Синташтанска култура
From Wikipedia, the free encyclopedia
Синташтанска култура (рус. ), око 2050–1900 п. н. е, прва је фаза културе Синташта–Петровка[1] или Синташта–Аркаимске културе,[2] и археолошка култура касног средњег бронзаног доба,[3] која се налази источно од јужног Урал, у оквиру северне евроазијске степе на границама источне Европе и централне Азије. Цео комплекс Синташта–Петровка датиран је у недавној публикацији Стефана Линднера, на основу серије од 19 калибрираних узорака радиокарбонског датирања који припадају прибкижно 2050–1750 пре нове ере.[4][5] Фазу културе Петровка можемо датирати в. 1900–1750 пре нове ере.[6][7] Најстарија поуздана анализа људских остатака из Синташте је радиокарбонска датована на средњу вредност од 7003219800000000000♠2198±66 cal пре нове ере (2335–2041 calBC), и генетски анализирана као Y хаплогрупа Р1а-З93 < Р-З2124.[8]
Синташтанска култура је раније датована у период 2200–1800 године пре нове ере.[9][10][11] У 2020. години Вентрек Милер и други су још увек датирали кулутуру за период од 2400–1800. п. н. е.[12][13] Култура је добила име по археолошком налазишту Синташта у Чељабинској области, Русија, и шири се кроз Оренбуршку област, Башкортостан и Северни Казахстан.
Сматра се да ова култура представља миграцију народа на исток из културе жичане робе . Широко се сматра пореклом индоиранских језика.[14][15] Најраније познате кочије пронађене су у сахранама у Синташти, а култура се сматра јаким кандидатом за порекло технологије, која се проширила по целом Старом свету и играла важну улогу у древном ратовању.[16][17] Синташтанска насеља су такође изузетна по интензитету експлоатације бакра и металургије бронзе која се тамо одвија, што је необично за степску културу.[18] Међу главним обележјима синташтанске културе су високи нивои милитаризма и обимна утврђена насеља, од којих су 23 позната.[19]
Према руским археолозима, синташтанска култура је настала из интеракције две претходне културе, полтавске културе и абашевске културе. Због потешкоћа у идентификацији остатака синташтанских локалитета испод оних каснијих насеља, култура је тек деведесетих година 20. века разликована од андроновске културе.[2] Тада је препозната као посебна целина, која је чинила део „андроновског хоризонта“.[1] Резултати генетске студије објављене у часопису Натуре 2015. године сугеришу да је култура Синташта настала као резултат миграције народа на исток из културе линеарне керамике.[20]
Морфолошки подаци сугеришу да је синташтанска култура можда настала као резултат мешавине степског порекла из полтавске културе и катакомбне културе, са пореклом из неолитских шумских ловаца-сакупљача.
Иако други истраживачи мисле да је то застарела хронологија, даља истраживања тврде да су се прва насеља у Синташти појавила око 2400. године пре нове ере и да су трајала до 1800. године пре нове ере са проценама становништва на сваком локалитету у распону од 200 до 700 јединки,[12] током периода климатских промена које су довеле до тога да је ионако сушно подручје казахстанских степа постало још хладније и суше. Мочварне низије око Урала и горњег Тобола, које су раније биле омиљене као зимска уточишта, постале су све важније за опстанак. Под овим притисцима и полтавски и абашевски сточари су се трајно населили у упоришта у речним долинама, избегавајући одбрамбене локације на врховима брда.[21] Вентреска Милер и др. такође тврди да су „до 2300 кал. пре нове ере, налазишта средњег бронзаног доба повезана са културним групама Синташте и Петровке у северном Казахстану у великој мери експлоатисала припитомљена говеда, овце и козе уз коње уз повремени лов на дивље животиње.“[13]
Њен непосредни претходник у уралско-тоболској степи била је култура Полтавка, изданак сточарског хоризонта Јамнаја који се преселио на исток у регион између 2800. и 2600. п. н. е.. Неколико синташтанских градова подигнуто је изнад старијих полтавских насеља или близу полтавских гробља, а полташки мотиви су чести на синташтанској грнчарији.[22]
Синташтанска материјална култура такође показује утицај позне Абашевске културе, која потиче из фатјановско-балановске културе, збирке насеља од линернне керамике у зони шумских степа северно од синташтанског региона која су такође била претежно сточарска . [22]