Хералдика
From Wikipedia, the free encyclopedia
Хералдика је широк појам, који обухвата дизајн, приказ и проучавање грбног знамења, као и сродних дисциплина, попут вексилологије, заједно са проучавањем церемоније, чина и педигреа.[2][3][4] Изучавање грбова, најпознатија грана хералдике, обухвата дизајн и пренос хералдичког достигнућа. Војна опрема од хералдичког интереса обично обухвата грб на штиту, кацигу и челенку, заједно са свом пратећом опремом, као што су држачи штита, беџеви, хералдички барјаци и мотои.[5]
Иако употреба разне опреме за означавање појединаца и група сеже до антике, и облик и употреба такве опреме увелико су се разликовали, а концепт регуларних, наследних дизајнова, који представљају препознатљиву одлику хералдике, није се развио до позног средњег века.[6] Веома често се тврди да је употреба шлемова са заштитним лицима током овог периода отежала препознавање командира на бојном пољу када су се велике војске окупљале током дужих временских периода, што је захтевало развој хералдике као симболичког језика, међутим постоји врло је мало стварне подршка за ово гледиште.[6][7]
Хералдика је у ужем смислу наука о грбовима, каја је као помоћна историјска наука, настала у 11. веку. Настала је у време крсташких ратова. Први крсташи нису носили обележја на штитовима и одећи, да би се временом услед отежаног распознавања витезова под оклопом увело означавање штита и одеће. Како је време одмицало указала се потреба за „пописом” односно вођењем евиденције о симболима на штиту, тј. о власнику сваког графичког (ликовног) изображења на штиту. Сваки витез је могао да има само један јединствен ликовни приказ за свој грб. Тако да је грб на неки начин име и презиме појединца (у то време витеза) изображено (нацртано) на штиту. Потребу за вођењем евиденције захтевали су у почетку војсковође на терену, а касније и владари. Тако да је сваки војвода или владар имао свог Херолда. Ови појединци, херолди, су били упућени у све особености грбословља, односно имали су посебан језик и термине за описивање грбовних знамења (блазонирање). Херолди су уједно и израђивали, графички (ликовно) изображавали грб на основу писаног блазона. Временом, како су витезови добијали имања и привилегије издвајао се слој богатих (племенитих). То племство је добило од владара, поред имања и материјалних добара, грбове за своје заслуге. Ти грбови су постали наследни и у народу је остала прича да су грбови привилегија богатих.
Лепота и раскош хералдичких дизајнова омогућили су им да преживе поступно напуштање оклопа на бојном пољу током седамнаестог века. Хералдика је песнички описана као „слушкиња историје”,[8] „скраћена нотација историје”,[9] и „цветна граница у башти историје”.[10] У модерно доба, појединци, јавне и приватне организације, корпорације, градови, места и региони користе хералдику и њене конвенције да симболишу своје наслеђе, достигнућа и аспирације.[11]
У данашње време, од 20. века до данас грбословље се често повезује и са родословљем, јер су носиоци грбова исте добијали у наслеђе. Грб може да има свако без обзира на статус и било које разлике. Хералдика се, по областима којима се бави, углавном дели на:
- државна хералдика - грбови савремених и историјских држава
- градска хералдика - хералдика разних градова и општина
- обласна херладика - области и покрајине разних држава
- црквена хералдика - свештенство и црквена хијерархија
- академска хералдика - академске институције
- породична хералдика - грбови племићких фамилија
- грбови разних појединаца
- спортска хералдика - грбови спортских савеза, спортских клубова
Хералдика је развила велику разноврсност симбола којима се користи, и доделила специфична значења сваком од њих: основне боје, животиње, биљке, митолошка бића, и предмети.