Придев
From Wikipedia, the free encyclopedia
Придеви су речи које означавају особину појма означеног именицом уз коју стоје. Они спадају у променљиве врсте речи. Нису самосталне, а у реченици врше службу атрибута или дела именског предиката. Придеви род, број и падеж добијају од именице уз коју стоје. Примери за придеве су: У лажи су кратке ноге; Нова девојчица у нашој школи је лепа.
Придеви су врста речи која се придева именицама, односно описује именице. Они су у многим језицима речи које мењају именице, обично их описујући или специфицирајући, али нису универзална врста речи, јер немају сви језици придеве. На примјер, кинески језик нема придјеве: све речи које се преводе као придјеви заправо су стативни глаголи.
У неким се језицима партиципи користе као придеви. Именице које мењају друге именице понекад се зову модификујуће именице, именице с придевском службом, или део сложене именице[1] (нпр. енг. u ; српски радио у радиоапарат).
У неким језицима, као што је енглески, не постоји договор око придева: неки сврставају енглеске чланове () и посвојне облике именица () у придевима, а неки не. У српском језику речи „тај“, „мој“, „његов“ се класификују као заменице, а речи „Иванов“ и „Маријин“ су придеви, иако имају веома сличну функцију. , као и граматичка својства (нпр. промена по падежу).
Придеви се деле на:
- Описне, који означавају особине именица уз које стоје.
- Присвојне, који означавају припадање именице уз коју стоје некоме.
- Градивне, који означавају од чега је начињена именица уз коју стоје.
- Временске, који означавају именицу по времену.
- Месне, који означавају на које се место односи именица уз коју стоје.