Кит (сазвежђе)

Кит (лат. ) једно од 88 савремених и 48 оригиналних Птоломејевих сазвежђа.^[2][3][4] Једно је од највећих сазвежђа — са 1231 квадратних степени, Кит је 4. сазвежђе по површини. Кит припада јужној хемисфери, али се налази довољно близу еклиптици да се планете и астероиди могу наћи у овом сазвежђу. У Киту је 1807. откривен астероид 4 Веста.^[5]

Кит

Сазвежђе
Списак звезда у сазвежђу Кит
Латинско име	Cetus
Скраћеница	Cet
Генитив	Ceti
Симболизује	морско чудовиште из мита о Андромеди
Ректасцензија	1,42
Деклинација	-11,35[1]
Површина	1231 sq. deg. (4)
Најсјајнија звезда	Бета Кита (2,04)
Метеорски ројеви	нема
Суседна сазвежђа	Ован Рибе Водолија Вајар Пећ Еридан Бик
Видљиво у распону +70° и −90°. У најбољем положају за посматрање у 21:00 час у новембру.

Упркос свом називу, Кит не представља животињу кита већ морско чудовиште које је по грчком миту послао Посејдон да казни Касиопеју због њене охолости и поједе Касиопејину ћерку Андромеду. Чудовиште је убио Персеј скаменивши га Медузиним погледом.

Звезде

Најсјајнија звезда Кита је бета (Денеб каитос, реп кита), магнитуде 2,04. Ова светла жутонаранџаста звезда се налази на око 96 светлосних година од Сунца, а релативно ју је лако уочити на небу јер у њеној близини нема других, голим оком видљивих, звезда.^[6][7]

Алфа Кита (Менкар, ноздрва) има магнитуду 2,53. Менкар је стара звезда, нестабилна, која је тренутно црвени џин, а верује се да ће ускоро (на астрономској временској скали) одбацити спољашње слојеве од којих ће настати планетарна маглина у чијем ће средишту остати бели патуљак.^[8]

Тау Кита се налази на свега 12 светлосних година од Земље, а због тога као и због сличности са Сунцем представља једну од мета пројекта.

Мира (омикрон Кита) снимљена у УВ и видљивом делу спектра. Мира је сјајнија у видљивом делу, али се само на УВ снимку види траг материје коју оставља за собом.

Кита је прототип поткласе еруптивних променљивих названих бљесковите променљиве звезде или звезде типа . Сама Кита је део бинарног система , друга комппонента је Кита. Обе компоненте су бљесковите променљиве, али док Кита мења своју магнитуду за 3 до 4 величине сваких 10 сати, Кита трпи много мање промене. Овај систем се налази на свега 8,4 светлосне године од Сунца (бљесковите звезде које су даље од 15 светлосних година од Сунца се не виде са Земље).

Вероватно најзанимљивија звезда овог сазвежђа је Мира (омикрон Кита).^[8] Мира је прва променљива звезда која је откривена, пре свега захваљујући огромној промени у сјају. Када је најсјајнија, достиже магнитуду од 2,0 и постаје сјајнија од бете Кита, иначе најсјајније звезде у сазвежђу. При минималном сјају има магнитуду од 10,1, тако да није видљива голим оком. Име „Мира“ јој је дао Пољски астроном Јоханес Хевелијус, од латинске речи за „чудесна“. Мира је и прототип своје класе променљивих, по њој названих „Мириде“. То су пулсирајуће звезде, најчешће црвени џинови, чији је период промене сјаја дужи од 100 дана а сјајност мењају за више од једне магнитуде. Материјал који Мира оставља за собом прати је као реп комете, али је видљив само у УВ спектру.

Објекти дубоког неба

Messier 77 spiral galaxy by HST.^[9]

М77 ( 1068) је спирална галаксија Сејфертовог типа.^[10] Налази се у близини делте Кита, магнитуде је 8,9 а са Земље се види ан-фас.^[8][11]

У Киту се налази и , најудаљенија група галаксија до сада откривена (на око 10,2 милијарде светлосних година од Сунца).

Види још

• Касиопеја
• Андромеда (митологија)
• Андромеда (сазвежђе)
• Касиопеја (сазвежђе)
• Персеј (сазвежђе)
• Цефеј (сазвежђе)

Референце

1. „Cetus, constellation boundary”. The Constellations. International Astronomical Union. Приступљено 15. 2. 2014.
2. Neugebauer, Otto (1975). A History of Ancient Mathematical Astronomy. I-III. Berlin and New York: Springer Verlag.
3. Taub, Liba Chia (1993). Ptolemy's Universe: The Natural Philosophical and Ethical Foundations of Ptolemy's Astronomy. Chicago: Open Court Press. ISBN 0-8126-9229-2.
4. Toomer, Gerald J. (1970). „Ptolemy (Claudius Ptolemæus)” (PDF). Ур.: Gillispie, Charles. Dictionary of Scientific Biography. 11. New York: Scribner & American Council of Learned Societies. стр. 186—206. ISBN 978-0-684-10114-9. Архивирано из оригинала (PDF) 14. 03. 2012. г. Приступљено 24. 06. 2023.
5. Сазвежђе Кит Архивирано на сајту (1. април 2012) на
6. Montes, D.; . (новембар 2001). „Late-type members of young stellar kinematic groups - I. Single stars”. Monthly Notices of the Royal Astronomical Society. 328 (1): 45—63. Bibcode:2001MNRAS.328...45M. S2CID 55727428. arXiv:astro-ph/0106537 . doi:10.1046/j.1365-8711.2001.04781.x.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
7. Wielen, R.; . (1999). „Sixth Catalogue of Fundamental Stars (FK6). Part I. Basic fundamental stars with direct solutions”. Veröff. Astron. Rechen-Inst. Heidelb. Astronomisches Rechen-Institut Heidelberg. 35 (35): 1. Bibcode:1999VeARI..35....1W.
8. Ridpath & Tirion 2001, стр. 114–116.
9. „Hubble observes the hidden depths of Messier 77”. ESA/Hubble. Приступљено 4. 4. 2013.
10. de Vaucouleurs, Gérard (1. 4. 1973), „Southern Galaxies.VI. Luminosity Distribution in the Seyfert Galaxy NGC 1566”, Astrophysical Journal, 181: 31—50, doi:10.1086/152028CS1 одржавање: Датум и година (веза)
11. „Scientists identify new”. Metro. 23. 10. 2009.

Литература

• Levy, David H. (2005). Deep Sky Objects. Prometheus Books. ISBN 978-1-59102-361-6.
• Makemson, Maud Worcester (1941). The Morning Star Rises: an account of Polynesian astronomy. Yale University Press.
• Ridpath, Ian; Tirion, Wil (2001), Stars and Planets Guide, Princeton University Press, ISBN 978-0-691-08913-3
• Ian Ridpath and Wil Tirion. Stars and Planets Guide, Collins, London. . 2007. ISBN 978-0-00-725120-9. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ). Princeton University Press, Princeton. . ISBN 978-0-691-13556-4. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
• Staal, Julius D.W. (1988). The New Patterns in the Sky. The McDonald and Woodward Publishing Company. ISBN 978-0-939923-04-5.
• Alexander, Tal; Lutz, Dieter; Sturm, Eckhard; Genzel, Reinhard; Sternberg, Amiel; Netzer, Hagai (јун 2000), „Infrared Spectroscopy of NGC 1068: Probing the Obscured Ionizing AGN Continuum”, The Astrophysical Journal, 536 (2): 710—717, Bibcode:2000ApJ...536..710A, arXiv:astro-ph/0002107 , doi:10.1086/308973.
• Thronson, Harley A., Jr.; . (1. 8. 1989), „Near-infrared image of NGC 1068 - Bar-driven star formation and the circumnuclear composition”, Astrophysical Journal, Part 1, 343: 158—168, Bibcode:1989ApJ...343..158T, doi:10.1086/167693.
• Ann, H. B.; . (2015), „A Catalog of Visually Classified Galaxies in the Local (z ∼ 0.01) Universe”, The Astrophysical Journal Supplement Series, 217 (2): 27—49, Bibcode:2015ApJS..217...27A, arXiv:1502.03545 , doi:10.1088/0067-0049/217/2/27.
• de Vaucouleurs, Gérard (април 1963), „Revised Classification of 1500 Bright Galaxies”, Astrophysical Journal Supplement, 8: 31, Bibcode:1963ApJS....8...31D, doi:10.1086/190084.
• de Vaucouleurs, G.; . (1991), Third reference catalogue of bright galaxies, 9, New York: Springer-Verlag.
• Skrutskie, M. F.; . (фебруар 2006), „The Two Micron All Sky Survey (2MASS)”, The Astronomical Journal, 131 (2): 1163—1183, Bibcode:2006AJ....131.1163S, doi:10.1086/498708.
• „NASA/IPAC Extragalactic Database”. Results for NGC 1068. Приступљено 18. 11. 2006.
• Rand, R. J.; J. F. Wallin (2004). „Pattern Speeds BIMA-SONG Galaxies with Molecule-Dominated ISMs Using the Tremaine-Weinberg Method”. The Astrophysical Journal. 614 (1): 142—157. Bibcode:2004ApJ...614..142R. arXiv:astro-ph/0406426 . doi:10.1086/423423.
• Massarotti, Alessandro; . (јануар 2008). „Rotational and Radial Velocities for a Sample of 761 HIPPARCOS Giants and the Role of Binarity”. The Astronomical Journal. 135 (1): 209—231. Bibcode:2008AJ....135..209M. doi:10.1088/0004-6256/135/1/209 .CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Berio, P.; . (новембар 2011). „Chromosphere of K giant stars. Geometrical extent and spatial structure detection”. Astronomy & Astrophysics. 535: A59. Bibcode:2011A&A...535A..59B. S2CID 17171848. arXiv:1109.5476 . doi:10.1051/0004-6361/201117479.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Allen, Richard H. (1963). Star Names: Their Lore and Meaning (Reprint изд.). New York: Dover Publications Inc. стр. 163. ISBN 0-486-21079-0. Приступљено 2010-12-12.
• Sägesser, S. N.; Jordan, C. (март 2005). „Emission measures for the single giant β Ceti”. Ур.: Favata, F.; Hussain, G. A. J.; Battrick, B. Proceedings of the 13th Cambridge Workshop on Cool Stars, Stellar Systems and the Sun, held 5–9 July 2004 in Hamburg, Germany. European Space Agency. стр. 931. Bibcode:2005ESASP.560..931S.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• „Beta Ceti: Giant Star's Corona Brightens with Age”. Chandra Photo Album. Harvard-Smithsonian Center for Astrophysics. 20. 2. 2009. Приступљено 2011-12-28.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• „The Colour of Stars”. Australia Telescope, Outreach and Education. Commonwealth Scientific and Industrial Research Organisation. 21. 12. 2004. Архивирано из оригинала 2012-03-18. г. Приступљено 2012-01-16.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Elgarøy, Øystein; Engvold, Oddbjørn; Lund, Niels (март 1999). „The Wilson-Bappu effect of the MgII K line - dependence on stellar temperature, activity and metallicity”. Astronomy and Astrophysics. 343: 222—228. Bibcode:1999A&A...343..222E.CS1 одржавање: Формат датума (веза)

Спољашње везе

• „Cetus”. (на језику: енглески). 5 (11 изд.). 1911.