From Wikipedia, the free encyclopedia
Ловорвишња () припада роду који броји око 430 врста распрострањених на северној хемисфери. Синоними научног назива су , , , Salisb. и , а народног српског - зелениче, зеленичица, ловорикаста чрешња и ладоња.[1]
Ловорвишња | |
---|---|
Ловорвишња у Арборетуму Шумарског факултета у Београду. | |
Научна класификација | |
Царство: | |
Дивизија: | |
Класа: | |
Ред: | |
Породица: | |
Род: | |
Врста: | |
Биномно име | |
Ловорвишња је природно распрострањена на Кавказу, Закавказју, у Ирану, Малој Азији, Бугарској и код нас у југоисточној Србији на планини Острозуб, где јој је најсеверозападнији део ареала[2]. Интродукована је из Турске у Европу као декоративна врста у XVI, у Енглеску у XVII, а у Калифорнију у XIX веку.
То је зимзелени, усправан, од земље густо разгранат жбун, који на природним стаништима израсте 1-3 (-6) m, а у култури знатно више (до 11 m).
Листови су прости, спирално распоређени, кожасти, 15-20 cm дуги, 4-8 cm широки, издужено елиптични, на врху зашиљени, при основи округли или широко клинасти, целог обода или ретко назубљени, на лицу тамнозелени, сјајни, на наличју свјетлији, а при основи главног нерва са 2-4 брадавичасте жљезде. Листови имају мирис бадема кад се измрве јер садрже амигдалин.
Цветови су двополни, бели, петочлани са великим бројем жућкастих прашника, слаткастог мириса, на дршци дугој 5-10 mm, скупљени у 5-13 cm дуге усправне гроздасте цвасти које седрже 30 до 40 цветова пречника око 1 cm. Цветови се образују у рано пролеће, током марта-априла. Ентомофилна врста, најчешћи опрашивачи пчеле и лептири[2][3].
Плод је округласта, коштуница, пречника до 1-2 cm, која поцрни у августу-септембру, када сазри. Мезокарп сочан, желатинозан. Ендокарп (коштица) глатка, јајаста, зашиљена. Семе је са кожастом семењачом браон боје, без ендосперма, са здепастим, полулоптастим котиледонима, клијање епигеично[4].
Ово је брзорастућа врста, која у првој години достиже висину 20 cm, а у четвртој 1-1,5 m.
Најбоље успева на плодним и влажним, добро дренираним земљиштима. Може се узгајати на светлим, отвореним местима, али је изузетно отпорна на сенку, па успева и у густој сенци дрвећа, са врло мало директне светлости. Подноси и јаке ветрове. Отпорна је на ниске температуре, али јој за време јаких зима страдају листови. Добро подноси и сушу и загађен ваздух, па се због свега овога сматра врло жилавом врстом.
Ловорвишња је отпорнија на болести и штеточине од других Prunus врста, али при повећаној влажности земљишта може доћи до трулежи корена. Болести проузроковане гљивама и бактеријама могу довести до појаве рђастих пега по листовима, а гљиве из рода Botryosphaeria изазивају одумирање грана[5].
Како се ловорвишња често и лако гаји на већини станишта, важно је уочити њену способност освајања простора. Наиме, у неким регијама (северозападна обала Северне Америке), она представља инвазивну врсту. Исти разлози, због којих је ловорвишња добар избор за врт, чине је и претњом за многе екосистеме. Брз раст, употпуњен зимзеленим надземним делом, као и отпорност на сушу и сенку, често доводе до њене доминације и потискивања других врста. Ово редукује биодиверзитет екосистема и негативно утиче на друге биљне и животињске врсте које ту живе. Њено ширење је тешко контролисати и због тога што се неке врсте птица хране плодовима и на тај начин разносе семе путем ендозоохорије.
Добро подноси орезивање, па се користи за живе ограде, бордуре, разне топијарне форме и сл. Користи се за формирање група и масива[3].
За разлику од других делова биљке, који су отровни, јер садрже цијаногени гликозид амигдалин, плодови су јестиви сирови или кувани; имају сладак, пријатан укус, али само кад су потпуно зрели[6].
Ловорвишња се размножава семеном, резницама, положеницама, коренским избојцима и калемљењем. Генеративно размножавање подразумева двомесечну стратификацију због дормантности ембриона[7]. Ако се полузреле резнице Prunus laurocerasus 'Otto Luyken' ожиљавају у септембру/октобру долази до неравномерне активације пупољака упролеће, док се пупољци развијају уједначено кад је ожиљавање било у децембру. Ово се може објаснити тиме да пупољци резница пободених ујесен нису били изложени ниским температурама. Прашкаста индолбутерна киселина у концентрацији од 1% повећава проценат ожиљавања и на 100%[8].
Постоји неколико природних таксона као на пример var. , . , . и око 40 културних међу којима су најчешћи:
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.