Latinhua Sinvendz (kin. 拉丁化新文字, pinjin: Lādīnghuà Xīn Wénzì) je retko korišćena romanizacija za mandarinski kineski jezik. Obično je pisana bez tonova pod pretpostavkom da pravilni tonovi mogu da se shvate iz konteksta.
Latinhua je istorijski značajna kao prva romanizacija koju su umesto kineskih znakova koristili maternji govornici kineskog jezika. Originalno ju je razvio Sovjetski Savez a korišćena je od strane kineskih useljenika sve dok nije većina njih kasnije napustila zemlju. Kasnije je oživljena za neko vreme u Severnoj Kini, gde je korišćena u više od 300 publikacija pre prestaka korišćenja od strane Narodne Republike Kine.
Početak rada na gradnji romanizacije Beifanhua Latinhua Sinvendz () je započela u Moskvi već 1928. godine kad je Sovjetski naučno-istraživački institut za Kinu tražio da napravi sredstvo kroz koje veliki broj kineskog stanovništva koji su živjeli u krajnjem istočnom delu SSSR-a mogu biti pismeni,[1] olakšavajući njihovo dalje obrazovanje.
Ovo se znatno razlikovalo od svih ostalih romanizacija u tom, od samog početka, da je bilo namenjeno da Latinhua Sinvendz, kada bude uspostavljen, zamjeni kineske znakove.[2] Oni su odlučili koristiti latinicu jer su mislili da će im služiti u njihovu svrhu bolje od ćirilice.[3] Za razliku od Gvoji Romadziha, sa svojim složenim načinom pokazivanja tona, Latinhua Sinvendz ne pokazuje bilo kakve tonove, i nije mandarinski specifičan i tako se mogao koristiti za druge kineske jezike i narječje.
Istaknuti Kineski stručnjak Ću Ćubaj (1899-1935), koji je tada živeo u Moskvi, i Ruski lingvista V. S. Kolokolov (1896-1979) predložili su romanizaciju 1929. godine.
Usklađen napor 1931. godine između Sovjetskih sinologa B. M. Alekseva, A. A. Dragunova i A. G. Šrprintsina, i Kineskih naučnika, tada u Moskvi, Ću Ćubaj, Vu Judžang, Lin Boću (), Sjao San, Vang Sjangbao i Sju Teli su osnovali romanizaciju Latinhua Sinvendz. Romanizacija je bila podržana od brojnih kineskih intelektualaca kao što su Guo Moruo i Lu Sjun, i probe su provodene među doseljenim 100000 kineskim radnicima za oko četiri godine. Sovjetski eksperiment sa latinizovanom kineskom pismu je došlo na kraju 1936, kad je većina kineskih imigrantnih radnika su se vratili u Kinu.[4] Upotrebavao se kasnije, u periodu 1940-1942, u komunističkoj kontrolisanoj pograničnoj regiji Kine Šaansji-Gansu-Ningsja. U novembru 1949, željeznice u severoistočnoj Kini su usvojili Latinhua Sinvendz za sve njihove telekomunikacije.
Za jedno vreme, ova latinizacija je bila vrlo važna u širenju pismenosti u severnoj Kini, i više od 300 publikacija, ukupno pola miliona izdanja pojavilo se u Latinhua Sinvendzu.[5] Međutim:
1944. godine pokret latinizacije je zvanično ograničen u područjima [Kine] pod kontrolom komunista na izgovoru da nema dovoljno osposobljenih kadri da uče narod. Verovatnije je da, kako su se komunisti pripremali da preuzmu vlast u mnogo širem području, oni su imale druge misli o retorici koja je okruživala pokret latinizacije; kako bi dobili maksimalnu popularnu podršku, oni su povukli podršku pokretu koji je duboko ucenjivao mnoge pristalice tradicionalnog pisanja.[6]
Sinvendz je dizajniran tako da svaki dijalekt ima sopstven oblik abecede. Slova u nastavku dole predstavljaju samo jedan od trinaest mogućih šema, a ovde je oblik za severni mandarinski jezik.[7]
Većina Sinvendza je slično pinjinu u pravopisu. Međutim, zadnjonepčani (velarni) afrikativi su pisani sa istim slovima kao zadnjonepčani okluzivi, tako da Peking je pisan kao: „Peging ()“ u Sinvendzu. Druge razlike uključuju korišćenje „“ za oba zvuka i , tako da znakovi (pinjin: huà) i (pinjin: xià) su pisani kao „“ i „“.[8]
Početni glasovi
- Ključ
- Sinvendz se razlikuje od pinjina
- (Pinjin)
- [IPA izgovor]
U nekim slučajevima alveolo-palatalni (pinjin: j, q, x) mogu se zameniti sa . Na primer, (pinjin: , „novo“) mogu biti napisani kao ili u Sinvendzu.
| Jezgro | Koda | Zadnji glas | |||
|---|---|---|---|---|---|
| Ø | |||||
| Ø | |||||
| Ø | 1 | 1 | |||
| 2 | |||||
| 3 | |||||
| Ø | -4 | ||||
- Ključ
- Sinvendz se razlikuje od pinjina
- (Pinjin)
- [IPA izgovor]
1„“ i „“ su pisani kao „“ i „“ posle početnih glasa i . Primjeri: (; pinjin: ; stariji brat), (; pinjin: ; učenik)
2Reč (pinjin: ) je pisana kao „“. Druge reči sa istim zvukom su pisane kao „“. Ovo je zato što reč često se pojavljuje u kineskom.
3Samostalan „“ je napisan kao „“.
4Šta je napisano kao „“ (IPA: [ɨ]) posle i u pinjinu nije pisano u Sinvendzu.
Kao u pinjinu, razmaci u Sinvendzu su na osnovi cele reči, a ne jedan slog. Osim za „“, drugi slogovi koji počinju sa su uvijek pisani sa „“ zamenjujući . Slog „“ počinje samo sa „“ kada je u sredini reči. Isto to odnosi se na slogove koji počinju sa , gde se zamenjuje, ili u slučaju sloga „“, prethodi ga „“. Slogovi koji počinju sa „“ su prethođen sa „“ samo u sredini reči i kada prethođen slog se završava sa „“ ili "". Ovo nije slično pinjinu, koji uvijek upotrebljava „“ i „“ nezavisno pozicijama slogova. Kao i u pinjinu, apostrof (') je korišten prije i da razdvoji slogove u reči kada dvosmislenost može se stvoriti.
Zbog toga što Sinvendz je pisan bez naznakom tona, dvosmislenosti može nastati sa određenim rečima sa istim glasom, ali drugim tonom. Kako bi se ovaj problem zaobišao, Sinvendz definiše spisak izuzetaka. Na primer, (pinjin: , „kupiti“) i (pinjin: , „prodati“) je isti zvuk ali drugačiji ton. Ova prva peč je napisana kao a druga u Sinvendzu. Uz to, Sinvendz takođe zove na upotrebu Kineski poštanski sistem romanizacije kada se piše imena mesta u Kini.
Wikiwand in your browser!
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
