From Wikipedia, the free encyclopedia
„Дезинфекциона централа” у Нишу била је први иновирани прототип коморе за сузбијање вашију, чије оснивање је предложио пук др Војислав Суботић на састанку лекара у Нишу 12. фебруара 1915. година. Након што је ову идеју подржао, и прављење централе реализовао Државни одбор за сузбијање заразних болести у Великом рату у Краљевини Србије, она је почела са радом марта 1915. године. Имала је дневни капацитет од 4-5 хиљада пари одела, а у њеном саставу радило је и купатило.[1][2][3]
Након што је у "Српским новинама" од 24. фебруара 1915. објављен чланак о пећима намењеним масовном развашљивању дневног капацитета 300 - 600 пари одела, према плановима Велисава Вуловића, изграђена је и прва комора за развашљивање као значајни анти-епидемијски агент за масовну депедикулацију, у првој „дезинфекционој централи" у Нишу, капацитета 4 до 5.000 пари одела, што је било од великог значаја не само за конкретну ситуацију у Србије, већ и за медицину света у борби против вашију.[4][5][6]
Епидемија пегавца и повратног тифуса у Краљевини Србији с краја 1914. и почетком 1915. године била је једна од најтежих епидемија изазваних инфективним болестима епидемијског карактера која се јавила као последица лоших друштвених и економских прилика и ванредног стања, изазваног ратним условима у којима се Србија нашла у првим годинама Великог рата.
Она се одвијала паралелно са великим ратним напорима српске војске у биткама које су вођене од јесени 1914. године, као њихова пратећа појава. Према данку у људским животима (како припадника војска тако и цивилног становништва), спада у ред највећих за које свет до тада знао,[8] што потврђује и оцене др Хантера, да је ова епидемија пегавог тифуса у Србији била „најизненаднија епидемија по пореклу, најбржа по току, највећа у интензитету, а најбрже заустављена од свих познатих оваквих епидемија у историји“.
Почетком фебруара 1915. године у током епидемији догодила се још један помор као последица ове пошасти. Већина српских лекара оболела је од пегавца, лечећи болеснике, тако да је коначан биланс био; да је од 595 српских лекара њих 122 (око 20%) умрло у току ове епидемије.[9]
На појаву епидемије, поред ратних дејстава, непрестане миграције становништва и лоших хигијенских и економских прилика у земљи, утицао је и велики број заражених Аустријских војника, међу којима се болест прво и појавила. Међутим као основни разлог историчари српске медицине наводе и лошу организацију војног и цивилног санитета, с краја 1914. године, у Србији, која је управо изшла из балканских ратова, са премало лекара, и непознавањем епидемиологије ове заразне болести. Студирајући медицину у западној Европи, и поред солидно стеченог знања, српски лекари нису могли сазнати све о пегавцу, јер је у тим центрима болест била искорењена средином 19. века. Осим тога, српски санитет имао је премали број лекара, свега око 600 на 4.500.000 становника и 30.000 војника редовне војске, односно 409 лекара, на преко 400.000 мобилисаних војника у рату.[10]
Како су у Србији, пре настанка епидемије 1914. и 1915. године, регистровани само спорадични случајеви пегавог тифуса у појединим крајевима, тешко је поверовати да је епидемија букнула из аутохтоних спорадичних жаришта, узимајући у обзир интензитет и брзину развоја епидемијског процеса. Питање где се најпре појавио пегави тифус у Србији и даље остаје непознаница – код избеглица, у српској војсци или код Аустријанаца.[11]
Ниш је за време Великог рата 1914 и 1915 био главни и највећи град Србије и ратна престоница. Ниш је тако у прве две године Великог рата постао не само ратна престоница Краљевине Србије и значајан центар свих збивања у Србији, све до повлачења октобра 1915. године, већ и град у коме је спас тражило све што се могло преселити из српске престонице и других крајева Србије, а касније и маса рањеника и болесника.
Тако је ова мала варошица са око 30.000 становника нарасла у град са преко 120.000 (147.000) становника,[lower-alpha 1] такорећи преко ноћи.[13][14] Влада, Скупштина, дипломате, висока администрација, политички и уметнички свет, новинари, књижевници; небројене избеглице из Београда и северних градова, пуниле су не само нишке мале, хотеле и друга свратишта, већ и болнице, а празних постеља већ након неколико дана у Нишу више није било.[15] Тако је град који је имао је доста војске и много заробљеника, према томе, за време епидемије имао је и много болесника од пегавог тифуса.14
Тај страшан помор није био само у Нишу по болницама и логорима, него и у свим местима Србије, која су имала обичне, а поред њих и резервне војне болнице. Све су биле препуне. За време епидемије, због велике навале, поред школа и надлештва, и многе кафане и приватне куће коришћене су за смештај болесника. У појединим нишким болницама умирало је дневно на стотине болесника, а њихови лешеви лежали су око капела као уметрена дрва.
У Нишу је шест месеци владала незапамћена епидемија, са високим процентом смртности, а у Моравској војној болници се у 1914. поред рањеника лечило преко 3.000 људи од пегавог тифуса.[16]
Дневно је умирало и до 36 болесника.[17] Према сачуваној евиденцији, у Моравској сталној војној болници, епидемија тифуса у Нишу добила је широке размере од новембра 1914 (у новембру су умрла 253 лица a децембру 297).[18]
Имајући у виду све напред изнете предуслове, не изненађује што је једна од првих одлука Државног одбора за сузбијање заразних болести у Великом рату била да подигне бараке и три пећи за развашљаивање у Нишу. У том циљу Одбор је одлучио да купи више дезинфекционих апарата и медикамената и снажно крене у борбу против пегавог тифуса.[19] Тако је као једна од првих конкретних мера Одбора, марта месеца 1915. године у Нишу настала прва „Дезинфекциона централа” која је имала дневни капацитет 4-5.000 пари одела, преобуке, ћебади, постељине итд.
Централа је била лоцирана у јужном делу Ниша, у наставку Обреновићеве улице, једне од водећих градских артерија у центру Ниша северно-јужног правца – на северним падинама брда Горица изнад старог нишког гробља, у близини винског подрума „Горица“ адвоката Светозара Тутуновића изграђеног по ослобођењу Ниша од Турака, а данас познатој нишкој четврти Тутуновићев подрум. Микролокација „дезинфекционе централе“ није позната. Постоје две претпоставке о њеној тачној локацији, које је у свом научном раду из историје медицине, изнео Goran Čukić:[20]
Прва претпоставка — заснована је на изјавама старијих Нишлија, становника брда Горица, да је станица највероватније била преко пута винског подрума у столарској радионица са „сушаром за даске“ која је имала димњак, који је услед дотрајалости касније срушен.
Друга претпоставка — заснована је на подацима из Енциклопедије Ниша, која и ако у делу о здравству о дезинфекционој централи ништа не пише,[21] у делу о привредиу енциклопедији се налази интересантан податак о винском подруму Светозара Тутуновића и фабрици белих цигли – циглани на Горици[22], која је можда била погодна за смештај купатила и дезинфекционе централе?
Први акт, којим је званично достављено обавештење о почетку рада „инсталације за дезинфекцију“, упућен је 12. марта 1915. године од стране Државни одбор за сузбијање заразних болести, основаног у Нишу око 21. јануара 1915. године је својим расписима обавестио војводе: Степу Степановића и Живојинљ Мишићљ, генерале: Павла Јуришића и Михаила Живковића, а посебним актом (руком писани) следеће садржине и команданта Моравске дивизијске области:[23]
Државни одбор има част известити команданта да су инсталације за дезинфекцију одела, преобуке и постељних ствари у парној циглани, преко пута подрума Горица, потпуно довршене и да већ неколко дана функционишу на потпуно задовољство Државног одбора.“ Очекује се од команданта да нареди „одмах, а најдаље у времену од неколико дана“ да се изврши потпуна дезинфекција свих болница у Нишу. Дају се упутства за коришћење, а обавештавају да „инсталација може дневно дезинфиковати 4-5.000 пари одела, преобуке, ћебади итд.[24]
Пет дана након овог акта достављеног војним јединицама, о оснивању и раду „Дезинфекционе централе” у Нишу, први пут је 17. марта 1915. године, упозната и јавност (грађанство) посредством више дневних листова у Краљевини Србији (када је до тада у централи већ било дезинфиковано 40.000 пари одела).
Ако се узме у обзир дневни капацитет, уходавање особља и пробни рад – „дезинфекциона централа“ је почела са радом десетак дана пре 12. марта 1915. године (највероватније око првог или другог марта 1915.[23])
Отварању централе, према писању Правде, 17. марта 1915. године присуствовали су престолонаследник, чланови Државног одбора за сузбијање заразе и друге званице, који су боравили у Нишу - у том историјском раздобљу ратној престоници Краљевине Југославије.[25]
Према писању ондашње штампе „Дезифекциона централа је у марту 1915. дезинфиковала 120.000 пари одела...а За један дан у центреали је могло да се окуп 1.200 особа Међутим, према истраживањима капацитет обраде коморе у Нишу био је много већи од зацртаног (24. фебруара 1915. године) и кретао се до 5.000 пари одела, ћебати, веша, болничке постељине итд.
Била је то прва масовнија употреба сувог топлог ваздуха, као основног средства против вашљивости тела у сузбијању епидемије пегавца и повретног тифуса, пре употребе импровизованог Стамерсоновог бурета и/или Српског бурета.
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.