Фараон
From Wikipedia, the free encyclopedia
Фараон (/ˈfɛəroʊ/,[1] египатски: pr ꜥꜣ;[note 1] коптски ⲡⲣ̅ⲣⲟ, Pǝrro; библијски хебрејски: פַּרְעֹה, Parʿō)[2] назив је за врховног владара у Старом Египту. Веровало се да он не умире него „улази у свој вечни хоризонт“. Фараон је био „извор живота, здравља и радости“. Његово име није се смело помињати без потребе. Услед тога о фараону се говорило као о „високом дому“ (пер-аа, од чега потиче грчка реч фараон). Казивало се, на пример: „Високи дом“ је наредио. Фараон је поздрављан падањем ничице. Била је велика част за онога који је могао уместо земље да пољуби његово стопало. Фараон је имао сву државну власт (управну, судску и законодавну). Право је било израз његове воље, мада је имао саветнике за издавање правних аката, тзв. „саветнике царских наређења“. Фараон је био гарант маат-а, новог поретка света, што значи да је раније постојао хаос, а да је са фараонима дошло до успостављања реда.
Фараон је народни термин који савремени аутори често користе за краљеве старог Египта који су владали као монарси од Прве династије (око 3150. п. н. е.) до анексије Египта од стране Римског царства 30. године п. н. е..[3] Међутим, без обзира на пол, „краљ“ је био термин који су древни Египћани најчешће користили за своје монархе средином Осамнаесте династије током Новог краљевства. Термин „фараон” није коришћен у то време за владара све до могућег позивања на Мернептаха, око 1210. п. н. е. током Деветнаесте династије, нити се доследно користио све до опадања и нестабилности који су почели са Двадесет петом династијом. У раним династијама, древни египатски краљеви су имали чак три титуле: хорус, сеџ и би (nswt-bjtj) и две даме или Небти (nbtj) име.[4] Златни хорус и додатни називи су додати касније.[5]
У египатском друштву, религија је имала централно место у свакодневном животу. Једна од улога краља била је као посредник између божанстава и људи. Тако је краљ био замењен за божанства у улози која је била цивилни и верски администратор. Краљ је поседовао сву земљу у Египту, доносио је законе, убирао порезе и бранио Египат од освајача као главнокомандујући војске.[6] Религијски, краљ је служио на верским церемонијама и бирао места за нове храмове. Краљ је био одговоран за одржавање мата (mꜣꜥt), или космичког поретка, равнотеже и правде, а део тога је укључивао одлазак у рат када је то било потребно за одбрану земље или напад на друге за које се веровало да ће то допринети мату, као нпр. за добијање ресурса.[7]
Услед начина на који је извршено уједињење Египта и дуализма који се дуго задржао, фараон је у прво време носио две круне, белу круну Горњег Египта[8] и црвену круну Доњег Египта.[9] Касније су оне спојене у једну, дуплу круну.[10] Такође, као израз првобитног дуализма, фараон је у прво време сахрањиван у две гробнице, једну на северу, другу на југу. Она празна звала се кенотаф. И поред божанског статуса и концентрације огромне власти, неки антички писци су тврдили да положај фараона није био завидан. По њима, фараон је био подвргнут таквом режиму живота, да му у строго испланираном дану није остало нимало слободног времена. Фараон је морао бити довољно виталан да би могао Египту да обезбеди живот, здравље и радост, а пре свега плодност. Болешљив или стар човек није могао бити фараон. У старо доба египатске историје- изгледа до уједињења- постојао је обичај да се стари, фертилно немоћни владари убијају. Овај примитиван обичај је касније замењен тзв. Хеб-Сед фестивалом, свечаношћу која се задржала и у време новог царства.