From Wikipedia, the free encyclopedia
Napad četnika na Užice novembra 1941. je bio napad četnika pod komandom pukovnika Dragoljuba Mihailovića na partizansku slobodnu teritoriju u zapadnoj Srbiji i Šumadiji, poznatu kao Užička republika.
Opšti napad četnika na partizansku teritoriju sa središtem u Užicu usledio je nakon dogovora pukovnika Mihailovića sa generalom Nedićem početkom septembra i njegove ponude Nemcima za saradnju u borbi protiv partizana krajem oktobra. Neposredno uoči napada, 26. oktobra 1941. godine pukovnik Mihailović je sklopio sporazum u Brajićima sa partizanskim vođom Titom, o nenapadanju i zajedničkoj borbi protiv okupatora.
Neuspeh četničkog napada na Užice u noći 1/2. novembra i pretrpljeni vojni poraz u prvoj fazi četničko-partizanskih borbi novembra 1941, primorao je četnike da se povuku u Požegu, nakon čega su partizani zauzeli ovaj grad 3. novembra 1941. Istovremeno, dok su se vodile borbe oko Požege, Mihailović je naredio napad na partizane u Čačku. 7-8. novembra 1941. usledio drugi pokušaj četničkog napada na Užice koji se takođe okončao neuspehom. Borbe oko Čačka okončane su 8. novembra 1941. četničkim porazom. Istovremeno, 7-8. novembra četnici su uspeli da preuzmu kontrolu nad Gornjim Milanovcem. Ovi događaji karakteristični su po prvim zabeleženim masovnim zločinima četnika nad zarobljenim partizanima i simpatizerima pokreta otpora.
Pošto su odbile napad, partizanske snage su produžile gonjenje četnika ka Ravnoj gori, gde se nalazio Mihailovićev štab. 11. novembra 1941. godine pukovnik Mihailović se sastao sa predstavnicima Vermahta nudeći se kao saradnik u "zavođenju reda" i predajući veliki broj zarobljenih partizana Nemcima, ali je odbijen zbog učešća njegovih ljudi u ustanku. Usled velike nemačke ofanzive, partizanski Vrhovni štab je obustavio akcije protiv četnika, a 20. novembra u Čačku je potpisano primirje i dogogovoreno zajedničko suprotstavljanje Vermahtu.
Do zajedničkog suprotstavljanja okupatoru nije došlo. Prva i najvažnija posledica četničko-partizanskog sukoba bila je ubrzani slom ustanka. Nemci su neočekivano lako pregazili razjedinjene ustaničke snage, koje su do tada imale znatne uspehe. Nakon slamanja partizanskog ustanka u Srbiji krajem novembra, nemačke snage su početkom decembra 1941. preduzele akciju protiv Mihailovićevog štaba.
Četničko-partizanski sukob, koji je počeo u Srbiji, ubrzo se proširio na sve krajeve okupirane Jugoslavije, i besneo je sve do kraja drugog svetskog rata i četničkog poraza na Zelengori. Istoričar Branko Petranović ocenjuje da je napadom četnika na Užice, Ivanjicu, Čačak, Gornji Milanovac i druga mesta slobodne teritorije početkom novembra 1941. godine u Srbiji započeo "građanski rat u senci nemačke ofanzive".[1]
Komunistička partija Jugoslavije je započela dizanje ustanka u okupiranoj Jugoslaviji jula 1941. godine. U roku od par meseci, veliki deo porobljene Jugoslavije je bio pod kontrolom ustanika.
Kada je partizanski ustanak uzeo maha, pukovnik Dragoljub Mihailović, koji se sa svojim štabom skrivao na Ravnoj gori, započeo je formiranje četničkih odreda. Mihailović je sebe proglasio komandantom ostataka Jugoslovenske vojske. On je smatrao da ima isključivo pravo da silom mobilišu ljude u svoje jedinice, dok su partizani bili za dobrovoljnu mobilizaciju.[2] Njegovi odredi nisu vodili nikakve borbe, već su uspostavljali kontakte sa organima kvislinške uprave.[3] Pukovnik Mihailović je cenio da je okupator jači u svakom pogledu, te bi borba protiv njega bila kontraproduktivna.
Nakon formiranja prvih partizanskih odreda u Srbiji, sve se više naroda pridruživalo partizanima. Neki od seljaka su uskratili izdržavanje oficirima koji "leže" na Ravnoj gori.[3] Pukovnik Mihailović je preko Neška Nedića stavio komunistima do znanja da niko nema pravo da organizuje ma kakvu vojsku sem njegovih oficira, koji su jedini ovlašćeni za to. Zabranio je da se napadaju žandarmi i Nemci, ili da se izvode sabotaže.[3] Krajem juna ili početkom jula, Draža Mihailović je stupio u pregovore sa kvislinzima Dimitrijem Ljotićem i Milanom Aćimovićem za suzbijanje ustanka.[3]
U avgustu 1941. godine pukovnik Mihailović je naredio da se "formiraju čete od vojnih obaveznika" mlađih godišta od 20—30 godina. Zadatak ovih četa je "krstarenje po okolini u patrolama ili atarom sela u cilju sprečavanja pljačke i nasilja" i da jačim organizovanjem onemoguće "razornim elementima da uzimaju maha", odnosno da onemoguće KPJ da organizuje borbu protiv okupatora. U slučaju opšteg ustanka, zadatak ovih četa je preduzimanje vlasti u svoje ruke.[4]
9. septembra 1941. Mihailović je izdao uput o formiranju četničkih odreda. Ove jedinice imale su zadatak da „krstare po okolini u cilju sprečavanja pljačke i nasilja". Naloženo je da se "sukobi sa Nemcima i Italijanima da se izbegavaju dok je god to moguće", a isto tako i sa "komunistima".[5] Mihailović se proglasio legitimnim predstavnikom Jugoslovenske vojske i na osnovu ratnih zakona tražio odazivanje vojnih obveznika.
Razvojem partizanskog ustanka, nekoliko četničkih vođa se samoinicijativno priključilo borbi protiv okupatora. Istovremeno sa prilaskom njegovih oficira ustanku, pukovnik Mihailović početkom septembra 1941. šalje delegaciju na sastanak sa generalom Nedićem u Beograd radi dogovora o zajedničkoj borbi protiv partizana. Delegaciju su činili potpukovnik Dragoslav Pavlović, potpukovnik Živojin Đurić i major Aleksandar Mišić. Po odobrenju nemačkog generala Turnera, general Milan Nedić je dogovorio saradnju sa pukovnikom Mihailovićem:
Otprilike 3 dana posle stupanja na dužnost predsednika vlade pojavio se kod njega pukovnik Aleksandar Mišić sa još 2 oficira po nalogu Mihailovića i izjavio da bi ovaj želeo da se sa predsednikom Nedićem bori protiv komunista, te moli naoružanje i opremu za 2000 ljudi, a posebno obuću. Nedić je izjavio pukovniku Mišiću da mu ne može nabaviti cipele i predložio upotrebu opanaka. Između ostalog ostavio je Mihailoviću da očisti oblast zapadno od Morave. Ovde treba naglasiti da je Nedić ove pregovore vodio uz moje odobrenje, pošto je u to vreme postojala nada da bi Nedić raspolagao velikim delom oficira koji se nalaze ne samo u Beogradu nego i u šumama. 10. septembra vratio se Mišić sa izjavom da je Mihailović saglasan sa tim zadatkom posle čega mu je Nedić uputio 200 000 dinara.[6]
– Izveštaj Harolda Turnera od 6. novembra 1941. o pokušajima Draže Mihailovića da pregovorima sa Nedićem i Nemcima ojača svoj položaj za borbu protiv komunista
Nakon dogovora sa Nedićem, Mihailovićeva delegacija se vratila na Ravnu goru 6. septembra 1941. U međuvremenu na Ravnu goru je krenuo i major Marko Olujević, pomoćnik komandanta Nedićeve žandarmerije. Njega su na putu za Ravnu goru 8. septembra 1941. uhvatili partizani, pronašavši kod njega plan komande žandarmerije za napad sa četnicima na partizane sa linije Zvornik-Krupanj-Valjevo-Mionica. Posle saslušanja major Olujević je streljan 10. septembra.[7]
U toku ustanka u Srbiji, i pored međusobne saradnje na području zapadne Srbije i Šumadije, između partizanskih i četničkih odreda dolazilo je do neslaganja, sporova, pa i sukoba. Tokom oktobra 1941. na terenu je održano nekoliko sastanaka između predstavnika dva pokreta koji su rezultirali delimičnim uspehom. U međuvremenu nemački okupator je pojačao vlastite snage usmerene prema zapadnoj Srbiji (Užička republika) i otpočeo snažne napade na slobodnu teritoriju. Vrhovni štab NOPOJ nastojao je da se u borbi protiv okupatora ujedine sve antiokupatorske snage u Srbiji, zbog čega je ulagao napore da se izglade nesporazumi i otklone sukobi sa pokretom pukovnika Mihailovića, u cilju postizanja čvršćeg dogovora o budućoj saradnji dva pokreta.
Nakon dvadesetodnevnih pokušaja da ugovore sastanak sa najvišim četničkim vođstvom, predstavnici partizanskog Vrhovnog štaba, uspeli su da izdejstvuju sastanak na kome su prisustvovali Josip Broz Tito i Draža Mihailović. Sastanak je održan u Brajićima, u blizini Ravne gore 26. oktobra 1941. godine.[8] Osnova za pregovore bilo je pismo sa 12 tačaka koje je Tito 20. oktobra 1941. uputio Mihailoviću, sa predlogom o sklapanju sporazuma i zajedničkoj saradnji.[9] Na sastanku je postignut delimičan sporazum koji je načelno garantovao održavanje statusa qou u međusobnim odnosima i sugerisao izbegavanje sukoba, dok se partizanska strana obavezala da je ispuniti određene isporuke četničkoj strani (1.200 pušaka, municiju i izvesna novčana sredstva).[10]
Partizanska strana se pridržavala odredbi sporazuma i isporučila je poslednjih dana oktobra 500 pušaka i 24.000 metaka četničkom štabu na Ravnoj Gori i oko 5 tona žita požeškim četnicima.[11] Ovu isporuku potvrdio je i Draža Mihailović na suđenju 1946: "Što se tiče pušaka i municije, dobio sam sve kako je Tito obećao."[12] S druge strane, četnici kapetana Vučka Ignjatovića u noći između 27. i 28. oktobra 1941. zarobili su Milana Blagojevića, komandanta Prvog šumadijskog NOP odreda na železničkoj stanici u Požegi. Blagojević je ubijen nakon nekoliko dana u obližnjem selu Glumču.[13] Komandant opsade Kraljeva major Radoslav Đurić, na suđenju Draži Mihailoviću 1946. svedočio je da su četnici Vučka Ignjatovića u Požegi, tokom poslednjih dana opsade Kraljeva, krajem oktobra 1941, oduzimali naoružanje i municiju koja je iz Užica dopremana na front prema Kraljevu.[14]
Četnički odredi jugoslovenske vojske pod komandom pukovnika Dragoljuba Mihailovića stavljaju se na raspolaganje za borbu protiv komunista u saradnji sa nemačkim Vermahtom.[15]
– Ponuda Draže Mihailovića Nemcima od 28. oktobra 1941.
Mihailović je krajem oktobra 1941. obavešten da će Nemci krenuti u veliku ofanzivu i da je to najbolji način da "komunistički rival bude slomljen".[16]
Prema svedočenju Branislava Pantića, Draža Mihailović je 27. oktobra 1941, dan nakon održanog sastanka sa partizanskim predstavnicima u Brajićima, održao sastanak sa najbližim saradnicima u kući majora Aleksandra Mišića u Struganiku. Sastanku su pored Mihailovića i Mišića prisustvovali i Dragiša Vasić, potpukovnik Dragoslav Pavlović, pukovnik Branislav Pantić i kapetan Nenad Mitrović. Govoreći o unutrašnjoj situaciji i stanju u četničkom pokretu, Mihailović je istakao da četničke jedinice nemaju dovoljno oružja, ni municije, za razliku od partizana, koji svakim danom postaju sve snažniji. Mihailović je stoga saopštio da je odlučio da se obrati za pomoć Nemcima i ponudi im svoje odrede na uslugu u borbi protiv partizana, s tim da ih Nemci naoružaju i snabdeju municijom. Na kraju je naglasio da je to jedini način da se suzbije narastanje i omasovljavanje partizanskih snaga ili, čak, da se one unište. Neki od učesnika sastanka smatrali su da se, bar za neko vreme, ne bi trebalo obraćati Nemcima, već da bi oružje i municiju trebalo tražiti od Milana Nedića. Tome su se suprotstavili Mihailović i Mišić. Branislav Pantić je upamtio sledeće Mihailovićeve reči:
Kad je situacija takva da moram da pregovaram, onda ću da pregovaram sa neprijateljem. Na to me ovlašćuje i međunarodno ratno pravo. Uostalom, šta mi možemo da dobijemo od Nedića? Sve što nam treba, oružje i municija, Nedić mora tražiti od Nemaca... Zašto ići posredno kad možemo neposredno?[17]
– Pukovnik Dragoljub Mihailović
Tehnički poslovi oko pregovora Draže Mihailovića sa Nemcima povereni su pukovniku Pantiću i kapetanu Mitroviću. Oni su sutradan, 28. oktobra 1941, krenuli za Beograd, gde su se susreli sa nemačkim kapetanom Jozefom Matlom. Na sastanku sa Matlom izneta je ponuda Draže Mihailovića za saradnju sa nemačkim okupatorom u cilju suzbijanja partizanskog pokreta. "Opšti cilj je da se uspostavi stanje mira i reda kakvi su u okupiranoj Srbiji bilo pre 28.6.41."[18] Predstavnici nemačkog okupatora 30. oktobra 1941. pozvali su Mihailovića na sastanak u Beograd radi pregovora, uz garancije lične bezbednosti.[19]
Prema mišljenju istoričara Žarka Jovanovića, "kako bi dokazao Nemcima da je uistinu ogorčeni protivnik komunista, odnosno partizanskog pokreta, i stvorio povoljnije uslove za pregovore, Mihailović je naredio svojim odredima da izvrše napad na partizane."[20] Zbog otpočinjanja otvorenih sukoba između četnika i partizana, početkom novembra, Mihailović je, kako navodi u odgovoru nemačkim vojnim predstavnicima u Srbiji, od 3. novembra 1941, bio sprečen da lično dođe u Beograd.[21] Ovo je rezultiralo nešto kasnijim susretom Mihailovića sa predstavnicima nemačkog okupatora, 11. novembra 1941. u Divcima.
Štab Draže Mihailovića je krajem oktobra 1941. izradio detaljan plan za napad na partizanske snage i preuzimanje Užica.[22][23] Procenjuje se da je plan sačinjen oko 26. ili 27. oktobra. Kapetan Miloš Glišić, tada načelnik Štaba Požeškog četničkog odreda, na posleratnom saslušanju je izjavio da ga je sa planom napada upoznao kapetan Vučko Ignjatović. Nakon toga je Glišić otišao u Štab Draže Mihailovića, koji mu je pojasnio:
Vi ćete izvršiti napad po predviđenom planu na Užice, ako se od ovoga bude docnije pravilo pitanje od strane partizana, ja ću izjaviti da ja nemam veze sa Požegom, da je to stvar Požege i Požeški odred nije moj odred«.[22][24]
Planirano je da četnici brzim udarima zauzmu ključne tačke u gradu i preuzmu Užice od partizana. U toku noći 1. novembra 1941. bi se četnici sa raznih strana privukli Užicu da bi izjutra 2. novembra opkolili grad, presekli komunikacije i blikirali Užice ("Nikoga ne puštati ni u varoš ni iz varoši"). Četnički napad na Užice planiran je iz četiri pravca: 1) jugozapadnim pravcem, sa Zlatibora, od Čajetine preko Mačkata ka Užicu 2) zapadni pravac, od Kremana i Bioske preko Stapara ka gradu 3) severoistočnim pravcem, od planine Crnokose preko Karana ka gradu 4) istočnim pravcem, od Požege preko brda Trešnjica ka Užicu. Određeno je da pojedine čete zauzmu fabriku koža, slagalište municije, železničku stanicu i fabriku tkanina, dok je Požeškom četnikom odredu poveren glavni zadatak zauzimanja partizanske fabrike oružja u Krčagovu i strateški važnih zgrada Narodne banke, Učiteljske škole i gimnazije, u kojima su se nalazili partizani.[22]
Pukovnik Mihailović je najavio obračun sa partizanima svim uključenim akterima, jugoslovenskoj vladi, britanskoj misiji i nemačkoj komandi. U radio-depeši predsedniku izbegličke jugoslavenske vlade Dušanu Simoviću, od 28. oktobra 1941, Draža Mihailović je najavio skori napad na Užice, iznoseći svoje motive:
Izmirio sam se sa komunistima. Mir ne može dugo trajati, jer oni neće da nam ustupe Čačak i Užice. Fabrika oružja u Užicu je od ogromne važnosti za naše odrede. Bojim se da ćemo morati to mesto silom zauzeti što pre. Ne sme se dozvoliti da komunistički pokret ojača."[25]
Mihailović je strahovao od dodatnog jačanja partizanskog pokreta, što bi za posledicu imalo marginalizaciju ravnogorskog četničkog pokreta u odnosu na partizanski, stoga je u depeši istakao nužnost zauzimanja dva najveća grada na slobodnoj teritoriji, osobito Užica zbog fabrike oružja koja se nalazila u ovom gradu. Prema posleratnom svedočenju kapetana Bila Hadsona (Duane Hudson), prvog šefa britanske vojne misije pri četničkoj Vrhovnoj komandi, neposredno pred otpočinjanje četničkog napada na partizansku teritoriju Mihailović ga je upozorio da je to isključivo njegova unutrašnja stvar:
Ovaj napad na partizane koji ću izvesti i moji odnosi s njima isključivo su jugoslovenska stvar, a ja sam legitimni predstavnik svoje vlade.[26]
Takođe, Draža Mihailović je 1. novembra 1941. uputio pismo generalu Hinhoferu, komandantu 342. nemačke divizije, u Valjevo, kojim ga obaveštava da je organizacija četnika u stanju da uništi partizane i "održava red" na području zapadne Srbije, samo ako dobije "dovoljno naoružanja":
Komunistička opasnost će prestati od momenta kada se četničkoj organizaciji pruži mogućnost da neometano radi. [...] Uslov je: dovoljno naoružanja, koje nedostaje. [...] Oblast zapadne Srbije nema nikakav vojni značaj za nemačke jedinice, i trebalo bi da bude slobodna zona, u kojoj četnici održavaju red, pod uslovom da ih se u tome ne sprečava i da su dovoljno naoružani.[27]
U pismu nemačkom komandantu pukovnik Mihailović naglašava da "četnička akcija nije usmerena protiv nemačkih jedinica, ukoliko one ne napadaju četnike i narod".[27] Istoričar Venceslav Glišić ocenjuje da je Draža Mihailović odlučio da napadne partizanske jedinice u centru slobodne teritorije ohrabren uspostavljanjem veza sa britanskom i jugoslovenskom vladom, koje su mu obećale pomoć, i pregovorima koji su bili u toku sa nemačkom komandom u Beogradu.[11]
Sve do napada na Užice, Mihailovićevi četnici kretali su se po slobodnoj teritoriji bez ikakvih smetnji, sem ukoliko su pljačkali po selima.[2] Zahvaljujući obaveznoj mobilizaciji koju su vršili na oslobođenoj teritoriji, četnički odredi su znatno narasli. Krajem oktobra, zapažena je koncentracija četničkih snaga oko Užica. Zlatiborsko-užički četnički odred prebacio se sa područja Višegrada u Užice, odakle je 31. oktobra 1941. prešao u Požegu gde se spojio sa glavninom četničkih snaga.[28] Krajem oktobra na užičkom, požeškom i ivanjičkom području nalazio se veći broj četničkih grupacija, iako su na graničnim područjima vođene oštre borbe sa nemačkim snagama. Prema podacima četničkog hroničara Sergija Živanovića, četnička formacija u napadu na Užice brojala je oko 3.000 boraca.[29]
Partizanski Vrhovni štab je imao pouzdanu dojavu da četnici planiraju napad na Užice.[22] S obzirom da je najveći broj boraca Užičkog partizanskog odreda bio angažovan u intenzivnim borbama sa nemačkim snagama na frontu, Vrhovni štab je pojedine jedinice koje su poslednjih dana oktobra dolazile u Užice da prime oružje i municiju stavio na raspolaganje štabu Užičkog odreda: Dragačevski bataljon Čačanskog odreda, Rudarska četa Kopaoničkog odreda. Sem toga, naređeno je da 2. užička i 2. požeška četa Užičkog odreda, na čelu sa Dušanom Jerkovićem, komandantom odreda, napuste položaj prema Valjevu i krenu ka Karanu (selo između Užica i Kosjerića).[30]
Oružane borbe počele su 31. oktobra uveče kada su četnici iz Karana i Ribaševine su u Trnavi kod Užica naleteli na partizane Dragačevskog bataljona Čačanskog NOP odreda, koje su povučene sa fronta ka rejonu Užica. Prema partizanskoj verziji, tada su četnici napali četu Dragačevskog bataljona Čačanskog NOPO i primorali je na povlačenje.[31] Prema četničkoj verziji, partizani su napali njih. Kakogod, karanski i ribaševski četnici su u početku uspeli da potisnu partizane iz Trnave, ali su 1. novembra ujutro razbijeni zahvaljujući pristiglim pojačanjima Užičkog NOP odreda.[31]
1. novembra partizanski agitatori su uspeli na terenu Zlatibora, Kremana i Bioske da ubede mobilisane seljake da četničke vođe planiraju napad na Užice, nakon čega se većina mobilisanih seljaka razišla kućama. U selu Bioska partizani su razoružali lokalni četnički odred. Takođe, u Užicu je pohapšeno osoblje četničke komande mesta i razoružano 20 četnika koji su pripadali straži.[32] Tako su neutralisane neke četničke grupe na području Užica pre glavnog napada.
Istovremeno, 1. novembra vođa napada kapetan Vučko Ignjatović, komandant Požeškog četničkog odreda, je naredio raznim četničkim odredima u okolini Užica napad na partizane. U naređenju Ribaševskom četničkom odredu za napad na Karan, on navodi da "partizani svuda napuštaju položaje" i zato ih četnici "moraju po svaku cenu sprečiti u ovome".[33] Istovremeno naređuje i komandiru Dobrodolake čete razoružavanje i hapšenje partizana,[34] a poručniku Tankosiću da ovlada Trešnjicom, a potom "ceo odred krenuće večeras u tri kolone na Užice".[35]
U naređenju Požeškom odredu za napad na Užice, Vučko Ignjatović objašnjava da su partizani "pod vidom borbe protiv okupatora težili da prikriveno sprovedu u delo svoja politička načela", da su u Užicu "u masama hapsili naše ljude i noću ih izvodili iz zatvora da se više nikada i nigde ne pojave", i da su prvi stupili u otvorenu borbu protiv četnika ("sinoć su napali naše odrede u Karanu i Ribaševini"). Pošto "ne mogu dalje gledati kako nestaju jedan po jedan srpski život u borbi za političku vlast koju žele da uzmu nekoliko ljudi", četnici će radi zaštite ljudi ući u Užice. U zapovesti Vučka Ignjatovića od 1. novembra 1941. za napad na Užice se naređuje: "U radu biti odlučan, hrabar i energičan kao što to dolikuje srpskim četnicima", a potom:
Grupacija Vučka Ignjatovića je bila najbrojnija i najbolje organizovana četnička grupacija koja je učestvovala u napadu na Užice, i njoj je namenjen glavni udar. Prikupljena je u Požegi i brojala je oko 1.000 ljudi. U ovoj grupaciji, pored mobilisanih seljaka koji nisu znali pravu nameru svojih oficira (s obzirom da je pojedinim mobilisanim seljacima kazivano da idu na vojnu paradu u Užice, drugima da ih vode na položaje kod Višegrada), bili su zastupljeniji žandarmi, podoficiri i oficiri u odnosu na druge četničke odrede. Ignjatović je svoje trupe podelio u tri kolone. Desna kolona nastupala je iz pravca sela Zdravčići preko brda Trešnjica (uzvišenje koje dominira gradom), srednja kolona (kojom je komandovao major Manojlo Korać i koja je činila glavninu požeških četnika) nastupala je pravcem iz sela Visibaba, južnim delom uzvišenja Trešnjica, prema Sevojnu i Užicu, a leva kolona je nastupala iz pravca Visibabe dolinom Đetinje ka Sevojnu i Užicu.
U noći između 1. i 2. novembra, četnici su krenuli ka Užicu. Nailaskom na partizanske položaje na brdu Trešnjevica i Čakarevom brdu, koje su držali borci 1. i 4. čete Užičkog odreda i manji broj boraca 6. ibarske čete Kopaoničkog odreda, došlo je do borbe. Na ovim položajima, istočno od Užica, nalazio se mali broj partizanskih boraca (oko 200). Međutim, jedan deo požeške četničke grupacije je bio prinuđen da nastupi ka Karanu, dolinom Lužnice, a deo četnika je pokušao da nastupi ka južnim prilazima gradu iz pravca sela Drežnik i Zbojištica, gde je takođe uspostavljena partizanska odbrana, pa napad četničke glavnine na brdo Trešnjicu nije rezultirao očekivanim uspehom. Takođe, partizani su imali prednost jer su bili na višem terenu od napadača, dobro obezbeđeni zaklonima, uključujući i rovove. Ubrzo je na položaje na Trešnjici pristiglo partizansko pojačanje iz Užica (delovi Dragačevskog bataljona Čačanskog odreda i Račanske čete Užičkog odreda), kojim je zapovedao poručnik Radivoje Jovanović Bradonja. Položaj između Užica i Sevojna, na Mendinom brdu, uspešno su branili borci Železničke čete Užičkog NOP odreda kao i naoružani radnici užičkih fabrika.[37]
U borbi na Trešnjici, 2. novembra 1941, požeški četnici su pretrpeli poraz, dok na drugim prilazima Užicu, nisu stigli dalje od Sevojna i Zabučja, što ih je skupa primoralo da se istog dana, nakon desetočasovne borbe, uz gubitke povuku na položaje prema Požegi.[37]
Na ivanjičkom području partizani su bili u odnosu koegzistencije sa četnicima Draže Mihailovića, dok su sa četnicima Bože Javorskog, predstavnika vojvode Koste Pećanca u ivanjičkom kraju, bili u otvorenom sukobu još od leta 1941. 1. novembra 1941. predstavnici Ariljskog bataljona Užičkog partizanskog odreda potpisali su sporazum sa ivanjičkim četnicima Draže Mihailovića (Moravički četnički odred), kojim bi rešili pitanje Bože Javorskog. Garantovano je da će Boža Javorski biti potčinjen četničkim odredima Jugoslovenske vojske koji stoje pod komandom Draže Mihailovića:
"Obzirom na odnose između odreda Božidara Ćosovića 'Javorskog' i partizana, saglasili smo se da se od strane partizanskih odreda prekine oružana akcija protiv 'Javorskog', u roku od 24 sata, a za daljih tri dana, zaključno sa 4. novembrom 1941. godine, likvidiraće se pitanje 'Javorskog', pošto je izjavio da želi da pristupi četničkim odredima Jugoslovenske vojske koji stoje pod komandom Draže Mihailovića. (...) Za slučaj da odred Bože 'Javorskog' ne bude primljen u četnički odred Jugoslovenske vojske i da se ne stavi pod četničku komandu u Srezu moravičkom ili da pojedini ili ceo njegov odred izvrše neki napad na partizane, Moravički četnički odred će se odmah staviti u kontakt sa partizanskim odredima i komandom radi zajedničke akcije protiv 'Javorskog' i njegovih ljudi."[38]
Sporazumu je prethodio i dolazak četničkog kapatana Milorada Mitića, izaslanika četničke Vrhovne komande, koji je lokalne partizane uverio u želju ravnogorskih četnika za saradnjom. Sporazumom je bilo predviđeno da u oslobođenoj Ivanjici ravnopravno egzistiraju partizanska i četnička komanda uz minimalan broj naoružanih boraca, kao i da se svakom pojedincu ostavlja mogućnost slobodnog odabira kojim jedinicama će pristupiti.
Istog dana kada je sporazum potpisan, partizani u Ivanjici i okolini bili su zajednički napadnuti od četnika Moravičkog odreda i odreda Bože Javorskog. Smatra se da je sporazum bio samo paravan za lakši napad na partizane, s obzirom na ulogu moravičkih četnika u opštem četničkom napadu na Užice. Napadom na partizane u Ivanjici, moravički četnici su trebali da vežu deo partizanskih snaga, kako bi četnička glavnina u napadu na Užice naišla na što slabiji otpor.[39]
Napad je usledio u ranim jutarnjim časovima 2. novembra 1941. godine. Iako iznenađeni, partizani su se u Ivanjici brzo organizovali i pružili otpor. Nakon poludnevnog pritiska partizani su uspeli da organizuju protivnapad i primoraju četnike na povlačenje. Prema partizanskim podacima u borbi je palo 14 partizanskih boraca uključujući i Stevana Čolovića, političkog komesara Ariljskog bataljona. Prema istim podacima u napadu na Ivanjicu palo je oko 30 četnika.[39]
Posle poraza u napadu na Užice, četnici su zaposeli položaje na prilazima Požegi, odlučivši da po svaku cenu ne dozvole partizanima da zauzmu grad i četnička uporišta u okolnim selima. Četnicima je područje Požege bilo važno ne samo zbog njenog strateškog položaja koji preseca saobraćajnu komunikaciju između Užica i Čačka koji su bili pod partizanskom kontrolom, već i zbog aerodroma Tatojevica jer su očekivali vojnu pomoć od Britanaca.
Nakon borbe na Trešnjici, Radivoje Jovanović Bradonja i komandant Užičkog NOP odreda Dušan Jerković 2. novembra otišli su u Užice da referišu Titu o protekloj borbi. Na sastanku je odlučeno da je nužno zauzeti Požegu kako bi se sprečila dalja koncentracija četnika i novi napad na Užice.[40] Detaljan plan za napad na Požegu načinjen je sutradan u Zdravčićima, selu udaljenom 5 km od Požege, odakle je nastupala glavnina partizanskih snaga. Koliki značaj je Vrhovni štab pridavao zauzimanju Požege potvrđuje i činjenica da su na taj sektor upućena i dva člana Vrhovnog štaba, Sreten Žujović i Ivo Lola Ribar.
Partizanski komandant Dragojlo Dudić u svom dnevniku
Partizanske snage su nastupale prema Požegi u tri napadne grupe: 1) desno krilo, iz pravca Arilja i Gorobilja, sa zadatkom da preseče put Požega-Čačak, u slučaju četničkog izvlačenja iz varoši; 2) srednje krilo, iz pravca Užica i Rasne, sa obe strane puta Užice-Požega do puta Požega-Arilje; 3) levo krilo, iz pravca Zdravčića prema Glumču, selu na putu Požega-Kosjerić, koje su kontrolisali četnici, težeći da Požegu obuhvati sa severa. Delovi partizanskih snaga koji su trebali da nastupe iz pravca Arilja bili su onemogućeni da učestvuju u napadu zbog prethodnog četničkog napada na Ivanjicu.
Nakon što su se levo i desno krilo približilo varoši, borci srednje kolone, prešli su nabujalu reku Skrapež, koja ih je delila od četničkih položaja u Požegi, i izvršili juriš na varoš. Jurišom partizana četnici su bili primorani da se povuku prema Glumču i Prijanovićima. Obostrani gubici bili su veliki. Prema partizanskim podacima, u borbi za zauzimanje Požege poginulo je oko 30 partizanskih boraca, među kojima i Bogdan Kapelan, komandant Dragačevskog bataljona Čačanskog NOP odreda (posthumno narodni heroj) i Miladin Popović, komandant Požeško-užičke čete Užičkog NOP odreda. Među brojnim ranjenicima bio je i Sreten Žujović.[42]
Nakon što su partizani ušli u Požegu, došao je četnički kapetan Milorad Mitić, oficir za vezu četničke Vrhovne komande pri partizanskom Vrhovnom štabu, koji je prethodno boravio u Užicu. Mitić je u ime Draže Mihailovića tražio pregovore. Tokom dana, 3. novembra 1941, upućen je u Užice zajedno sa majorom Zaharijem Ostojićem. Tito je prihvatio predlog o primirju. Dogovoreno je da primirje započne od 17 časova istog dana. Partizanski predlog podrazumevao je obrazovanje mešovite partizansko-četničke komisije koja bi ispitala događaje iz prethodnih dana i utvrdila krivce za otpočinjanje oružanih sukoba.
Vrhovni štab je partizanskim jedinicama naredio obustavu vatre, a dvojica četničkih oficira su oslobođeni. U Požegi im je određen vozač, Ljubivoje Kovačević, koji ih je odvezao do četničkih položaja u selu Dobrinja, gde je zarobljen i potom predan Nemcima koji su ga zatvorili na Banjici u Beogradu, odakle je prebačen u Mathausen, gde je i umro 1943 godine.
U večernjim časovima istog dana, četnička Vrhovna komanda uputila je ultimatum partizanima da moraju napustiti Požegu do ponoći, u protivnom će četnici obnoviti oružani sukob. Ultimatum je odbijen.[43]
Istog dana 3. novembra Draža Mihailović je uputio pismo nemačkom komandantu Srbije, generalu Francu Bemeu, u kom ističe da je voljan da se odazove pozivu na pregovore i lično dođe u Beograd, ali je trenutno sprečen usled borbe sa partizanima:
S obzirom na stvarnu situaciju u zemlji, koju već nekoliko dana karakterišu borbe većih razmera koje moje jedinice vode protiv komunističkih elemenata i koje se verovatno pretvaraju u opšti sukob, u ovom momentu je neophodno da ostanem na svom mestu dok se situacija ne raščisti. Ove borbe se vode u rejonu Užice-Požega-Kosjerić-Ivanjica. U vezi s napred izloženim neophodno je da vaše jedinice ne preduzimaju nikakve akcije na tom terenu. Tačan dan mog dolaska u Beograd javiću preko mog pregovarača.[44]
Četnički napad na partizane u Čačku bio je predviđen da se izvrši u isto vreme kada četničke jedinice budu napadale Užice. Noću 1/2. novembra pukovnik Dragoljub Mihailović naredio je majoru Radoslavu Đuriću, komandantu četničkih snaga u opsadi Kraljeva, da "odmah u toku noći, pod okriljem mraka" napusti položaj prema Nemcima i napadne partizanske položaje u Čačku i okolini.[45] Trebalo je:
Zauzeti Čačak i obezbediti ga sa užičkog pravca. Partizansku komandu razoružati i poslati na Ravnu Goru.[46]
U to vreme, četnici i partizani su zajedno vodili borbe protiv Nemaca na frontu kod Kraljeva. Većina boraca četničkih odreda, kao i Đurić lično, bili su protiv ovakve Mihailovićeve odluke. Major Radoslav Đurić ovo naređenje nije izvršio, već je obavestio saborce iz Štaba Čačanskog partizanskog odreda o tome. Na posleratnom suđenju Draži Mihailoviću, major Đurić je govorio o tome zašto nije mogao izvršiti Mihailovićevu naredbu:
Nije se moglo izvršiti kada smo vodili jednu veliku borbu sa okupatorom gde su bile i zajedničke kolone i zajedničke ambulante i zajednički lekari i izmešane jedinice. Nije se moglo nikako dopustiti da se u toku borbe sa okupatorom napadne jedna strana jer su borci i jedne i druge strane bili za saradnju.[47]
Štab Čačanskog partizanskog odreda je o ovome odmah izvestio Vrhovni štab NOPOJ, nakon čega je dogovoreno da major Đurić lično ode kod pukovnika Mihailovića i interveniše da povuče izdato naređenje. Mihailović je ostao pri svojoj odluci o napadu na Čačak. On nije bio zadovoljan ponašanjem majora Đurića, pa je u ličnoj belešci zapisao:
Đurić samo sa partizanima. Naređenje za deblokadu Kraljeva pokazao Molu i odgodio napad na Čačak za 3 dana pozivajući za to vreme komuniste na večeru. Posle toga oni napali. Jednoj četi partizana čak i vratio oružje. Da se više ne upotrebljava u srezu trnavskom.[48].
3. novembra 1941. usledila je nova Mihailovićeva zapovest za napad na partizane u Čačku.[49] Komandant četničkih odreda Čačak Bogdan Marjanović tražio je noću 3. novembra od poručnika Uroša Katanića da napadnu Čačak, ali on je izjavio da mu je ljudstvo umorno. Sutradan, 4. novembra poručnik Uroš Katanić je odbio još tri naređenja da zajedno sa kapetanom Bogdanom Marjanovićem povede svoje ljude u napad na Čačak.[50]
Konačno, pukovnik Mihailović je poverio zadatak napada na Čačak kapetanu Jovanu Deroku, komandantu artiljerije i načelniku Štaba četničkih snaga na kraljevačkom frontu.[51][52]
Vrhovni štab NOPOJ je 4. novembra saopštio da su Draža Mihailović i njegov štab »povukli svoje trupe sa opsade Kraljeva i uputili na partizane«, i naredio svojim jedinicama da preduzmu čišćenje terena od četnika.[53] Takođe, povučena su dva bataljona Čačanskog partizanskog odreda sa kraljevačkog fronta.[54]
Četničke snage, povučene sa kraljevačkog fronta, su usput napadali partizanska uporišta u selima između Kraljeva i Čačka. 4. novembra kod sela Samaile četnici su napali partizanski tenkovski vod, zaplenili tenk i ubili komandira voda Srećka Nikolića. Istog dana napali su i posadu partizanskih topova kod Mrčajevaca, zaplenivši topove. Istovremeno, Trnavski bataljon Čačanskog partizanskog odreda, takođe povučen sa kraljevačkog fronta, sukobio se sa četničkim predstražama kod Čačka.[55] Partizanske vođe su tom prilikom proglasili komandanta četničkih odreda Čačak Bogdana Marjanovića kao glavnog krivca i osudili ga na smrt (u odsustvu).[50] U samom Čačku, partizani su razoružali četnike i preuzeli vlast (pre toga je postojala zajednička komanda mesta).
Četnička strana navodi da su 4. novembra partizani u Čačku razoružali odred od 100 četnika, neke ubivši, nakon čega su ovladali gradom. Istoga dana partizani su pohapsili porodice četnika u Čačku i 7 oficira koji su zaostali u gradu.[56] Partizanska strana navodi da je hapšenje "desetak četničkih oficira i njihovih porodica" usledilo kao reakcija na hapšenje Momčila Radosavljevića, komandanta Čačanskog partizanskog odreda, koji je 5. novembra otišao u četnički štab na periferiji Čačka radi pregovora o smirivanju situacije.[57] 6. novembra 1941. komandant čačanskih četnika Radoslav Đurić piše političkom komesaru čačanskih partizana Ratku Mitroviću:
Na dan 4. ov.m. zloupotrebivši poverenje Četnika, partizani u Čačku su razoružali odred od 100 ljudi (četnika), kojom prilikom je poginulo više naših ljudi i tom prilikom zauzeli Čačak. Istoga dana jedinice partizana otvorile su vatru iz mitraljeza na odred četnika koji je trebao da uđe u Čačak, kojom je prilikom teško ranjen 1 oficir i više vojnika. Istoga dana partizani su pohapsili sve porodice četnika u Čačku i 7 oficira koji su zaostali u gradu.[56]
– Pismo komandanta četničkih odreda Čačak od 6. novembra 1941. političkom komesaru Čačanskog NOP odreda
U izveštaju Draži Mihailoviću od 6. novembra 1941. komandant četničkih odreda Čačak Bogdan Marjanović takođe govori o međusobnim hapšenjima u Čačku:
U samoj varoši Čačku partizani su ponovo pohapsili viđenije trgovce i oficire koji nisu uspeli da se izvuku. Njihov glavni komandant trupe zvani »Molo« kao i Vuk Stojić i Đurakić, komesari i mračni tipovi pored još dosta njihovih vođa uhapšeni su. Zato oni su sinoć pohapsili sve oficirske porodice u varoši.[50]
– Izveštaj komandanta četničkih odreda Čačak od 6. novembra 1941. Draži Mihailoviću o situaciji u Čačku
Ujutru 6. novembra 1941. godine je stiglo novo naređenje Draže Mihailovića za napad na Čačak, koji bi vodio Jovan V. Deroko uz podršku artiljerije:
»Nastanite što pre da ovladate Čačkom i kapetanu Deroku prenesite potrebno za ovo. Kapetan Derok treba sa 2/3 svoga ljudstva sa topovima, bornim kolima skinutim sa položaja kod Kraljeva da odmah ovlada Čačkom. Sa 1/3 da obezbedi pravac prema Raškoj i pravac Kraljevo—Čačak prelazeći u najuporniju odbranu na rečenim pravcima. Vrlo hitno.« [58]
– Naređenje Draže Mihailovića od 5. novembra 1941. za napad na partizane u Čačku
Partizani u Čačku su bili voljni da učine neke ustupke četnicima, sa željom da pregovaraju. Komandant četničkih odreda Čačak Bogdan Marjanović ovo je video kao znak slabosti, zaključivši da su "partizani obezglavljeni" i uplašeni pa je "sve to odbio postavljajući im zahteve za koje sam bio siguran da neće prihvatiti, jer bi to značilo njihovu kapitulaciju i polaganje oružja."[50] 6. novembra, Radoslav Đurić je prosledio Ratku Mitroviću ultimatum kojim se, između ostalog, traži:
1. Preformiranje partizanskih jedinica koje su dosada bazirale na političkoj osnovi u postojeće vojno-četničke odrede pod komandom pukovnika gosp. Draže Mihailovića, koji je zato naimenovan ukazom NJ.V. Kralja.
3. Ukidanje narodno-oslobodilačkih odbora.
4. Pošto je naša država monarhija, to svaki mora da prizna Nj. V. Kralja i da se za njega i otadžbinu bori protiv okupatora.
6. U vojničke redove ulazi se sa činom koji je imao u vojsci.9. Rok odgovora do 16 časova danas.[59]
Major Đurić se svim silama trudio da ubedi partizane da prihvate postavljene uslove. Istog dana on šalje pismo partizanskom komandantu Momčilu Radosavljeviću u kojem mu objašnjava da će partizani snositi odgovornost za bratoubilački rat i ostavlja rok do 18.30 časova:
Mi smo svi podanici Kraljevine Jugoslavije i Kralja Petra II. U našoj državi može da postoji samo jedna vojska okupljena oko onih delova vojske, koji se nisu predali okupatoru... Svi ste svesni date zakletve. [...] S toga odgovornost za bratoubilačka neprijateljstva pašće na ona lica koja hoće da podvoje ljude i da stvore novu vojsku koja nije priznata našim zakonima. [...] Prema svemu iznetom jedini način da se obustave neprijateljstva je da primite u potpunosti postavljene uslove koji su u interesu našeg naroda, a njihovo neprimanje je svesno guranje naroda u bratoubilački rat. To jasno pokazuje na koga pada odgovornost i prokletstvo za produženje neprijateljstva.[60]
6. novembra 1941. godine Jovan V. Deroko je poseo topovima položaj na Ljubiću u nameri da izvrši bombardovanje Čačka kojeg su držali partizani. Partizanska izvidnica otkrila je Derokov položaj, nakon čega je došlo do borbe na Ljubiću u popodnevnim časovima. U borbi je poginuo četnički komandant Jovan V. Deroko, nakon čega su partizani preoteli, odnosno povratili zaplenjene topove.[61]
Neprijatelj se nalazi blokiran, u varoši Čačku, a njegovi delovi koji su se povlačili sa kraljevačkog položaja mestimično su potučeni i daju otpor, a pad Ljubića očekuje se svaki čas.[62]
– Zapovest Štaba četničkih odreda Čačak od 7. novembra 1941. za napad na partizanske snage u Čačku
Četnički napad na Čačak je počeo 7. novembra oko 16.00 sati. Do 03.00 sata sledećeg dana vođene su presudne borbe za grad, tokom kojih su partizani odbili nekoliko četničkih juriša. Posle žestokih okršaja u zoru 8. novembra, partizani su prinudili četničke snage na povlačenje prema planini Jelici i Ravnoj gori. Obe strane imale su značajne gubitke.
U toku borbi partizani su zarobili veći broj četnika (obično se navodi 400 zarobljenika). Osim oficira i žandarma, svi su pušteni kućama, dok je manji broj pristupio partizanima.[63] Ovakva odluka bila je u skladu sa naredbom Vrhovnog štaba NOPOJ od 8. novembra 1941. o zabrani odmazdi i mučenja:
U vezi sa poslednjim događajima, u kojima su vojno-četnički odredi istupili sa oružanim snagama protiv partizanskih odreda - događaju se mnogobrojne pojave zverskog mučenja, prebijanje i ubijanje naših partizana i kurira od strane raznih okorelih zlikovaca koji se nalaze u tim odredima, upućuje se sledeće naređenje svim našim odredima:
I. Pod pretnjom smrtne kazne zabranjuje se odgovarati na te zločine postupcima koji nisu dozvoljeni u partizanskim redovima.
a) maltretiranje, prebijanje ili bilo kakvo ispoljavanje lične mržnje prema zarobljenicima koji padaju u naše ruke.
b) apsolutno je nedozvoljeno maltretiranje i zlostavljanje stanovništva na onim područjima gde se vode borbe, iako ono nije naklonjeno nama.
Zarobljeni neprijateljski oficiri i vojnici imaju se stražarno sprovesti najbližim partizanskim komandama, koje će onda same preuzeti istragu protiv pojedinaca iz redova zarobljenika za koje se neophodno dokaže da su vršili bilo kakva zverstva ili nedela.[64]
4. novembra 1941. godine u 16 časova poručnik Zvonimir Vučković se nalazio na sastanku povodom odbrane Gornjeg Milanovca sa partizanskim komandantom Brankom Rakićem, kada ga je telefonom pozvao Načelnik Gorskog štaba potpukovnik Dragoslav Pavlović i naredio da odmah napadne partizane i da ih razoruža. Lokalni četnički komandanti su tada odlučili da Zvonko Vučković ode lično u Vrhovnu komandu u Brajićima i obavesti potpukovnika Pavlovića da je njegovo naređenje trenutno nemoguće izvršiti jer nije kod vojnika stvoreno potrebno raspoloženje, jer su baš tih dana u Milanovcu uspeli da uspostave relativno dobre odnose sa partizanima. Potpukovnik Pavlović je odbio ove razloge i naredio da u Milanovcu odmah postupe po izdatom naređenju.[65]
U međuvremenu, partizani su posumnjali da se nešto sprema. Jedan deo četnika se izvukao iz grada, a drugi deo četnika su razoružali borci Takovskog bataljona Čačanskog NOP odreda u Gornjem Milanovcu. Po povratku u Milanovac, Vučković je našao četnike u Selu Brusnici, pored Milanovca, kako se pripremaju za napad. Poručnik Vučković se potom vratio u Milanovac kako bi uverio partizane da njihovo savezništvo neće biti prekršeno. Sa partizanskim komandantom Brankom Rakićem se, dajući časnu oficirsku reč, sporazumeo da oružje vrate razoružanim četnicima, i da se ostali četnici mogu odmah vratiti u Milanovac.[65]
4. novembra 1941 godine u 16 čas. kada sam se nalazio na sastanku povodom pitanja odbrane Milanovca sa komunističkim komandantom bataljona Rakićem pozvat sam na telefon iz Brajića od Načelnika Gorskog štaba potpukovnika Pavlovića koji mi je tada kratko naredio da odmah napadnem komuniste i da ih razoružam. Kapetan Reljić komandant mesta i komandant odreda koji je tada stigao u Milanovac kapetan Stojanović rešili su da ja odem u Brajiće i lično obavestim potpukovnika Pavlovića da je njegovo naređenje sada nemoguće izvršiti jer nije kod vojnika stvoreno potrebno raspoloženje jer smo baš tih dana u Milanovcu uspeli da uspostavimo relativno dobre odnose. Potpukovnik Pavlović odbio je ove moje razloge i naredio da mi u Milanovcu postupimo odmah po izdatom naređenju. (...) Sve ovo koštalo me je časne reči da neću komuniste napasti, koju je od mene tražio Rakić kao garanciju. Odmah sutradan sa Stojanovićem doneo sam odluku da napadnem komuniste no s tim da se ja privremeno sklonim kako bih održao časnu reč u koju su komunisti čvrsto verovali.[66]
– Poručnik Zvonimir Vučković, komandant Takovskog četničkog odreda
Neposredno uoči napada na partizane u G. Milanovcu, i četnički kapetan Radovan Stojanović je uveravao partizane da ne želi sukob, iako je upravo on predvodio napad koji je usledio. Takovski partizani su dozvolili da četničke snage budu prisutne u gradu zahvaljujući uveravanju i "časnoj oficirskoj reči" Stojanovića i Vučkovića. Sve ovo se dešavalo uporedo sa napadom četnika na partizane u čačanskom kraju.
Noću između 6. i 7. novembra četnici su iznenada napali na partizane u Gornjem Milanovcu. Glavnina partizanskih snaga bila je smeštena u dve zgrade. Takovski bataljon nalazio se u Zdravstvenom domu, a Šumadijski odred u bolnici. U toku noći, četnici Zvonka Vučkovića, koje je vodio narednik Kljajić, su iznenada opkolili bolnicu i napali partizane. Nakon kraće borbe, punih šest časova narednik Kljajić je pokušavao da ubedi opkoljene partizane da se predaju. Partizani koji su bili opkoljeni u zgradi bolnice (oko 125 boraca) predali su se nakon što im je garantovana bezbednost.[67]
Međutim, u noći između 7 i 8 novembra 1941, u dva časa posle pola noći, oni su izvršili mučki prepad na nas. Ja sam se nalazio u bolnici na prvom spratu. Oni su divljački urlikali i pucali iz mitraljeza. Pohvatali su neke naše drugove na spavanju. Mi smo se držali od 2 sata do posle podne kad nam je ponestalo municije. Oni su nam, međutim, ponudili da pregovaramo o predaji. Mi smo bili protiv predaje, ali pošto se na prvom spratu iste bolnice nalazilo oko 50 do 60 pogorelaca iz Gornjeg Milanovca, to jest dece i žena, a oni su pretili da, ako mi ne odemo na pregovore i ako se ne predamo da će zapaliti bolnicu, što nikako nismo smeli dozvoliti...[68]
– Ninko Sakić, komandant Drugog bataljona Prvog šumadijskog partizanskog odreda, jedan je od partizana zarobljenih u bolnici u Gornjem Milanovcu
Istovremeno, četnički odred Radovana Stojanovića je napao Zdravstveni dom.[65] Većina partizana smeštenih u zdravstvenom domu uspela je da se probije iz grada i izbegne zarobljavanje. Iz te grupe ih je zarobljeno deset. Prema četničkim podacima, četnici su u Gornjem Milanovcu 8. novembra 1941. zarobili oko 135 partizana.[65] Partizani zarobljeni u gradu, zajedno sa borcima zarobljenim u okolnim selima, 8. novembra su sprovedeni u Mihailovićev štab na Ravnu goru, nakon čega su zarobljeni partizani predati Nemcima. Nemci su većinu zarobljenih streljali, dok je samo manji broj uspeo da se spase.
Uporedo sa četničkim napadom na partizane u G. Milanovcu, četnički štab je pripremao napad na Guču od koga je odustao zbog toga što je četnička Gučka četa odbila da učestvuje u napadu.[54] Kasnije su četnici napali partizane u Guči 19. novembra.[54]
Četnička Vrhovna komanda na Ravnoj gori našla se u vrlo složenoj situaciji - svi pokušaji da se savlada glavnina partizanskih snaga i zauzmu Užice i Čačak, najveći gradovi na slobodnoj teritoriji i ključna partizanska uporišta, propali su. Mihailovićeva komanda naredila je novi napad na Užice sa severnog pravca, uvodeći u borbu protiv partizanske glavnine četničku grupaciju (oko 1.500 boraca) pod komandom kapetana Dragoslava Račića, koja je povučena sa položaja prema Nemcima kod Valjeva i Krupnja.
Četnički komandant Zvonko Vučković opisuje borbe četnika i partizana u Ovčaru
Račićevi četnici stigli su 4. novembra u Kosjerić, odakle su produžili ka Karanu, selu južno od Kosjerića. Oni su stigli u dolinu Lužnice 4. novembra, dok se glavnina partizanskih snaga još uvek nalazila u Požegi, koju su tek zauzeli. Dok se Račić pripremao za napad, deo partizanskih snaga je žurio iz Požege prema Karanu.[70] Uoči napada četnika na Karan, prispelo je partizansko pojačanje. Četnici su napali Karan u noći 7-8. novembra. Oni su uspeli da zauzmu naselje i zarobe veći broj partizanskih boraca, koji su položili oružje verujući da će im životi biti pošteđeni.[43]
Zarobljeni partizani su prvo sprovedeni u zatvor u Kosjeriću. Poznata su imena 115 zarobljenih partizana i simpatizera partizanskog pokreta koji su 9. novembra sprovedeni iz četničkog zatvora u Kosjeriću na Ravnu goru (neposredno pred partizansko zauzimanje Kosjerića), da bi 13. novembra bili predati Nemcima.[71]
Delovi Užičkog partizanskog odreda uspeli su da se konsoliduju na brdu Metaljka, između Karana i Užica. Takođe, iz Užica je uveče, 7. novembra, pristiglo partizansko pojačanje, zbog značaja ovog položaja za odbranu grada. U ovoj borbi učestvovali su i borci Slovenačke partizanske čete "Ivan Cankar", sastavljene mahom od slovenačkih izbeglica koje su bile koncentrisane u Užicu.
Teška borba za Metaljku vođena je 8. novembra, celi dan, a lokacija je prelazila nekoliko puta iz jednih ruku u druge. Na kraju, partizani su uspeli da odbace četnike ka Karanu. Sutradan su partizani uspeli da potisnu četnike prema Kosjeriću, i kasnije istog dana zauzmu varoš. Četnici su odstupili prema Ražani, severno od Kosjerića i prema Vardi zapadno od Kosjerića. Uskoro je zauzeta i Ražana, tako da se glavnina četnika pod komandom Dragoslava Račića povukla ka Ravnoj gori. U ovim borbama, od kojih je najveću korist imao okupator, poginulo je na desetine četnika i partizana.[70]
7. novembra 1941. Mihailovićevi i Pećančevi četnici zajedno napadaju Ljig i zarobljavaju 107 partizana.[72]
13. novembra četnici i odredi kvislinške vlade pod komandom Milana Kalabića (oca Nikole Kalabića) napadaju 500 partizana između Lazarevca i Belanovice.[72]
Pošto su odbile napad, partizanske snage su produžile gonjenje četnika ka Ravnoj gori, stežući obruč oko štaba Draže Mihailovića. Teška pozicija u koju je dospeo, primorala je pukovnika Mihailovića da traži pomoć na svim mogućim stranama.
5. novembra 1941. pukovnik Mihailović predsedniku jugoslovenske vlade Dušanu Simoviću iznosi svoju verziju događaja, insistirajući da Britanija ne šalje pomoć za partizane:
Borba komunista protiv Nemaca je prividna. Oni se snabdeli oružjem iz fabrike u Užicu. Napali su moje trupe u Ivanjici, Požegi, Arilju, Užicu, Gorjevnici, Ražani, Kosjeriću i drugim mestima. Borbu sam primio i verujem da će njen ishod biti u moju korist. [...] Budu li pomognuti od Engleske, ja pomoć odbijam. [...] Imajući fabriku oružja u Užicu, odakle mi nisu dali ništa, još treba da im vi dobavite englesko oružje, pa smo gotovi zauvek.[73][74]
– Telegram Draže Mihailovdća izbegličkoj jugoslovenskoj vladi od 5. novembra 1941.
9. novembra 1941. pukovnik Mihailović javlja generalu Simoviću da samo hitna britanska pomoć njemu može popraviti situaciju:
Situacija zahteva najhitniju pomoć prvenstveno u automatskom oružju i municiji. Još noćas treba da stignu avioni a takođe i svake sledeće noći. Samo najbrža pomoć može da popravi situaciju.[73]
– Telegram Draže Mihailovdća izbegličkoj jugoslovenskoj vladi od 9. novembra 1941.
10. novembra 1941. godine, dan uoči dogovorenog sastanka sa Nemcima, pukovnik Mihailović urgira generalu Simoviću da mu omogući borbu protiv okupatora:
Hitna je pomoć u municiji, automatskom oružju i novcu... Hiljade organizovanih ljudi stoje bez oružja i očekuju momenat kada će im se omogućiti stupanje u borbu protiv krvoločnih okupatora.[73]
– Telegram Draže Mihailovdća izbegličkoj jugoslovenskoj vladi od 10. novembra 1941.
9. novembra 1941. Draža Mihailović se obratio četnicima iz istočne Bosne pod komandom majora Jezdimira Dangića. Mihailović je naredio Dangiću da sve četničke trupe iz Bosne odmah prebaci u Srbiju za napad na Užice i Kosjerić ("najnužnije čete ostaviti samo u Bosni, ali samo najnužnije"), da usput napada i razoružava partizane, i naoružava svoje ljude:
Situacija je takva da sve naše trupe iz Bosne najbržim načinom povučete na Bajinu Baštu, usput i kod Vas sve partizane razoružavati i naoružavati naše ljude, na koji način povećavati Vaše odrede. Čim dođete u Bajinu Baštu, jedan deo snaga uputite pravcem ka Užicu a drugi na Kosjerić, da napadaju na partizane, da ih razoružavaju i naoružavaju naše. Najnužnije čete ostaviti samo u Bosni, ali samo najnužnije.[75]
Još mu je naredio da pozove sve četničke komandante "na pravcu Višegrad—Sarajevo i na drugim pravcima" da mu se pridruže. U svom naređenju Mihailović navodi da su 31. oktobra noću "partizani napali mučki" njegove snage, "i sa koncentrisanim snagama gurnuli na Požegu". Na kraju naređenja on poručuje:
Treba da znate da se na čelu partizana nalaze Hrvatske Ustaše, kojima je za cilj da gurnu naš narod u bratoubilački rat i da spreče odmazdu Hrvatima.[76]
– Dragoljub Mihailović
Međutim, Dangić nije postupio po naređenju, niti su bilo koje četničke jedinice iz Bosne došle u pomoć Mihailoviću. Četnici Draže Mihailovića su kasnije zbog toga krivicu za neuspeh borbi za Užice prebacili na majora Dangića.[77]
Dva dana nakon što je poslao poziv četnicima istočne Bosne, Draža Mihailović se 11. novembra 1941. sastao sa Nemcima u selu Divci. Pukovnik Mihailović je na sastanku ubeđivao Nemce da im nije neprijatelj i tražio je naoružanje kako bi nastavio borbu protiv partizana. Pukovnik Mihailović se nadao da će od Nemaca dobiti oružje, ili bar municiju, i da će četničke akcije usaglasiti sa Nemcima u predstojećoj operaciji za uništenje partizanskog pokreta.[78] U vreme sastanka, u obližnjem selu Slovac Nemcima je predato oko 350 partizana zarobljenih od strane četnika.
Nemci su njegove predloge kategorički odbili i zatražili bezuslovnu predaju četnika.
U danima kada se nudio Nemcima za borbu protiv partizana, pukovnik Mihailović je slao potpuno drugačije telegrame vladi i Saveznicima. 13. novembra Dušan Simović javlja Anthony Edenu da je primio sledeći telegram od pukovnika Mihailovića:
Komunisti su nas napali i prisilili da se istovremeno borimo protiv Nemaca, komunista, ustaša i drugih grupacija. Uprkos tome, ceo narod je uz kralja. Stotine hiljada naših ljudi nenaoružane, a oni koji jesu nemaju municije.[78]
– Pukovnik Dragoljub Mihailović
Istog dana, Dušan Simović je intervenisao preko Poslanstva Kraljevine Jugoslavije u SSSR-u, tražeći da Moskva hitno izda uputstvo partizanima da se potčine Mihailoviću u zajedničkoj borbi protiv okupatora.[79] Sličnu intervenciju učinili su i Britanci, preko svog ambasadora u SSSR-u. Moskva nije zvanično naložila da se partizanski odredi stave pod komandu Mihailovića, ali je Radio-Moskva prenela propagandne poruke Radio-Londona u prilog Mihailovića.[80]
General Dušan Simović je 15. novembra preko Radio-Londona promovisao pukovnika Dražu Mihailovića za komandanta „svih jugoslovenskih oružanih snaga u zemlji". Mihailović je 16. novembra 1941. Proglasom Srbima, Hrvatima i Slovencima objavio da je postao Komandant celokupne jugoslovenske vojne sile na okupiranoj teritoriji Jugoslavije, čime se svi naoružani pokreti stavljaju pod njegovu komandu.[81]
Tada je nastala i najčudnovatija faktička koalicija u drugom svetskom ratu, koju su sačinjavali u odnosu na narodnooslobodilački pokret, kao jedinstvenog protivnika, četnici, Nemci, Britanci, Nedić, ustaše.[80]
– Istoričar Branko Petranović
Britanski oficir za vezu Bil Hadson je sredinom novembra 1941. prvi prozreo plan, da Mihailović nastoji da dobije britansko oružje da bi uništio komunističke suparnike, pod izgovorom da je potrebno da bi se borio protiv Nemaca. Hadsonovu preporuku Britancima da odlože avionske pošiljke dok se ne organizuje zajednička komanda pokreta otpora, Mihailović je proglasio sabotažom.[82]
13-14. novembra usledilo je opšte nastupanje partizanskih snaga prema Ravnoj gori, gde je primorana da se povuče glavnina četničkih snaga. Četnici su uskoro poraženi kod Dobrinja, Tometinog Polja, Leušića, Pranjana i partizanski odredi su opkolili Mihailovićev štab na Ravnoj gori.
Borbe s četnicima su se nastavljale. Naši su zauzeli Pranjane i mogli smo ih potpuno likvidirati za dan-dva, ali je Stari naredio da se to ne čini iz spoljnopolitičkih razloga. Inače Draža Mihailović je bio pred masom prilično razgolićen, fizički smo ga takođe dotukli. On je molio za pregovore preko kapetana Mitića. Mi smo ih prihvatili.[83]
15. novembra general Dušan Simović je preko radio Londona promovisao pukovnika Dragoljuba Mihailovića za komandanta „svih jugoslovenskih oružanih snaga u zemlji". Mihailović je 16. novembra izdao Proglas kojim obaveštava da ga je kralj, na predlog „slobodne jugoslovenske vlade u Londonu", imenovao za Komandanta celokupne jugoslovenske vojne sile na okupiranoj teritoriji Jugoslavije, čime se svi naoružani pokreti stavljaju pod njegovu komandu.[81]
Naš Vrhovni Zapovednik Nj. V. Kralj Petar II potvrdio me, na predlog slobodne jugoslovenske Vlade u Londonu, za Komandanta celokupne jugoslovenske vojne sile na okupiranoj teritoriji Kraljevine Jugoslavije. Time su svi naoružani pokreti u celoj državi stavljeni pod moju komandu i podređeni starešinama koje ću naimenovati, kako vojni zakoni i disciplinski propisi naređuju.[84]
– Proglas Draže Mihailovića od 16. novembra 1941. Srbima, Hrvatima i Slovencima
Nakon toga Mihailović je poslao delegaciju partizanima sa pismenim uslovima da se stave pod njegovu komandu. Partizansko vodstvo je odbilo te uslove i rekli su da može biti samo međusobnog sporazuma.
Pregovore oko sklapanja sporazuma vodile su delegacije Vrhovnog štaba NOPOJ (Aleksandar Ranković, Ivo Lola Ribar i Petar Stambolić) i Štaba Draže Mihailovića (majori Radoslav Đurić i Mirko Lalatović) 18. i 20. novembra 1941. u Čačku. Na prvom sastanku su četnički predstavnici zahtevali da se prihvate njihovi uslovi, tj. da se sve oružane snage stave pod komandu Draže Mhailovića, što je partizanska delegacija odbila.[85]
Partizani su bili spremni da se stvori zajednički operativni štab, ali nikako nisu pristajali da prihvate komandu Mihailovića. Nakon toga, pukovnik Mihailović je naredio majoru Radoslavu Đuriću telefonom: „Odmah se vratite natrag i napravite sporazum ma pod kojim uslovima".[68]
Vrhovni štab NOPOJ je ponudio Mihailoviću da stupi u borbu protiv Nemaca, da se odrekne zahteva za potčinjavanjem partizana i da se pitanje jedinstvenog operativnog vodstva reši sporazumno. Vrhovni štab je ponudio Draži Mihailoviću sporazum na sledećoj osnovi:
Britanski oficir za vezu Duane Hudson je prisustvovao pregovorima, pokušavajući da ujedini pokret otpora pre nego što Nemci otpočnu s ofanzivom. U vreme sastanaka 20. novembra u Čačku, Hadson je obavestio Kairo:
Moje je mišljenje da Mihailović ima sve kvalifikacije izuzev snage. Partizani su sada jači, i on mora prvo njih da likvidira britanskim oružjem pre nego što se ozbiljno okrene Nemcima. Danas mi je rekao da će ga nedostatak municije prisiliti da se povuče s Ravne gore ako partizani nastave da ga napadaju. Prisustvovao sam jednoj četničko-partizanskoj konferenciji i izložio vaš stav. Partizani uporno traže da zadrže svoj identitet bez obzira u bilo kakvom dogovoru sa četnicima. Oni smatraju da Simovićeva neobaveštenost o partizanskoj vodećoj ulozi u ustanku pokazuje da jugoslovenska vlada ne poznaje situaciju. Partizani smatraju da je narod izgubio svako poverenje u bivše jugoslovenske oficire, koji su odgovorni za slom. Oni sumnjaju da Mihailović pomaže Nedića i druge proosovinske elemente u borbi protiv komunista. Partizani će nastaviti da se bore protiv Mihailovića ako ovaj ne pristane na njihove uslove.[82]
– Britanski oficir za vezu Bil Hadson
Partizanski delegati Aleksandar Ranković i Petar Stambolić postavili su sledeće uslove: da se obrazuje mešovita istražna komisija od ljudi iz redova četnika i partizana, koji će povesti istragu po pitanjima bratoubilačke borbe. Zatim da se obrazuje mešoviti sud, koji će suditi svim izazivačima bratoubilačke borbe; i da će se produžiti pregovori po svima ostalim pitanjima dok se to ne svrši, a sutra u 12 sati, 21 novembra, prestaju neprijateljstva, sve jedinice ostaju gde su se zatekle i da se zarobljenici jedne i druge strane puste bez obzira na broj. Primirje je zaključeno na sastanku predstavnika dva štaba 20. novembra 1941. u Čačku.[86]
Kad se Đurić vratio u Mihailovićev štab, sačekao ga je na vratima Dragiša Vasić i kad mu je rekao da je sporazum potpisan, on je skočio i rekao: „Vi ste nas spasli".[68] Mihailović je odmah izvestio jugoslovensku vladu da je „uspeo da prekine bratoubilačku borbu koju izazvala druga strana", da nastoji da udruži sve snage za borbu protiv Nemaca i da mu je hitno potrebno oružje, municija i sve ostalo:
Učinio sve i uspeo da prekinem bratoubilačku borbu koju izazvala druga strana. U dosadašnjim borbama protiv jednih i drugih utrošio sam skoro svu municiju. Ulažem najviše napore da udružim sve narodne snage i izvršim reorganizaciju za odlučnu borbu protiv Nemaca. Potrebno najhitnije da dobijem oružje, municiju, zimsko odelo, obuću a zatim i ostalo.[87]
– Telegram Draže Mihailovića jugoslovenskoj vladi u Londonu, 22. novembra 1941.
29. novembra 1941. godine britanska vlada je čestitala Mihailoviću sporazum sa partizanima i najavila slanje pomoći u materijalu i novcu:
Vlada NJ. V. najsrdačnije čestita Mihailoviću zbog sporazuma postignutog s partizanima. Ona će biti zahvalna ako Mihailović prenese čestitanja jugoslovenskim rukovodiocima koji su doprineli sporazumevanju. Pomoć u materijalu i novcu uslediće u roku od jedne nedelje ukoliko to vreme dopusti. Namera je Vlade NJ. V. da nastavi slanje pomoći koju bude mogla poslati, ali on mora shvatiti da će ovo zavisiti od održavanja ujedinjenog fronta svih rodoljuba u Jugoslaviji pod Mihailovićevim rukovodstvom.[82]
– Poruka britanske vlade Draži Mihailoviću od 29. novembra 1941.
Nakon što je četničko-partizanski sukob iznurio ustanike, Nemci su krenuli u završnu ofanzivu. Uprkos izjavama jugoslovenskoj vladi da ujedinjuje snage za borbu protiv Nemaca, Draža Mihailović nije pružio otpor.
Za svega pet dana od početka ofanzive, nemačke operativne divizije zauzele su centar tzv. Užičke republike.[80] Ljubovija je pala 25, a Čačak 28. novembra. Ujutro 29. novembra snage Vermahta su ušle u Užice. Partizani su na Kadinjači pružili očajnički otpor. Nemci su tenkovima izbili na Zlatibor 30. novembra, gde je streljano oko 100-120 partizanskih ranjenika.[88] Glavnina preostalih partizanskih jedinica se povukla ka Sandžaku.
Mihailović je 30. novembra 1941. održao sastanak sa svojim komandantima na Ravnoj gori, gde je odlučeno da legalizuju četničke jedinice u sporazumu sa Nedićem i u zajedničkoj akciji protiv partizana.[82] 1. decembra partizani se povlače preko Uvca u Sandžak, a tamo ih gone Mihailovićevi komandanti Vučko Ignjatović i Miloš Glišić, ovaj put kao legalizovani Nedićevi odredi.[80] Nemci su bili iznenađeni tako brzim uspehom antiustaničke ofanzive:
I. Vojna situacija u Srbiji a) Operacija 342. i 113. peš. div. neočekivano je pogodila komunističke ustanike u rejonu Užice — Čačak (oko 10.000 ljudi). Istina, glavnina je uspela da pobegne prema jugu i jugoistoku, na hrvatsku teritoriju koju poseduju italijanske jedinice, ali su gubici ustanika ipak veoma veliki, ukupno oko 2000 ljudi. Ta činjenica, kao i dolazak zime, dopušta da se komunistički ustanički pokret na srpskoj teritoriji može privremeno smatrati kao potučen. I dalje treba računati sa pojedinačnim sabotažama i prepadima koje će vršiti razbijeni delovi.[89]
– Izveštaj operativnog odeljenja Komandanta Srbije Komandantu Jugoistoka o rezultatima operacija protiv ustanika od 5. decembra 1941.
Nakon obračuna sa partizanima u novembru, Nemci su 7. decembra preduzeli akciju protiv Mihailovićevog štaba, ali se Mihailović izvukao. 8. decembra 1941. Mihailovićev delegat Rudolf Perhinek piše komandantu Rasinsko-bistričkog bataljona o povoljnom razvoju situacije za četnike u Srbiji:
Situacija je u Srbiji ovakva: cela Srbija, koja je bila od komunista mestimično posednuta očišćena je pomoću Nedićevaca i naših četnika Draže Mihailovića i svi komunisti razbijeni, razoružani i pohvatani. U svim varošima postavljena je vlast četnika Jugoslovenske vojske, to jest Dražinih četnika.[90]
– Pismo delegata Draže Mihailovića od 8. decembra 1941. komandantu četničkog Rasinsko-bistričkog bataljona o situaciji u Srbiji
13. decembra 1941. godine, sukladno dogovorima viših instanci, komandant valjevskog četničkog odreda Neško Nedić naređuje svojim ljudima tajnu saradnju sa kvislinškim vlastima u borbi protiv komunista:
Komandiri će narediti svojim seoskim komandirima da odmah otpočnu sa patroliranjem. Ova mera je neophodna jer se komunisti pošto su razbijeni vuku kroz sva sela u bednom stanju i malim grupama a u interesu je naše stvari da ih odmah razoružavamo.[91]
– Naređenje Štaba 1. valjevskog četničkog odreda od 13. decembra 1941. za saradnju sa vlastima srpske kvislinške vlade
U naređenju se kaže da će četnički obveznici biti raspušteni kućama, "izuzev neke krajnje nužde kada će biti naređena njihova upotreba radi borbe sa komunistima". On naređuje da se dostavi izveštaj "koliko se seljaka vratilo kućama koji su se borili kao partizani" i njihova imena. Na kraju naređuje da se počne odmah sa propagandom protiv komunista "da je do ovoga žalosnog stanja došlo zato što su oni u želji da preotmu vlast počeli borbu prerano".[91]
U Srbiji su ostale manje partizanske snage, koje su tokom zime 1942. godine vodile teške borbe sa nedićevcima, četnicima i Nemcima, i vremenom bile razbijene.
Na beogradskom procesu 1946. godine Mihailoviću je, između ostalog, suđeno što je pomogao Nemcima u slamanju ustanka u Srbiji 1941. godine. Optuženi Mihailović se branio kako napad na Užice nije njegovo delo već su to njegovi podređeni učinili na svoju ruku:
(...)
(...)
Optuženi Mihailović je svoju odbranu zaključio rečima:
Pravile su se greške. Ja ne kažem ko je pravio greške, jer su ih svi pravili. Sve je to dovelo do napada na Užice potpuno bez moje volje i učešća.[93]
Uprkos ovakvoj Mihailovićevoj odbrani, sudsko veće je presudilo da je kriv:
Pošto je izvršio pripreme za opšti napad na partizane, Mihailović je prekršio sporazum o zajedničkoj borbi četnika i partizana protiv okupatora zaključen oktobra 1941. godine, te 1. novembra 1941. godine izdao naređenje svim komandantima da povuku sve odrede sa frontova prema Nemcima i pređu u opšti napad na partizane. Izvršujući ovo naređenje svi njegovi odredi u Srbiji napustili su frontove prema Nemcima, otvarajući slobodan put za prodor na oslobođenu teritoriju i prešli u opšti napad na partizane.[94]
– Presuda Dragoljubu Mihailoviću i ostalima
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
