From Wikipedia, the free encyclopedia
Фадиљ Хоџа (алб. ; Ђаковица, 15. март 1916 — Приштина, 22. април 2001), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФР Југославије и САП Косова, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије.
фадиљ хоџа | ||||||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Датум рођења | 15. март 1916. | |||||||||||
Место рођења | Ђаковица, Краљевина Црна Гора | |||||||||||
Датум смрти | 22. април 2001. (85 год.) | |||||||||||
Место смрти | Приштина, Косово и Метохија, СР Југославија | |||||||||||
Члан КПЈ од | 1941. | |||||||||||
Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба | |||||||||||
Чин | генерал-мајор у резерви | |||||||||||
У току НОБ | командант ГШ НОВ и ПО КиМ | |||||||||||
Председник Народне скупштине Аутономне Кос.-Метох. Области | ||||||||||||
Период | 11. јул 1945 — 20. фебруар 1953. | |||||||||||
Претходник | нико | |||||||||||
Наследник | Исмет Шаћири | |||||||||||
Председник Народне скупштине САП Косова | ||||||||||||
Период | 24. јун 1967 — 7. мај 1969. | |||||||||||
Претходник | Станоје Акшић | |||||||||||
Наследник | Иљаз Куртеши | |||||||||||
Народни херој од | 6. јула 1953. | |||||||||||
Одликовања |
|
Рођен је 15. марта 1916. године у Ђаковици, где је завршио основну школу и први разред гимназије. Године 1929. власти су затвориле гимназију у Ђаковици, а пошто није имао материјалних средстава да школовање настави у другом граду, напустио је школу и запослио се као трговачки помоћник. Године 1932, заједно са својим другом Емином Дуркаом, отишао је илегално у Албанију, да би наставио школовање на матерњем језику.
За време школовања у Државној гимназији Скадру, укључио се у револуционарни омладински покрет, због чега је 1936. године искључен из гимназије. Потом је уписао учитељску школу у Елбасану, где је наставио револуционарну активност и постао један од руководилаца „Скадарске комунистичке групе“. Априла 1939. године, приликом италијанске окупације Албаније, Фадиљ је учествовао у организовању батаљона добровољаца, који су хтели да се супротставе фашистичкој агресији.
После окупације Албаније, организовао је и руководио организацијама „Скадарске комунистичке групе“ у Елбасану. Посебно је радио на организовању антифашистичке омладине у Учитељској школи. Заједно са Емином Дураком, добио је августа 1939. године, задатак да оду на Косово и успоставе везе са Комунистичком партијом Југославијом. По доласку на Косово ступају у контакт са Миладином Поповићем и Бором Вукмировићем, члановима Обласног комитета КПЈ за Косово и Метохију. Потом је све до 1940. године, када је због погоршања односа између Италије и Југославије затворена граница, радио на вези између КП Југославије и комунистичких група Албаније.
Средином марта 1941. године, поново је добио задатак да оде на Косово и успостави везу са КПЈ. Пошто га је доласком на Косово, затекао Априлски рат и окупација Краљевине Југославије, одлучује у договору са Обласним комитетом КПЈ за КиМ, да остане на Косову и истовремено одржава везу између КПЈ и албанских комуниста. По доласку у родну Ђаковицу, извесно време је радио као учитељ, и у непосредном контакту с масама, нарочито омладином, развија антифашистичке идеје. Приликом организовања Месног комитета КПЈ за Ђаковицу, 1941. године, изабран је за секретара. Крајем 1941, прешао је у илегалност и с терена руководио радом Месног комитета, организовањем оружаних група и др.
Априла 1942. године изабран је у Биро Обласног комитета КПЈ за Косово и Метохију, али је и даље наставио да дужност секретара МК КПЈ за Ђаковицу. После акције сечења телеграфско-телефонских веза у Ђаковици и растурања великог броја партијских летака, почетком маја 1942. године, ухапшен је, али 9. маја успева са побегне из италијанског затвора. После тога одлази у северну Албанију где је радио на формирању оружаних група. Потом по директиви ОК КПЈ за КиМ, одлази у околину Урошевца, где се тада налазио Биро Обласног комитета и заједно са осталим члановаима ради на организовању и јачању Народноослободилачке борбе на Косову и Метохији.
Крајем септембра 1942. године када је формиран Партизански одред „Зејнел Ајдини“, именован је најпре за политичког комесара, а нешто касније и за команданта овог Одреда. Јануара 1943. године прелази на дужност команданта Партизанског одреда „Емин Дураку“. Од краја октобра 1942. године био је командант Привременог војног штаба НОП одреда Косова и Метохије, а априла 1943. године је од старне Врховног штаба НОВ и ПОЈ постављен за команданта Главног штаба Народноослободилачке војске и партизанских одреда Косова и Метохије. Као командант Главног штаба руководио је партизанским одредима и бригадама на територији Косова и Метохије, а крајем 1944. године је учествовао у координисаним акцијама са дивизијама НОВ Југославије и НОВ Албаније за ослобођење Косова и Метохије.
После успостављања Војне управе на Косову и Метохији, фебруара 1945. године, постављен је за заменика команданта.
После ослобођења Југославије, завршио је Вишу партијску школу „Ђуро Ђаковић“ и обављао је високе државно-партијске функиције у покрајинским органима Социјалистичке Аутономне Покрајне Косово и федералним органима Социјалистичке Федеративне Републике Југославије:
Од 1945. до 1969. године биран је са савезног народног посланика. Био је члан Централног комитета Савеза комуниста Србије, члан Централног комитета и Председништва Савеза комуниста Југославије. Као председник Покрајинске скупштине, био је председник Покрајинске статутарне комисије која је 1968. године припремила Уставни закон Социјалистичке Аутономне Покрајине Косово, а био је и члан Савезне координационе комисије за уставне промене. Био је члан Савета народне одбране и имао је чин генерал-мајора ЈНА у резерви.
Године 1981. после албанских демонстрације на Косову и Метохији, Фадиља Хоџу је руководство Савеза комуниста Југославије критиковало „због пропуста у сузбијању албанског национализма“. После доласка на власт Слободана Милошевића, иако у пензији, постао је мета бројних политичких напада који су га означавали као „националисту и присталицу сецесионизма“. Најпре је 1987. искључен из Савеза комуниста, а потом је 1991. ухапшен и изведен пред суд. Умро је 22. априла 2001. године у Приштини, а сахрањен је у родној Ђаковици.
У току Народноослободилачке борбе био уредник и активни сарадник листова „“, „“ i „“. сарађивао је и у другим листовима Народноослободилачког покрета који су излазили током НОБ-а. После рата је такође сарађивао у многим часописима, а писао је и књиге.
Књигу „У својој смо кући“ (алб. ) објавио је 1972. године. Део свог партизанског дневника објавио је 1980. године у књизи „Кад пролеће касни“ (алб. ). Исте године ТВ Приштина је по мотивима његове књиге снимила истоимену телевизијску серију. Године 1986. издао је три збирке говора и чланка састављених у књигу „Ово је наш дом“ (алб. ).
Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су Орден народног хероја, Орден јунака социјалистичког рада, Орден заслуга за народ, Орден братства и јединства и Орден за храброст.
Орденом народног хероја одликован је 6. јула 1953, а Орденом јунака социјалистичког рада 1976. године.
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.