Екуменизам
From Wikipedia, the free encyclopedia
Екуменизам или васељенизам (грч. — „екуменизам, васељенизам, екуменство, васељенство“) је еклисиолошки појам којим се означавају тежње, настојања и покрети усмерени ка зближавању, сарадњи, помирењу и јединству хришћанских цркава. Појам је проистекао из првобитног концепта о хришћанској екумени, односно хришћанској васељени, као општој заједници свих хришћана.
Док се међурелигијски дијалог односи на све религије, екуменизам је дијалошки напор унутар хришћанских цркава. За разлику од унијаћења (на пример, одвајање од Православне цркве ради укључивања у Католичку цркву), у екуменизму се наглашава равноправан дијалог међу хришћанским конфесијама, оно што је појединим црквама заједничко и иде се за потврдом духовнога и моралног послања Христове Цркве.
Екуменизам је настао у 19. веку унутар протестантских цркава (екуменски покрет). Унутар Католичке цркве заговорници екуменизма у 19. веку су били: Ј. Х. Њуман, Д. Мерциер, Ј. Ј. Штросмајер, а у 20. веку бенедиктинци из Чеветохена у Белгији, доминикански центар Истина у Паризу, а својим еклезиолошким радовима доминиканац Конгар. Након Другог ватиканског концила (1962—1965) Католичка црква је прихватила основна начела екуменизма и начелно је одустала од даљег унијаћења. (Декрет 2. Ват. Сабора: Unitatis redintegratio 1964)