Велика сеоба народа
From Wikipedia, the free encyclopedia
Велика сеоба народа је период у историји човечанства који обележава велики покрет народа, који је трајао 5 векова и одигравао се у етапама, од продора Хуна кроз тзв. „Врата народа“, тј. простор између планине Урал и Каспијског језера, а завршава се доласком Словена и Угара у Панонску низију у 9. веку. Та сеоба 375. је потресла Римско царство, тачније њен западни део. Предводили су је Хуни, азијска номадска племена, која су са својом великом војском стигла све до Рима. Многа друга племена су појачала нападе на Рим и срушила његово западно царство. Франци, Готи, Вандали и друга племена поделили су територије Западног римског царства што је била последица Велике сеобе народа.[1] Сви народи који су се померали пред Хунима кретали су из правца истока ка западу или југу Европе. Долазак Хуна изазвао је ланчано померање народа, једни народи потискивали су друге. Хуни су највећи успон доживели за време свога владара Атиле (434–453). После његове смрти, Хуни доживљавају пропаст и убрзо нестају из Европе. Узрок сеобе је потрага Варвара за бољим условима живота. Последице сеобе су пад Западног римског царства 476. године. Тада су настале варварске државе на тлу Западног римског царства.[2]
Готи су прво заузимали територије Византијског царства, да би потом заузели Рим, али су касније наставили сеобу и коначно се населили на Иберијском полуострву, а један део је остао на Апенинском полуострву. Франци су заузели велики део западне Европе. Њихова држава Франачка настала је на територијама данашње Немачке и Француске. Вандали су прошли скоро читаву Европу и на крају се настанили у северној Африци. Сви ови народи су били племенски, нису имали државе и нису се бавили пољопривредом и сточарством, већ искључиво пљачкањем. Доласком у Европу варвари су по угледу на постојеће државе кренули да стварају своје и формирали феудалне односе, а од Римљана су наследили и хришћанство.[3]
Мигранти су чинили ратне групе или племена од 10.000 до 20.000 људи.[4] Међутим, у току 100 година њих укупно није било више од 750.000, у поређењу са просечних 40 милиона становника Римског царства у то време. Иако је имиграција била уобичајена током читавог периода Римског царства,[5] овај период је у 19. веку често дефинисан као период од 5. до 8. века.[6][7] Прве миграције народа извршила су германска племена као што су Готи (укључујући Визиготе и Остроготе), Вандали, Англосаксонци, Лангобарди, Свеби, Фризи, Јути, Бургунди, Алемани, Скири и Франци; касније су их на запад потиснули Хуни, Авари, Словени и Бугари.[8]