova, što je predstavljalo veliki problem. Brodovi su bili veliki i skupi, i njihova jedina prednost bila je 2-3 čvora veća brzina, u odnosu na savremene bojne brodove. Međutim, kako se pokazalo u Drugom svetskom ratu, blaga prednost u brzini nije dala očekivane rezultate. Mnogo veću ulogu u realnim bitkama, imala je taktika iznenađenja.^[221]

Na kraju, super krstarica nije bila linearna, a izgraditi izuzetno skupe, ali visoko specijalizovane brodove, bilo je krajnje besmisleno. Tačku na razvoj bojnih krstaša stavili su bojni brodovi tipa Ajova, koji su bili sposobni da drže korak sa svakom teškom krstaricom, i lako su je mogli u borbi uništiti.^[221]

Povezano

• Bojni brod
• Oklopni krstaš
• Preddrednot
• Teška krstarica
• Laka krstarica
• Zaštićena krstarica

Reference

1. Balakin, S. A; Dašьяn, A. V (2006). Linkorы Vtoroй mirovoй. Udarnaя sila flota.. Moskva: Kollekciя, Яuza, ЭKSMO.
2. Fetter 1996: str. 44
3. Burr 2006: str. 5
4. Parks O. Linkorы Britanskoй imperii. Č. VI. Ognevaя moщь i skorostь. SpB: Galeя-Print, 2007, str. 44, ISBN 978-5-8172-0112-3
5. Roberts 1997: str. 18
6. Muženikov V. B. Lineйnыe kreйsera Germanii. SPb.: Korabli i sraženiя, (1998). str. 2. (Boevыe korabli mira)
7. Parks 2007: str. 49 sfn error: no target: CITEREFParks2007 (help)
8. Parks 2007: str. 54 sfn error: no target: CITEREFParks2007 (help)
9. Conway’s All the World’s Fighting Ships. str. 21.
10. Conway’s All the World’s Fighting Ships. str. 24.
11. Conway’s All the World’s Fighting Ships. str. 145.
12. Conway’s All the World’s Fighting Ships. str. 151.
13. All the world’s battleships. od 1906. do današnjih dana pp. 55.
14. Pečukonis 2005: str. 28
15. Muženikov V. B. Lineйnыk kreйsera Anglii. Č. I. — SPb. (1999). str. 27.
16. Pečukonis 2005: str. 17
17. Muženikov V. B. Lineйnыk kreйsera Anglii. Č. I. — pp. 71.
18. Gribovskiй V. Ю. Lineйnый kreйser Invincible // Midelь-Špangout. — 2006. № 11. str. 7.
19. Parks O. Linkorы Britanskoй imperii. Č. VI. Ognevaя moщь i skorostь. str. 56.
20. Parks O. Linkorы Britanskoй imperii. Č. VI. Ognevaя moщь i skorostь. — pp. 60.
21. Conway’s All the World’s Fighting Ships. — pp. 24.
22. Gribovskiй V. Ю. Lineйnый kreйser Invincible. — pp. 7.
23. Conway’s All the World’s Fighting Ships. str. 26.
24. Parks O. Linkorы Britanskoй imperii. Č. VI. Ognevaя moщь i skorostь. str. 91.
25. Parks O. Linkorы Britanskoй imperii. Č. VII. Эpoha drednoutov. SpB: Galeя-Print, str. 13, 2008, ISBN 978-5-8172-0132-1
26. Conway’s All the World’s Fighting Ships. str. 29 i pp. 31.
27. Parks O. Linkorы Britanskoй imperii. Č. VII. Эpoha drednoutov. str. 17.
28. Parks O. Linkorы Britanskoй imperii. Č. VII. Эpoha drednoutov. str. 16–17
29. Rubanov 2005: str. 6–7 harvnb error: no target: CITEREFRubanov2005 (help)
30. Balakin S. V. Kofman V. L. Drednoutы. M.: Tehnika-Molodёži. (Flot), str. 32, 2004, ISBN 978-5-93848-008-7
31. Conway’s All the World’s Fighting Ships. str. 33.
32. Conway’s All the World’s Fighting Ships. str. 29.
33. Conway’s All the World’s Fighting Ships. str. 31.
34. Conway’s All the World’s Fighting Ships. str. 32.
35. Muženikov V. B. Lineйnыe kreйsera Germanii. Korabli i sraženiя. str. 6.
36. Staff 2003: str. 3
37. Staff 2003: str. 6
38. Muženikov V. B. Lineйnыk kreйsera Anglii. Č. I. pp. 81.
39. Muženikov V. B. Lineйnыk kreйsera Anglii. Č. I. pp. 71.
40. Conway’s All the World’s Fighting Ships. — pp. 151.
41. Conway’s All the World’s Fighting Ships. str. 152.
42. Muženikov V. B. Lineйnыe kreйsera Germanii. — pp. 75.
43. Conway’s All the World’s Fighting Ships. str. 153.
44. Conway’s All the World’s Fighting Ships. str. 154.
45. Conway’s All the World’s Fighting Ships. str. 155.
46. Rubanov O. A. Lineйnыe kreйsera Яponii. — SPb.: Munirov. (Boevыe korabli mira), str. 4, 2005, ISBN 978-5-98830-004-5
47. Rubanov O. A. Lineйnыe kreйsera Яponii. str. 5.
48. Rubanov O. A. Lineйnыe kreйsera Яponii. str. 6, 7, 11
49. Conway’s All the World’s Fighting Ships. str. 234.
50. Vinogradov S. E. «Izmail»: sverhdrednout Rossiйskoй imperii / Morskaя kollekciя. 2001. № 1. str. 3.
51. Vinogradov S. E. «Izmail»: sverhdrednout Rossiйskoй imperii. str. 8,10
52. Vinogradov S. E. «Izmail»: sverhdrednout Rossiйskoй imperii. str. 11.
53. Vinogradov S. E «Izmail»: sverhdrednout Rossiйskoй imperii. str. 34.
54. Vinogradov S. E. «Izmail»: sverhdrednout Rossiйskoй imperii. str. 40.
55. Vinogradov S. E. «Izmail»: sverhdrednout Rossiйskoй imperii. str. 20.
56. Korbett Dž. Operacii angliйskogo flota v Pervuю mirovuю voйnu. str. 65.
57. Istoriя Pervoй mirovoй voйnы. T.1. M.: Nauka. (1975). str. 417.
58. Korbett Dž. Operacii angliйskogo flota v Pervuю mirovuю voйnu. str. 68.
59. Korbett Dž. Operacii angliйskogo flota v Pervuю mirovuю voйnu. str. 73,
60. Korbett Dž. Operacii angliйskogo flota v Pervuю mirovuю voйnu. str. 77.
61. Korbett Dž. Operacii angliйskogo flota v Pervuю mirovuю voйnu. str. 231.
62. Vilьson H. Linkorы v boю 1914-1918 gg. M.: ЭKSMO, str. 43-44, 2002, ISBN 978-5-94661-016-2
63. Korbett Dž. Operacii angliйskogo flota v Pervuю mirovuю voйnu. str. 266.
64. Vilьson H. Linkorы v boю 1914—1918. gg. str. 70.
65. Vilьson H. Linkorы v boю 1914—1918 gg. — pp. 74–75.
66. Korbett Dž. Operacii angliйskogo flota v Pervuю mirovuю voйnu. str. 272.
67. Vilьson H. Linkorы v boю 1914—1918 gg. str. 74–75.
68. Šeer R. Haaze G. Gibelь kreйsera «Blюher». Na «Derflingere» v Юtlandskom sraženii. SpB, (1995). str. 9. (Korabli i sraženiя)
69. Vilьson H. Linkorы v boю 1914—1918. gg. str. 110.
70. Vilьson H. Linkorы v boю 1914—1918. gg. str. 111.
71. Šeer R. Haaze G. Gibelь kreйsera «Blюher». Na «Derflingere» v Юtlandskom sraženii. str. 24–25.
72. Šeer R. Haaze G. Gibelь kreйsera «Blюher». Na «Derflingere» v Юtlandskom sraženii. str. 23.
73. Vilьson H. Linkorы v boю 1914—1918 gg. str. 116.
74. Vilьson H. Linkorы v boю 1914—1918 gg. str. 118.
75. Vilьson H. Linkorы v boю 1914—1918 gg. str. 146.
76. Vilьson H. Linkorы v boю 1914—1918. gg. str. 147.
77. Vilьson H. Linkorы v boю 1914—1918 gg. str. 156.
78. Vilьson H. Linkorы v boю 1914—1918. gg. str. 154.
79. Vilьson H. Linkorы v boю 1914—1918 gg. str. 157.
80. Vilьson H. Linkorы v boю 1914—1918. gg. str. 159.
81. Šeer R. Haaze G. Gibelь kreйsera «Blюher». Na «Derflingere» v Юtlandskom sraženii. str. 51.
82. Vilьson H. Linkorы v boю 1914—1918 gg. str. 186.
83. Nьюbolt G. Operacii angliйskogo flota v mirovuю voйnu. T.4. M. (1937). str. 25.
84. Vilьson H. Linkorы v boю 1914—1918 gg. str. 172.
85. Gribovskiй V. Ю. Lineйnый kreйser Invincible. str. 36.
86. Muženikov V. B. Lineйnыe kreйsera Germanii. str. 120.
87. Muženikov V. B. Lineйnыe kreйsera Germanii. str. 84–85
88. Muženikov V. B. Lineйnыe kreйsera Germanii. str. 32–33
89. Šeer R. Haaze G. Gibelь kreйsera «Blюher». Na «Derflingere» v Юtlandskom sraženii. str. 62.
90. Muženikov V. B. Lineйnыe kreйsera Germanii. str. 122.
91. Muženikov V. B. Lineйnыe kreйsera Germanii. str. 90.
92. Vilьson H. Linkorы v boю 1914—1918 gg. str. 149.
93. Korbett Dž. Operacii angliйskogo flota v Pervuю mirovuю voйnu. str. 43.
94. Loreй G. Operacii germano-tureckih sil 1914-1918. SpB: Poligon. (Voenno-istoričeskaя biblioteka), str. 56, 2003, ISBN 978-5-89173-207-0
95. Loreй G. Operacii germano-tureckih sil 1914—1918. str. 102, 185
96. Loreй G. Operacii germano-tureckih sil 1914-1918. str. 285.
97. Loreй G. Operacii germano-tureckih sil 1914-1918. str. 437, 442
98. Dašьяn A. V. Lineйnыe kreйsera «Rinaun» i «Ripals» / Morskaя kollekciя. 2004. № 9. str. 2.
99. Dašьяn A. V Lineйnыe kreйsera «Rinaun» i «Ripals». str. 32.
100. Dašьяn A. V Lineйnыe kreйsera «Rinaun» i «Ripals». str. 21,32
101. Dašьяn A. V. Lineйnыe kreйsera «Rinaun» i «Ripals». str. 22.
102. Muženikov 2006: str. 3 sfn error: no target: CITEREFMuženikov2006 (help)
103. Muženikov V. B. Lineйnыe kreйsera Anglii. Č.IV. str. 4.
104. Muženikov V. B. Lineйnыe kreйsera Anglii. Č.IV. str. 17.
105. Muženikov V. B. Lineйnыe kreйsera Anglii. Č.IV. str. 8.
106. Muženikov V. B. Lineйnыe kreйsera Anglii. Č.IV — pp. 18.
107. Muženikov V. B. Lineйnыe kreйsera Anglii. Č.IV. str. 22.
108. Taylor 2005: str. 10
109. Mihaйlov A. A. Lineйnый kreйser «Hud». Samara: SpB, (1998). str. 5. (Boevыe korabli mira)
110. Taylor 2005: str. 11
111. Mihaйlov A. A. Lineйnый kreйser «Hud». str. 14.
112. Conway’s All the World’s Fighting Ships. str. 38.
113. Conway’s All the World’s Fighting Ships. str. 39.
114. Conway’s All the World’s Fighting Ships. str. 40.
115. Conway’s All the World’s Fighting Ships. str. 41.
116. Muženikov V. B. Lineйnыe kreйsera Germanii. str. 6.
117. Muženikov V. B. Lineйnыe kreйsera Germanii. str. 132.
118. Muženikov V. B. Lineйnыe kreйsera Germanii. str. 140.
119. Conway’s All the World’s Fighting Ships. str. 156.
120. Muženikov V. B. Lineйnыe kreйsera Germanii. str. 143.
121. Parks O. Linkorы Britanskoй imperii. Č. VI. Ognevaя moщь i skorostь. str. 49.
122. Balakin S. V. Kofman V. L. Drednoutы. str. 32.
123. Vilьson H. Linkorы v boю 1914—1918 gg. str. 17, 213
124. Muženikov V. B. Lineйnыk kreйsera Anglii. Č. I. SPb., (1999). str. 27. (Boevыe korabli mira)
125. Muženikov V. B. Lineйnыk kreйsera Anglii. Č. I. str. 81.
126. Muženikov V. B. Lineйnыk kreйsera Anglii. Č. I. SPb., (1999). str. 27. (Boevыe korabli mira)
127. Muženikov V. B. Lineйnыk kreйsera Anglii. Č. VI. SpB, (2001). str. 14. (Boevыe korabli mira)
128. Muženikov V. B. Lineйnыk kreйsera Anglii. Č. I. str. 71.
129. Muženikov V. B. Lineйnыe kreйsera Germanii. str. 148.
130. Smit P. Zakat vladыki moreй. M.: AST. (Voenno-istoričeskaя biblioteka), str. 39, 2003, ISBN 978-5-17-018726-3
131. Conway’s All the World’s Fighting Ships. str. 119.
132. Conway’s All the World’s Fighting Ships. str. 235.
133. Balakin S. A., Dašьяn A. V. i dr. Linkorы Vtoroй mirovoй. Udarnaя sila flota. M.: Kollekciя, Яuza, ЭKSMO. 256 pp.: il. (Arsenal Kollekciя), 2006, ISBN 978-5-699-18891-8
134. Conway’s All the World’s Fighting Ships. str. 119.
135. Smit P. Zakat vladыki moreй. str. 46.
136. Balakin S. A., Dašьяn A. V. i dr. Linkorы Vtoroй mirovoй. Udarnaя sila flota. M.: Kollekciя, Яuza, ЭKSMO. 256 pp.: il. (Arsenal Kollekciя), 2006, ISBN 978-5-699-18891-8
137. Conway’s All the World’s Fighting Ships.
138. ''Balakin S. A., Dašьяn A. V. i dr. Linkorы Vtoroй mirovoй. Udarnaя sila flota. M.: Kollekciя, Яuza, ЭKSMO. str. 192: il. (Arsenal Kollekciя), str. 255, ISBN 978-5-699-18891-8
139. Balakin S. A., Dašьяn A. V. i dr. Linkorы Vtoroй mirovoй. Udarnaя sila flota. M.: Kollekciя, Яuza, ЭKSMO. : il. (Arsenal Kollekciя), str. 241, 2006, ISBN 978-5-699-18891-8
140. Suliga S. V. «Dюnkerk» i «Strasburg». M. (1995). str. 31.
141. Conway’s All the World’s Fighting Ships. str. 220.
142. Suliga S. V. Linkorы «Šarnhorst» i «Gneйzenau». M.: Kollekciя, Яuza, ЭKSMO. (Arsenal-Kollekciя), str. 8, 2006, ISBN 978-5-699-14979-7
143. Suliga S. V. Linkorы «Šarnhorst» i «Gneйzenau». str. 9.
144. Suliga S. V. Linkorы «Šarnhorst» i «Gneйzenau». str. 10.
145. Suliga S. V. Linkorы «Šarnhorst» i «Gneйzenau». str. 27.
146. Suliga S. V. Linkorы «Šarnhorst» i «Gneйzenau». str. 5.
147. Suliga S. V. Superkreйsera 1939-1945. Nemeckie lineйnыe kreйsera tipa «O». str. 22.
148. Suliga S. V. Superkreйsera 1939-1945. Nemeckie lineйnыe kreйsera tipa «O». str. 23–25
149. Suliga S. V. Superkreйsera 1939-1945. Nemeckie lineйnыe kreйsera tipa «O». str. 26.
150. Conway’s All the World’s Fighting Ships. str. 178.
151. Rubanov O. A. Lineйnыe kreйsera Яponii. str. 52.
152. Vasilьev A., Morin A. Superlinkorы Stalina. «Sovetskiй Soюz», «Kronštadt», «Stalingrad». M.: Kollekciя, Яuza, ЭKSMO. (Arsenal-Kollekciя), str. 55, 2008, ISBN 978-5-699-28259-3
153. Vasilьev A., Morin A. Superlinkorы Stalina. «Sovetskiй Soюz», «Kronštadt», «Stalingrad». str. 38—39.
154. Vasilьev A., Morin A. Superlinkorы Stalina. «Sovetskiй Soюz», «Kronštadt», «Stalingrad». str. 49.
155. Vasilьev A., Morin A. Superlinkorы Stalina. «Sovetskiй Soюz», «Kronštadt», «Stalingrad». str. 65,67
156. Vasilьev A., Morin A. Superlinkorы Stalina. «Sovetskiй Soюz», «Kronštadt», «Stalingrad». str. 71.
157. Vasilьev A., Morin A. Superlinkorы Stalina. «Sovetskiй Soюz», «Kronštadt», «Stalingrad». str. 74.
158. Vasilьev A., Morin A. Superlinkorы Stalina. «Sovetskiй Soюz», «Kronštadt», «Stalingrad». str. 80.
159. Vasilьev A., Morin A. Superlinkorы Stalina. «Sovetskiй Soюz», «Kronštadt», «Stalingrad». str. 87.
160. Vasilьev A., Morin A. Superlinkorы Stalina. «Sovetskiй Soюz», «Kronštadt», «Stalingrad». str. 88.
161. Conway’s All the World’s Fighting Ships. str. 388.
162. Kofman V. L Superkreйsera 1939-1945. Krizis žanra // Morskaя kollekciя. 1995. № 6. str. 32.
163. Kofman V. L. Superkreйsera 1939-1945. «Bolьšie kreйsera» tipa «Alяska». str. 13.
164. Kofman V. L. Superkreйsera 1939-1945. «Bolьšie kreйsera» tipa «Alяska». str. 15.
165. Kofman V. L. Superkreйsera 1939-1945. «Bolьšie kreйsera» tipa «Alяska». str. 18.
166. Conway’s All the World’s Fighting Ships. str. 122.
167. Balakin S. A., Dašьяn A. V. i dr. Linkorы Vtoroй mirovoй. Udarnaя sila flota. M.: Kollekciя, Яuza, ЭKSMO, — pp. 191: il. (Arsenal Kollekciя), 2006, ISBN 978-5-699-18891-8
168. Balakin S. A., Dašьяn A. V. i dr. Linkorы Vtoroй mirovoй. Udarnaя sila flota. M.: Kollekciя, Яuza, ЭKSMO, — pp. 78: il. (Arsenal Kollekciя), 2006, ISBN 978-5-699-18891-8
169. Balakin S. A., Dašьяn A. V. i dr. Linkorы Vtoroй mirovoй. Udarnaя sila flota. M.: Kollekciя, Яuza, ЭKSMO, — pp. 115: il. (Arsenal Kollekciя), 2006, ISBN 978-5-699-18891-8
170. Balakin S. A., Dašьяn A. V. i dr. Linkorы Vtoroй mirovoй. Udarnaя sila flota. M.: Kollekciя, Яuza, ЭKSMO, — pp. 176: il. (Arsenal Kollekciя), 2006, ISBN 978-5-699-18891-8
171. Conway’s All the World’s Fighting Ships. str. 226.
172. Balakin S. A., Dašьяn A. V. i dr. Linkorы Vtoroй mirovoй. Udarnaя sila flota. M.: Kollekciя, Яuza, ЭKSMO. : il. (Arsenal Kollekciя), str. 193-194, 2006, ISBN 978-5-699-18891-8
173. Suliga S. V. «Dюnkerk» i «Strasburg». str. 24–25
174. Suliga S. V. «Dюnkerk» i «Strasburg». S. 26
175. Suliga S. V. «Dюnkerk» i «Strasburg». str. 28–29
176. Suliga: str. 31 sfn error: no target: CITEREFSuliga (help)
177. Balakin S. A., Dašьяn A. V. i dr. Linkorы Vtoroй mirovoй. Udarnaя sila flota. M.: Kollekciя, Яuza, ЭKSMO. : il. (Arsenal Kollekciя), str. 8, 2006, ISBN 978-5-699-18891-8
178. Taylor 2005: str. 48–52
179. Taylor 2005: str. 58
180. Taylor 2005: str. 202
181. Taylor 2005: str. 218
182. Dašьяn A. V Lineйnыe kreйsera «Rinaun» i «Ripals». str. 11–18
183. Dašьяn A. V. Lineйnыe kreйsera «Rinaun» i «Ripals». str. 19–20
184. Dašьяn A. V. Lineйnыe kreйsera «Rinaun» i «Ripals». str. 23–24
185. Smit P. Zakat vladыki moreй. str. 390.
186. Dašьяn A. V. Lineйnыe kreйsera «Rinaun» i «Ripals». str. 29–30
187. Dašьяn A. V. Lineйnыe kreйsera «Rinaun» i «Ripals». str. 24.
188. Dašьяn A. V. Lineйnыe kreйsera «Rinaun» i «Ripals». str. 25.
189. Dašьяn A. V. Lineйnыe kreйsera «Rinaun» i «Ripals». str. 25–27
190. Dašьяn A. V. Lineйnыe kreйsera «Rinaun» i «Ripals». str. 31–32
191. Balakin S. A., Dašьяn A. V. i dr. Linkorы Vtoroй mirovoй. Udarnaя sila flota. M.: Kollekciя, Яuza, ЭKSMO. : il. (Arsenal Kollekciя), str. 177, 2006, ISBN 978-5-699-18891-8
192. Kofman V. L. Superkreйsera 1939-1945. «Bolьšie kreйsera» tipa «Alяska». str. 21.
193. Suliga S. V. Linkorы «Šarnhorst» i «Gneйzenau». str. 55.
194. Suliga S. V. Linkorы «Šarnhorst» i «Gneйzenau». str. 60.
195. Suliga S. V. Linkorы «Šarnhorst» i «Gneйzenau». str. 66.
196. Suliga S. V. Linkorы «Šarnhorst» i «Gneйzenau». str. 69.
197. Suliga S. V. Linkorы «Šarnhorst» i «Gneйzenau». str. 76.
198. Suliga S. V. Linkorы «Šarnhorst» i «Gneйzenau». str. 72, 74
199. Smit P. Zakat vladыki moreй. str. 308.
200. Suliga S. V. Linkorы «Šarnhorst» i «Gneйzenau». str. 78–83
201. Smit P. Zakat vladыki moreй. str. 427.
202. Suliga S. V. Linkorы «Šarnhorst» i «Gneйzenau». str. 84–86
203. Suliga S. V. Linkorы «Šarnhorst» i «Gneйzenau». str. 87.
204. Suliga S. V. Linkorы «Šarnhorst» i «Gneйzenau». str. 89.
205. Suliga S. V. Linkorы «Šarnhorst» i «Gneйzenau». str. 91.
206. Suliga S. V. Linkorы «Šarnhorst» i «Gneйzenau». str. 94.
207. Suliga S. V. Linkorы «Šarnhorst» i «Gneйzenau». str. 96.
208. Suliga S. V. Linkorы «Šarnhorst» i «Gneйzenau». str. 99–100
209. Suliga S. V. Linkorы «Šarnhorst» i «Gneйzenau». str. 105–106
210. Rubanov O. A. Lineйnыe kreйsera Яponii. str. 12–18
211. Rubanov O. A. Lineйnыe kreйsera Яponii. str. 20.
212. Rubanov O. A. Lineйnыe kreйsera Яponii. str. 21.
213. Rubanov O. A. Lineйnыe kreйsera Яponii. str. 22.
214. Rubanov O. A. Lineйnыe kreйsera Яponii. str. 39–40
215. Rubanov O. A. Lineйnыe kreйsera Яponii. str. 49.
216. Rubanov O. A. Lineйnыe kreйsera Яponii. str. 25.
217. Rubanov O. A. Lineйnыe kreйsera Яponii. str. 35.
218. Rubanov O. A. Lineйnыe kreйsera Яponii. str. 47.
219. Muženikov V. B. Lineйnыe kreйsera Anglii. Č.I. SPb.: Korabli i sraženiя. (1999). str. 4.
220. Kofman V. L. Superkreйsera 939-1945. Krizis žanra. str. 31.
221. Kofman V. L. Superkreйsera 1939-1945. Krizis žanra. str. 32.

Literatura

• Taylor, B. (2005). The Battlecruiser HMS Hood. An illustrated biography 1916-1941. London: Chatham Publishing. str. 10. ISBN 978-1-86176-216-0.
• A, Rubanov O.. (2005). Lineйnыe kreйsera Яponii. Samara: ANO Istflot. str. 6–7. ISBN 978-5-98830-004-5.
• Pečukonis, N. I. (2005). Drednoutы kaйzera. Stalьnoй kulak Imperskoй politiki. Moskva: Voennaя kniga. str. 28. ISBN 978-5-902863-02-1.
• Burr, L. (2006). British battlecruisers. 1914-1918. Oxford: Osprey Publishing Ltd.. str. 5. ISBN 978-1-84603-008-6.
• Fetter, A. Ю (1996). Lineйnыe kreйsera Britanskogo korolevskogo flota tipa «Invincible». SpB. str. 44.
• Balakin, S. A; Dašьяn, A. V (2006). Linkorы Vtoroй mirovoй. Udarnaя sila flota.. Moskva: Kollekciя, Яuza, ЭKSMO.
• Taras A. E. Эnciklopediя bronenoscev i linkorov. M.: Harvest, AST, 2002, ISBN 978-985-13-1009-4
• Parks O. Linkorы Britanskoй imperii. Č. VI. Ognevaя moщь i skorostь. SPb.: Galeя-Print, str. 44, 2007, ISBN 978-5-8172-0112-3
• Parks O. Linkorы Britanskoй imperii. Č. VII. Эpoha drednoutov. SPb.: Galeя-Print, str. 13, 2008, ISBN 978-5-8172-0132-1
• Burr L. British battlecruisers. 1914-1918. Oksford: Osprey Publishing Ltd. (New Vanguard), 2006, ISBN 978-1-84603-008-6
• Constam A. British battlecruisers. 1939-1945. Oksford: Osprey Publishing Ltd. (New Vanguard), 2003, ISBN 978-1-84176-633-1
• Conway’s All the World’s Fighting Ships, 1906—1921. Anapolis, Merilend, U.S.A.: Naval Institute Press, 1985, ISBN 978-0-87021-907-8
• Conway’s All the World’s Fighting Ships, 1922—1946. London: Conway Maritime Press, 1980, ISBN 978-0-85177-146-5
• All the world's battleships. 1906 to the present. London: Conway Maritime Press, 1996, ISBN 978-0-85177-691-0
• Osborne E. W. Cruisers and Battle cruisers. An illustrated history of their impact. Denver, USA: ABC-CLIO, 2004, ISBN 978-1-85109-369-4
• Roberts, J. (1997). Battlecruisers. London: Chatham Publishing. ISBN 978-1-86176-006-7.
• Staff, G. (2003). German battlecruisers. 1914-1918. Oxford: Osprey Publishing Ltd. ISBN 978-1-84603-009-3.
• Gröner, Erich. Die deutschen Kriegsschiffe 1815-1945 Band 1: Panzerschiffe, Linienschiffe, Schlachschiffe, Flugzeugträger, Kreuzer, Kanonenboote. Bernard & Graefe Verlag, str. 180, 1982, ISBN 978-3-7637-4800-6

Spoljašnje veze

Bojni krstaš na Wikimedijinoj ostavi

• PALUBAinfo