From Wikipedia, the free encyclopedia
Pica (ital. pizza) je specijalitet italijanske kuhinje, najčešće napravljen od tankog, okruglog testa na kome se pored paradajz sosa mogu naći razne vrste sira, mesa, povrća, voća, začina i drugih sastojaka prema ukusu. Inventivnost ukusa se može nadopuniti i inventivnošću rasporeda samih sastojaka na pici, koji mogu biti raspoređeni u obliku ornamenata ili drugih interesantnih figura. Inače, ovo jelo se smatra posebno karakterističnim za napolitansku kuhinju.
Za ostala značenja, vidi Pica (razvrstavanje).| Pica | ||
Pica | ||
| Poreklo | ||
| Nacionalna kuhinja | Italijanska kuhinja | |
| Mesto porekla |  Napulj | |
| Regija/Država |  Italija | |
| Detalji | ||
| Vrsta jela | pecivo | |
| Temperatura jela | toplo i hladno | |
| Glavni sastojci | testo, paradajz, razni dodaci | |
| Varijacije | Vrste pica | |
Danas je pica veoma popularno jelo u svetu, pre svega zbog jeftinih i lako dostupnih sastojaka i jednostavnosti pripreme.
Za vojnike persijskog cara Darija Velikog, naviknutim na duge marševe, je rečeno da su na svojim štitovima pekli neku vrstu hleba i na to dodavali sir i urme. Rismki istoričar Marko Porcije Katon je u 3. veku pre nove ere opisao „okruglo testo preliveno maslinovim uljem, biljem i medom ispečeno na kamenu“. Vergilije je u svojoj „Enejidi“ opisao kolače ili okrugli hleb.
Iz iskopina Pompeje koju je Vezuv zatrpao 79. godine, pronađeni su ostaci okruglog peciva. U kuvaru Marka Gavija Apija popisani su sastojci koji se dodaju na podlogu od peciva: pileće meso, pinoli (semenke šišarki bora, važan sastojak mediteranske kuhinje i danas), sir, beli luk, menta, biber i ulje, što su sastojci današnjih pica.
U srednjem veku sluge su jele ostatke hrane svojih gospodara, što je bilo uobičajeno. Te ostatke bi stavili na parče hleba, prelili nekim sosom, začinili onim što bi imali pri ruci i stavili u pećnicu da se podgreje. Paradajz je donet u Evropu iz Perua u 16. veku. Siromašno stanovništva iz Napulja je dodalo paradajz svom jelu i stvorilo picu kakvu danas poznajemo.
Sama reč pica (pizza) prvi put se pojavila 997. godine u rukopisu iz Gaete (Gaete), grada na jugu Italije.
Kao podloga za picu koristi se obično hlebno testo od klasičnog brašna (tip 500). Testo se spravlja od brašna, svežeg ili suvog kvasca, vode, soli, šećera i maslinovog ulja. Nakon mešenja testo se ostavlja da odstoji najmanje 3-4 sata i onda se razvija oklagijom na debljinu 0,5–1 cm. Na pripremljenu podlogu ređaju se ostali sastojci pice: paradajz-sos, svež paradajz, sir (najbolje mocarela), šunka, šampinjoni i sl. Mnogi sastojci se na picu stavljaju nakon pečenja, kako bi sačuvali ukus i formu (pršuta, jaja, masline, permezan, začini itd). Takođe, neke namirnice se spremaju posebno i dodaju na gotovu picu, kao npr. razne vrste povrća i plodovi mora. Kada je sve spremno pica se stavlja na pečenje. Rerna mora biti maksimalno zagrejana, kako bi testo odmah počelo da se peče i kako ne bi upilo sastojke koji su na njemu. Kada se sir rastopi i testo promeni boju, pica je gotova.[1]
Slede nazivi i opisi nekih od mnogobrojnih vrsta pica:
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
