Доместикација
From Wikipedia, the free encyclopedia
Доместикација (лат. ; или доместификација), или припитомљавање, је израз који се користи за процес којим се различити биолошки организми прилагођавају за преживљавање у друштву или кроз рад људских бића. Доместиковане или припитомљене животиње, биљке или други организми су они чије је понашање, животни циклус или физиологија измењена кроз узгој и живот под људском контролом кроз мноштво генерација.[1]
Људи су те популације ставили под своју бригу из низа разлога: за помоћ у раду, као извор хране или вредних сировина (нпр. вуна, памук и свила) или да им буду кућни љубимци, односно украсно биље.
Биљке узгојене из естетских разлога се називају кућним или украсним биљкама, док се оне узгојене ради хране и сировина називају пољопривредним културама.
Чарлс Дарвин је уочио мали број особина које су чиниле домаће врсте другачијим од њихових дивљих предака. Он је такође био први који је препознао разлику између свесног селективног узгоја у којем људи директно бирају пожељне особине, и несвесног одабирања где се особине развијају као нуспроизвод природне селекције или селекције на бази других особина.[2][3][4] Постоји генетска разлика између домаћих и дивљих популација. Такође постоје разлике између доместикованих врста за које истраживачи сматрају да су биле есенцијалне у раним фазама доместикације и побољшања својстава која су се појавила од времена сепарације дивљих и домаћих популација.[5][6][7] Доместикациона својства су углавном су фиксирана у оквиру свих домаћих врста, и одабрана су током иницијалне епизоде доместикације животиња или биљки, док су особине побољшања присутне само у делу домаћих врста, мада оне могу да буду фиксиране у појединачним расама или регионалним популацијама.[6][7][8]
Пас је био први припитомљени кичмењак,[9][10][11] и био је устаљен широм Евроазије пре краја горње плеистоценске ера, дуго пре развоја пољопривреде и пре доместикације других животиња.[10] Археолошки и генетички подаци сугеришу да је дуготрајни обострани проток гена између дивљих и припитомљених сојева – укључујући магарце, коње, деве Новог и Старог света, козе, овце, и свиње – био уобичајен.[7][12] Имајући у виду њен значај за људе и њену вредност као модел еволуционих и демографских промена, тема доместикације је привукла научнике из поља као што су: археологија, палеонтологија, антропологија, ботаника, зоологија, генетика, и енвиронменталистика.[13] Међу птицама, најзначајнија доместикована врста данас је кокошка, која је важна ради меса и јаја, мада економски важна живину обухвата ћурке, морке и бројне друге врте. Птице се често држе као кавезне птице, од птица певачица до папагаја. Најдуже доместиковани бескичмењаци су медоносне пчеле и свилена бубе. Копнени пужеви се узгајају за храну, док се врсте из неколико раздела користе у истраживањима, а други се узгајају ради биолошке контроле.
Доместикација биљки је почела пре више од 12.000 година са житарицама на Средњем истоку, и обичном тиквицом у Азији. Пољопривреда се развила у најмање 11 различитих центара широм света, при чему су доместиковани различити усеви и животиње.