Текија

Текија (арап. ) је исламска сакрална грађевина, која служи за окупљање дервиша (суфија) — следбеника исламског мистицизма, религиозно-филозофског правца унутар ислама.^[1]

Текија на врелу Буне код Мостара

За друге употребе, погледајте Текија (вишезначна одредница).

У почетку су дервиши обављали своје обреде у споредним деловима џамије, које су се звали арапским именом »завије« или »рибâт«, да би се касније за ове потребе успоставиле посебне установе које су се назвале текијама.^[1] У саставу текије је овећа просторија за заједничке обреде (семахана) унутар које је у зиду смештен и михраб за заједничко боголсужење; стан чувара или главног дервиша (шејха), и за остале дервише (рибит), за подучавање (медреса), понекад са (мусафирханом) — просторијом за путнике-намернике у већим текијама, и јавном добротворном кухињом (имарет). Поред текије се налази и турбе, као и мање гробље за угледније дервише. Дервиши бораве у текији тачно одређене дане у недељи и години, и у том смислу она никако није истоветна са манастирима у хришћанству, имајући у виду да ислам не познаје испоснички и калуђерски живот.^[1]

Најпознатије текије на југословенским просторима биле су у Скопљу, Тетову (Харабати Бабина текија), Хаџи-Синанова у Сарајеву и текија на врелу реке Буне код Мостара. ^[2] Прву текију у Босни и Херцеговини је, према наводима историчара културе Алије Бејтића, 1462. године подигао Гази Иса-бег у Сарајеву на данашњој Бембаши, и била је изграђена од ћерпича и дрвета. У путописима Евлије Челебије из средине 17. века се наводи да је у овом граду било четрдесет и седам места где се састају дервиши.^[1] Исламска заједница у БиХ је 1952. године забранила рад свих текија у БиХ^[3], да би либерализацијом слободе вероисповети у Југославији крајем 1980-их година рад неких дервишких редова био обновљен или ново отпочен.^[4]

Референце

1. Bejtić 1953, стр. 252.
2. Tekija / Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Aleksandar Jovanović ; Chefredakteure Miloje Vasić, Tatjana Cvjetićanin i Miroslav Lazić ; [Übersetzung Jasna Veljanovski, Rosemarie Đukić]. Belgrade : Archäologisches Institut : Nationalmuseum : Zentrum für archäologische Untersuchungen, 2004 (Beograd : Čigoja). ISBN 978-86-80093-27-7 (broš.) Проверите вредност параметра |isbn=: invalid character (помоћ). |first1= захтева |last1= у Authors list (помоћ)
3. Bejtić 1953, стр. 253.
4. Henig 2015, стр. 137.

Литература

• Bećirbegović, Madžida (1970). „Prosvjetni objekti islamske arhitekture u Bosni i Hercegovini”. Prilozi za orijentalnu filologiju. Sarajevo: Orijentalni institut (21—22): 223—364.  104008455  1126062052  4965670  16399874
• Bejtić, Alija (1953). „Spomenici osmanlijske arhitekture u Bosni i Hercegovini”. Prilozi za orijentalnu filologiju i istoriju jugoslovenskih naroda pod turskom vladavinom. Sarajevo: Orijentalni institut (III—IV/1952-53): 229—297.  89151498  103969543  1126062052  16399874
• Redžić, Husref (1983). Studije o islamskoj arhitektonskoj baštini. Sarajevo: Veselin Masleša, (Novi Sad : Štamparija).  66441484  1925158  1925158  512030928
• Henig, David (2015). „Contested choreographies of sacred sites in muslim Bosnia”. poglavlje u knjizi Choreographies of shared sacred spaces : Religion, Politics, and Conflict Resolution (ur. Elazar Barkan & Karen Barkey) (на језику: енглески). New York: Columbia University Press: 130—160.
• Савић, Данијел (2014). „Бекташизам - шидско алевитска димензија ислама на западном Балкану” (PDF). Религија и толеранција. Нови Сад: Центар за емпиријска истраживања религије. XII (21): 141—158. ISSN 1821-3545.

Спољашње везе