From Wikipedia, the free encyclopedia
Дикција (лат. — „изговор”) је начин говора-излагања, изражавања; начин изговора речи, реченица, гласова и слогова у говору, певању и декламацији; избор употреба и начин изговора речи.[1]
Дикцију чине:[1]
Ритам (лат. — „ток, кретање”) означава једнако, правилно смењивање елемената у неком кретању које има своје делове, целине. Ритам може бити брз, спор, испрекидан, монотон, динамичан. Бржи ритам се примењује код саопштавања изненадних догађаја, динамичнијих емоција (љутња, огорченост, радост и сл.), а спорији ритам прати смирене информације, важније мисли и изјаве, емоције које изражавају слабост лица (туга, стид, страх, умор ...) Брзина ритма зависи од дужине речи: краће речи имају бржи ритам, док дуже спорији.
Темпо (лат. — „време”) означава време задржавања извесног звука у говору, музици, кретању уопште. Темпо говора обележава брзину којом се креће један говорни ток, излагање. Ово кретање може бити нормално, споро, испрекидано, брзо... Брзина се мери инструментом (метрономом). Темпо зависи од физиолошко-психичке одлике говорног лица (темперамент), природе и предмета излагања (узбудљиви доживљаји брже, описивање предмета спорије и сл.), саговорника-његове моћи схватања нашег излагања...
Акценат представља саставни део реченичне мелодије. Овај акценат може бити:
Овај прекид говора је неопходан, с једне стране, да би говорник повремено удахнуо ваздух, а с друге, пауза доприноси дубљем схватању и доживљавању говора. Обично се истичу три врсте паузе:
Постоји још једна пауза - цезура. Цезура је најкраћа пауза која дели стих на два дела и тако омогућава појаву ритмичких сигнала.
Мелодија у говору настаје тонским кретањем речи и реченица по висини. Равну мелодију имају изјавне реченице, узлазну мелодију упитне реченице, а силазну узвичне реченице. Мелодијско кретање реченице назива се каденцом, а кретање дела сложене реченице као и набрајање, назива се полукаденцом.
Реч је о говорном апарату који располаже широким дијапазоном и по висини и по дубини. Говорна мелодија се дели на три регистра:
Нормално кретање мелодије полази од средњег регистра и држи се тог нивоа као говорне осовине, док се даље таласа попут амплитуде преко доњег и горњег регистра.
Интонација је дизање и спуштање гласа да би се изразиле разне нијансе значења, ступњеви осећаја. Интонацију карактеришу два елемента: кретање тона по висини и емотиван, лични став говорника према предмету говора.
Постоје више врста интонација:
Дисање је спонтана физиолошка активност, без утицаја воље. У нормалним условима њена учесталост је око 20 пута у минути. При говору, брзина дисања се мења зависно од врсте и облика излагања (разговори, проза или стихови...). Зато говорно лице треба да се вежбама дисања оспособи за разне облике говора. У вежбању дисања препоручује се изговарање сугласника и краћих текстова, а потом и дужих. Увежбано правилно дисање изванредно доприноси лепом говору, читању и рецитовању, а код почетника обезбеђује добру артикулацију гласова, особито сугласника у свим положајима.
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.