Насељавање Срба на Балканско полуострво
From Wikipedia, the free encyclopedia
Сеоба Срба на Балканско полуострво представља историјски процес сеобе Срба на подручје Балканског полуострва у склопу ширег процеса сеобе Словена на просторе југоисточне Европе током 6. и 7. века. Досељавање српског народа на балканске просторе посведочено је археолошким налазима из раног средњег века, као и подацима из историјских извора, међу којима посебан значај заузима дело византијског цара Константина VII Порфирогенита (945-959) под насловом "De administrando imperio" (О управљању царством), у којем је досељавање Срба смештено у прву половину 7. века, за време владавине цара Ираклија (610-641).[1]
Постојале су нејасноће да ли је Порфирогенит у делу писаном за свог наследника Романа II писао истину о начину како су Срби долазили на Балканско полуострво у време владавине цара Ираклија (610-641), као и о њиховој прадомовини коју он назива Бела Србија, а коју описује на подручју данашње северне Чешке и источне Немачке. Из писања Порфирогенита и других писаних извора из Византије и Франачке настала је претпоставка да је насељавање Срба отпочело након пропасти опсаде Цариграда 626. године, а да се окончало пре смрти византијског цара Ираклија, 11. фебруара 641. године.[1]
По Мавру Орбину Срба је било на овим просторима и пре 7. века, а о причи о насељавању у то време се не може ни говорити. Он помиње Сорабе (Србе) Словене који су по Плинију потекли из предела око мочваре Меотид, и одакле су кренули у два правца. Један крак народа је отишао у велику област Сарматију (Пољску), да би стигли у Германију, у предео звани Лужица. Били су то Лужички Срби, а они њихови сународници Сораби, који су се спустили ка југу Европе (данашњи Срби) дошли су у Панонију и горњу Мезију. То је било далеко пре 7. века јер су се ти Сораби (Срби) у Панонији, у 4. веку побунили против цара Константина.[2]