Уједињење Италије
процес стварања јединствене Италије (1848—1871) / From Wikipedia, the free encyclopedia
Уједињење Италије је процес стварања јединствене државе на Апенинском полуострву револуционарним путем током 19. века. На челу те идеје стајао је национални покрет Ризорђименто који је предводио Ђузепе Гарибалди.[1][2]
Уједињење Италије | |||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|
Италија у 19. веку | |||||||
| |||||||
Сукобљене стране | |||||||
Краљевина Пијемонт-Сардинија Италијанске патриоте са подршком Француске |
Аустријско царство Ломбардија-Венеција |
Италија је и након 1848. године остала подељена. Свест о припадности једној нацији је све више јачала међу Италијанима. Због јаког привредног развоја у северној Италији, потреба за јединственим тржиштем, тј. за уједињењем италијанских држава се појачавала. Краљевина Пијемонт-Сардинија (Пијемонт) била је привредно најразвијенија. Због тога је гроф Камило Бенсо ди Кавур, пијемонтски председник владе, настојао, уз помоћ Француске, ујединити италијанске државе. Наполеон III и Кавур одлучили су се на рат против Аустрије. Ломбардија и Венеција требало је да припадну Пијемонту, а Ница и Савоја Француској. 1859. године у бици код Солферина Аустрија је поражена. Ломбардија је прикључена Пијемонту, али то није био случај с Венецијом. Наполеон се повукао из рата, изненадно, те су Италијани, незадовољни тиме, развргли савез с Француском. У исто вријеме у Парми, Модени и Тоскани долази до устанка и оне се 1860. прикључују Пијемонту. Настављају се револуционарни покрети и тежње италијанских држава за уједињење с Краљевином Сардинијом. 1860. године у Напуљском краљевству избија устанак на чије чело стаје Ђузепе Гарибалди. Апсолутна власт Бурбона у Напуљу срушена је, а уједињење с Пијемонтом је проглашено. Тако је 1861. створена Краљевина Италија. Краљ Краљевине Сардиније, Виторио Емануеле II, постаје њен први краљ. Поразом Аустрије од Пруске 1866. године, Венеција је прикључена Италији. 1870. године, када је преостали део Папске државе прикључен Краљевини Италији, завршава процес уједињења Италије, а Рим постаје престоница јединствене државе.
Покрет за уједињење Италије трајао је од 1815. до 1870. године.
У првом раздобљу (1815—1849) родољуби и грађански револуционари покушали су заверама, побунама, устанцима и револуцијама да ослободе и уједине Италију. У другом раздобљу (1850—1870) политичком, дипломатском и војном акцијом Краљевине Сардиније (Пијемонта) и уз помоћ националноослободилачког покрета италијанског народа остварено је уједињење Италије.