Харон или Плутон [1][9][10][11][12][13] је Плутонов сателит. Открио га је 22. јуна 1978. године астроном Џејмс Кристи који је, посматрајући фотографије Плутона, прво уочио да постоји испупчење на планети, а затим је, анализом фотографија из различитих периода, утврђено да је у питању сателит. Име је предложио управо Џејмс Кристи, по Харону, из грчке митологије, старцу који је у свом чамцу превозио душе мртвих у Хадово царство. Године 1985. ово име је и званично прихваћено од Међународне астрономске уније.
Кратке чињенице Харон, Откриће ...
Харон[1] |
Харон снимљен сондом Нови хоризонти 13. јула 2015. године
|
Откриће |
Открио |
Џејмс Кристи |
Датум открића |
22. јуна 1978 |
Карактеристике орбите |
Средњи полупречник орбите |
24.856±0.001[2] |
Апоапсис |
19.572,8[3] |
Екцентрицитет |
0,000000 ± 0,000070[3] |
Период револуције |
6,3872304 ± 0,0000011[3] |
Просечна брзина револуције |
6,38725 дана |
Нагиб |
0,001° (Äquatorebene)[4] |
Физичке карактеристике |
Средњи полупречник |
1.208,0 ± 3,0 |
Површина |
4.560.000 ² |
Маса |
1.52±0.06×1021[5][6] |
Запремина |
9.027×108 km³ ³ |
Густина |
1.65±0.06 ³ |
Гравитација |
0.278 ² |
Магнитуда |
16.8[7][8] |
Албедо |
0.39 |
Затвори
Све до краја 2005. године сматран је јединим Плутоновим сателитом, када телескоп Хабл открива још два мања сателита у Плутоновом систему (С/2005 П1 и С/2005 П2).[14] Претпоставка је да је Харон настао на исти начин на који је настао и Месец – ударом великог тела у Плутон, што је у његову орбиту избацило довољно материјала за формирање сателита.
Црвенкасто-браон капа северног пола Харона састоји се од толина, органских макромолекула који могу бити суштински састојци живота. Ови толини су произведени из метана, азота и сродних гасова који су можда били ослобођени криовулканским ерупцијама на овом месецу,[15][16] или су можда пренети преко 19.000 km (12.000 mi) из атмосфере Плутона на месец у орбити.[17]
Харонов пречник је 1205 . То је нешто више од половине Плутоновог пречника, што га чини релативно највећим сателитом (у односу на планету) у Сунчевом систему. Овакав однос величина Плутона и Харона неке научнике наводи на идеју да је у питању двојна планета.[18]
Харон се налази 19.640 од Плутоновог средишта. Његова револуција око Плутона траје 6,38725 дана, што је идентично Плутоновој ротацији, због чега један другом показују увек исту страну. Ротирају ретроградно, супротно смеру револуције око Сунца.[2]
Површина Харона је 4.560.000 ² и прекривена је воденим ледом, за разлику од Плутона који је прекривен азотним ледом. Густина му је 1,71 g/cm3. Унутрашњост Харона се састоји од стена (63%) и леда (37%). Вероватно нема значајнију атмосферу.
Центар гравитације Плутона и Харона се налази изван Плутона, ка Харону, што је јединствен случај у Сунчевом систему.
Дана 19. јануара 2006. године НАСА је лансирала летелицу «Атлас 5» која носи сонду «Нови хоризонти». Циљ мисије је посета последњој неистраженој планети Сунчевог система - Плутону и његовом сателиту Харону.
Харон је открио амерички астроном Џејмс Кристи, користећи телескоп дуг 1,55 m.[19] Своје откриће је објавио преко Међународне астрономске уније, 7. јула 1978.[20] На једној фотографији Плутона појавило се испупчење, накнадна посматрања Плутона утврдила су да је испупчење заправо мање свемирско тело, Харон.[21] Сумње око Хароновог постојања прекинуте су када је Плутон ушао у период од 5 година узајамних помрачења (1985—1990). Ово се дешава само у два интервала у 248 година Плутоновог орбиталног периода. Један од тих интервала се десио убрзо након Хароновог открића.
Nimmo, F.; Umurhan, O.; Lisse, C.M.; Bierson, C.J.; Lauer, T.R.; Buie, M.W.; Throop, H.B.; Kammer, J.A.; Roberts, J.H.; McKinnon, W.B.; Zangari, A.M.; Moore, J.M.; Stern, S.A.; Young, L.A.; Weaver, H.A.; Olkin, C.B.; Ennico, K.; and the New Horizons GGI team (1. 5. 2017). „Mean radius and shape of Pluto and Charon from New Horizons images”. Icarus. 287: 12—29. Bibcode:2017Icar..287...12N. S2CID 44935431. arXiv:1603.00821 . doi:10.1016/j.icarus.2016.06.027.
Stern, S.A.; Grundy, W.; McKinnon, W.B.; Weaver, H.A.; Young, L.A. (15. 12. 2017). „The Pluto System After New Horizons”. arXiv:1712.05669 [astro-ph.EP].
C.T. Russell (2009) New Horizons: Reconnaissance of the Pluto–Charon System and the Kuiper Belt, p. 96
Kathryn Bosher (2012) Theater outside Athens: Drama in Greek Sicily and South Italy, pp 100, 104–105
Bowman et al. (1979) Studies in Honor of Gerald E. Wade, p. 125–126
William Herbert (1838) Attila, King of the Huns, p.48
Tatiana Kontou (2009) Spiritualism and Women's Writing: From the Fin de Siècle to the Neo-Victorian, p. 60 ff
- Christy, J. W; Harrington, R. S (1978). „The satellite of Pluto”. Astronomical Journal. 83: 1005. Bibcode:1978AJ.....83.1005C. doi:10.1086/112284.
- Person, M. J; Elliot, J. L; Gulbis, A. A. S; Pasachoff, J. M; Babcock, B. A; Souza, S. P; Gangestad, J (2006). „Charon's radius and density from the combined data sets of the 2005 July 11 occultation”. The Astronomical Journal. 132 (4): 1575—1580. Bibcode:2006AJ....132.1575P. arXiv:astro-ph/0602082 . doi:10.1086/507330.
- „Measuring the Size of a Small, Frost World” (Саопштење). European Southern Observatory. 4. 1. 2006. Архивирано из оригинала 18. 1. 2006. г. Приступљено 19. 10. 2007.
- „How Big Is Pluto? New Horizons Settles Decades-Long Debate”. NASA. 2015. Архивирано из оригинала 14. 03. 2020. г. Приступљено 13. 7. 2015.
- „New Horizons Composition Team Uses July 13 Data to Study Pluto's Puzzling Surface”. pluto.jhuapl.edu News center. The Johns Hopkins University Applied Physics Laboratory. 14. 7. 2015. Приступљено 14. 7. 2015.
- Albert, P.T. (9. 9. 2015). „New Horizons Probes the Mystery of Charon's Red Pole”. NASA. Приступљено 9. 9. 2015.
- Emspak, Jesse (2017-01-25). „Pluto's Moon Charon Had Its Own, Icy Plate Tectonics”. Space.com. Приступљено 2017-01-26.
- „Charon: An ice machine in the ultimate deep freeze”. Gemini Observatory. 2007. Приступљено 2007-07-18.
- Cook; . (2007). „Near-Infrared Spectroscopy of Charon: Possible Evidence for Cryovolcanism on Kuiper Belt Objects”. The Astrophysical Journal. 663 (2): 1406—1419. Bibcode:2007ApJ...663.1406C. doi:10.1086/518222 . Архивирано из оригинала 13. 04. 2020. г. Приступљено 27. 05. 2023.
- Buie, M. W.; Grundy, W. M.; Young, E. F.; Young, L. A.; Stern, S. A. (2010). „Pluto and Charon with The Hubble Space Telescope. Ii. Resolving Changes on Pluto's Surface and a Map for Charon”. The Astronomical Journal. 139 (3): 1128—1143. Bibcode:2010AJ....139.1128B. CiteSeerX 10.1.1.182.7004 . S2CID 9343680. doi:10.1088/0004-6256/139/3/1128.
- „The New Horizons team refers to a dark patch on Pluto's moon as 'Mordor'; it may be a massive impact feature”. The Week. Приступљено 15. 7. 2015.
- „New Horizons Photos Show Pluto's Ice Mountains and Charon's Huge Crater”. NBC News. Приступљено 15. 7. 2015.
- Corum, Jonathan (15. 7. 2015). „New Horizons Reveals Ice Mountains on Pluto”. New York Times. Приступљено 15. 7. 2015.
- Dunn, Marcia (16. 7. 2015). „'Blowing my mind': Peaks on Pluto, canyons on Charon”. PhysOrg.
- Howett, Carley (11. 9. 2015). „New Horizons probes the mystery of Charon's red pole”. Приступљено 16. 9. 2015.
- Keeter, Bill (14. 9. 2016). „Pluto 'paints' its largest moon Charon red”. PhysOrg. Приступљено 17. 9. 2016.
- Robbins, Stuart J.; Beyer, Ross A.; Spencer, John R.; Grundy, William M.; White, Oliver L.; Singer, Kelsi N.; Moore, Jeffrey M.; Dalle Ore, Cristina M.; McKinnon, William B.; Lisse, Carey M.; Runyon, Kirby; Beddingfield, Chloe B.; Schenk, Paul; Umurhan, Orkan M.; Cruikshank, Dale P.; Lauer, Tod R.; Bray, Veronica J.; Binzel, Richard P.; Buie, Marc W.; Buratti, Bonnie J.; Cheng, Andrew F.; Linscott, Ivan R.; Reuter, Dennis C.; Showalter, Mark R.; Young, Leslie A.; Olkin, Catherine B.; Ennico, Kimberly S.; Weaver, Harold A.; Stern, S. Alan (јануар 2019). „Geologic Landforms and Chronostratigraphic History of Charon as Revealed by a Hemispheric Geologic Map”. Journal of Geophysical Research: Planets. 124 (1): 155—174. Bibcode:2019JGRE..124..155R. doi:10.1029/2018JE005684 .
- Stern, S. A.; Bagenal, F.; Ennico, K.; Gladstone, G. R.; Grundy, W. M.; McKinnon, W. B.; Moore, J. M.; Olkin, C. B.; Spencer, J. R.; Weaver, H. A.; . (15. 10. 2015). „The Pluto system: Initial results from its exploration by New Horizons”. Science. 350 (6258): aad1815. Bibcode:2015Sci...350.1815S. PMID 26472913. S2CID 1220226. arXiv:1510.07704 . doi:10.1126/science.aad1815.