Доброчин уговор
From Wikipedia, the free encyclopedia
Доброчини уговори су они код којих једна страна не даје никакву накнаду за корист коју од друге стране добија (нпр. уговор о поклону, уговор о зајму без камате, уговор о послузи).
У теорији су улагани озбиљни напори да се дефинише јасан и прецизан критеријум доброчиних уговора.
- Према субјективном схватању, одлучујуће је да ли постоји намера дарежљивости.
- Према објективном схватању доброчин правни посао је онај према коме једно лице смањује своју имовину да би увећало имовину другог лица и то чини без икаквог еквивалента. Ако се прихвати објективно схватање онда се појам доброчиних уговора не може протегнути на уговор о бесплатној остави јер ту не долази до умањења или повећања имовине. За објашњење овог случаја може се употребити само субјективно схватање.
- Према трећем, данас прихваћеном становишту схватању узимају се оба елемента – и субјективни и објективни. Тако је доброчин правни посао изјава воље којом једно лице на основу намере дарежљивости смањује своју имовину а повећава имовину другог лица. Доброцини уговори се даље могу поделити у две категорије: на оне којима се преноси својина (нпр. поклон) и оне који нису правни основ за пренос својине (нпр. послуга, остава – њима се не остварује непосредна имовинска корист.)