Венецијанско сликарство
From Wikipedia, the free encyclopedia
Венецијанско сликарство (или венецијанска школа) је скуп сликарских струја које су се развиле на подручју Млетачке републике, посебно Венеције, а које су се убрзо рашириле по целој Европи. По историчарима уметности, службено рођење венецијанског сликарства је у 14. веку. У ствари, управо се овом периоду приписује уметничко удаљавање од византијске традиције.
Венецијанска уметност је карактеристична уметност која се развијала у Венецији од доба романике. Готика се овде никада није примила, а утицаји старе Грчке и Византије су видљиви у древној цркви Светог Марка. Сву своју енергију ова школа је усмерила на развој сликарства. Ту се развијао посебан стил у којем су грађани могли инвестирати свој новац у раскош и лепоту.
У 15. веку јачају градови попут Рима, а поготово Венеција која је трговином, ратовима, али и демократским изборима међу властелом, и захваљујући превласти на Средоземљу постала најјача сила у Европи. Око године 1500, на врхунцу венецијанске моћи, нико није слутио да је то и почетак њеног краја, јер се трговина већ пребацивала на релацију Европа-Америка (Кристифор Колумбо је открио Америку 1492. године).
Значајна карактеристика Венецијанске ренесансе је боја, наиме освјетљење које је пресудно и препознатљиво у овом стилу које није много марило за перспективу и дубину. За разлику од интелектуалног сликарства Фиренце и Рима, у Венецији је настала умјетност у којој је боја важнија од линија.