From Wikipedia, the free encyclopedia
Српски ударни корпус је била краткотрајна формација Југословенске војске у Отаџбини, састављена од бивших припадника Српске државне страже, која је постојала од 6. октобра 1944. године до 2. јануара 1945. године.
Српски ударни корпус | |
---|---|
Постојање | 6. октобар 1944. — 2. јануар 1945. |
Припадност | Југословенска војска у отаџбини |
Јачина | 5.500 |
Ангажовање | |
Команданти | |
Командант | Стеван Радовановић |
Командант 2 | Боривоје Јонић |
Пошто се Црвена армија приближила Београду, немачке војне власти су 1. октобра 1944. године обавестиле Милана Недића да престаје надлежност његове Владе народног спаса, а да се подручје града проглашава оперативном војном зоном. Наредног дана, Недић је у свом кабинету одржао састанак са шефом кабинета генералом Миодрагом Дамјановићем, командантом Српске државне страже генералом Боривојем Јонићем, командантом Српског добровољачког корпуса генералом Костом Мушицким и командантом Српске граничне страже пуковником Људевитом Погачаром. Обавестио их је да треба да се сврстају у редове Југословенске војске у Отаџбини, зато што „од почетка припадају њима“.[1]
Већ 3. октобра, генерал Јонић је одржао састанак са истакнутим командантима Српске државне страже у великој ратној сали Генералштаба, те их обавестио о новонасталим околностима и колективном приступању Југословенској војсци у Отаџбини. Већ дата је била јасна слабост снага са којима се располаже, пошто састанку нису присуствовали команданти из Пожаревца са којима није било могуће успоставити везу, а мајор Соларић који је требало да лично оде код њих то није могао, пошто се није пронашао нити један официр или војник да иде са њим у пратњи.
Делови Српске државне страже су почели да пристижу у Јагодину 5. октобра, где је требало да се обави присаједињење снагама ЈВуО. Ту их је прихватио командант Србије дивизијски генерал Мирослав Трифуновић, под именом Српски ударни корпус. Већина официра СДС-а је остала у Београду, надајући се да ће се лакше сачувати уз немачке снаге. Међутим, највећи део њих је стрељан од ОЗНЕ одмах по ослобођењу, као што је командант СДС-а у Београду пуковник Александар Радуловић. Одмах су формиране Прва и Друга ударна дивизија са по три бригаде, а чекало се да пристигну припадници Српске граничне страже ради формирања Треће ударне дивизије. Бројно стање корпуса је било око 5.500 припадника.
Припадници Српске државне страже из Ваљева и Шапца никада нису ушли у састав Српског ударног корпуса. Крушевачки гарнизон је приступио Расинском корпусу пуковника Драгутина Кесеровића и учествовао у ослобођењу Крушевца 14. октобра 1944. године.
Српски ударни корпус је пребачен у Краљево, где су командант Групе корпуса Горске гарде потпуковник Никола Калабић, командант Авалског корпуса пуковник Светислав Света Трифковић и начелник штаба Четврте групе јуришних корпуса мајор Нешко Недић донели одлуку о нападу на немачке снаге у Чачку. Генерал Радовановић је одбио да Српски ударни корпус узме учешће у овом нападу, те је своје снаге 16. октобра повукао у Матарушку Бању и Рашку. Овде је одлучено да се крене путем Скопља, а затим у Грчку. Од тога се брзо одустало, када се сазнало да су у те просторе ушле бугарске снаге, па је Српски ударни корпус окренуо путем Новог Пазара. У граду је извршена смотра целог корпуса и установљено је да има 4.800 припадника.
Прва и Друга дивизија Српског ударног корпуса су 22. октобра напале партизанске снаге у Сјеници и доживеле мањи пораз. Поново је нападнут град 25. октобра, истовремено са немачким нападом, те је Сјеница пала око 18.30 часова. Ту је стигло наређење Врховне команде да се крене према Пријепољу, које је од партизана заузето 29. октобра. Понтонски мост преко Лима који су поставили немачки инжињерци, послужио је да корпус 6. новембра пређе реку.
Снаге од око 12.000 припадника ЈВуО (укључујући и СУК) су се привремено зауставили у Пљевљима. Услед опуштености војске, мањи напад који је извршила 37. санџачка дивизија НОВЈ током ноћи 19. новембра је био знатно тежак. Одмах се кренуло према Чајничу, у који се стиже 27. новембра.
У Горажде је корпус стигао 2. децембра. Кроз наставак кретања, долази до повремених борби против партизана и усташа. Током боравка у Кошутици код Сокоца, долази до дезертирања, а неки официри са својим групама одлазе немачким снагама у Сарајево. Командант Деветог батаљона Треће бригаде мајор Александар Стикић је 13. децембра повео својих 400 људи и придружио се артиљеријском дивизиону Српског добровољачког корпуса.
Прва дивизија СДК се 18. децембра нашла у пратњи Врховне команде, по наређењу генерала Михаиловића. Он им је наредног дана одржао говор, након чега је настављено кретање.
Током борби са партизанима код села Куљани, 23. децембра, погинуо је командант Друге дивизије пуковник Драгутин Редић, заједно са својим сином. Генерал Михаиловић је одлучио да се 26. децембра нападне Тузла, која ће послужити као склониште главнини снага за време зиме. Наредио је да Прва и Друга дивизија под командом генерала Радовановића нападну леви бок одбране града. Првог дана борбе тешко је рањен командант Друге дивизије пуковник Војислав Петровић. Услед недостатка муниције, генерал Радовановић самостално доноси одлуку да повуче Српски ударни корпус са предвиђених положаја. Дошло је до сукоба генерала Радовановића и осталих команданата ЈВуО, који су га критиковали због самовољног повлачења. Радовановић је тада одлучио да са корпусом оде у Завидовиће.
У Завидовићима је корпус смештен 1. јануара 1945. године, по претходно добијеном одобрењу немачког команданта места, које је затражио генерал Радовановић. Наредног дана, одржан је састанак највиших команданата Српског ударног корпуса и након разматрања опште ситуације, гласањем је одлучено да корпус иступи из редова Југословенске војске у Отаџбини и одбије примљено наређење Врховне команде, те да се придружи Српском добровољачком корпусу у Словенији. Пре састанка, генерал Радовановић је отишао на разговор са немачким официрима и распитивао се о могућностима да поново стану под њихову службу.[2] За новог команданта корпуса је изабран генерал Боривоје Јонић (до тада помоћник команданта), а за помоћника команданта генерал Радовановић.
У дану када су одлучили да се придруже Српском добровољачком корпусу, Врховна команда је затражила да Српски ударни корпус крене према Озрену, Добоју и Маглају. Уместо тога, припадници сада већ бившег СУК-а напуштају Завидовиће 4. јануара и одлазе у Славонски Брод. До 8. јануара је ту пристигло између 1.500 и 2.000 људи, који су разоружани, изузев официра којима је остављено лично наоружање. Уз дозволу Хермана Нојбахера, кренули су преко Марибора и Граца за Беч, где стижу 18. јануара. Начелник штаба Српског ударног корпуса мајор Данило Стојановић је ту и умро, као и неколико десетина војника, услед тешких услова живота.
На захтев Димитрија Љотића, Нојбахер је одобрио да око 1.500 припадника старе Српске државне страже из Беча оде у Приморску и тамо стане у редове Српског добровољачког корпуса, мада су неке групе пришле Динарској четничкој дивизији војводе Момчила Ђујића и личким четницима Доброслава Јевђевића.
Фотографија | Име и презиме | Почетак | Крај |
---|---|---|---|
Дивизијски генерал Стеван Радовановић | 6. октобар 1944. | 2. јануар 1945. |
Фотографија | Име и презиме | Почетак | Крај |
---|---|---|---|
Бригадни генерал Боривоје Јонић | 6. октобар 1944. | 2. јануар 1945. |
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.