From Wikipedia, the free encyclopedia
Григорије Патриције (грч. , лат. , погинуо 647) био је византијски егзарх Африке (данашњи Тунис и источни Алжир). Као сроддник Ираклијеве династије и изразито прохалкедонских уверења, 646. је дигао побуну против цара Констанса II (вл. 641-668) због његове подршке монотелитизму. Убрзо након што се прогласио за цара суочио се са инвазијом из арапског Рашидунског калифата. Супротставио се нападачима али је потучен и убијен код Суфетуле. Иако су се Арапи затим повукли и Африка вратила под царско окриље, византијска владавина је фатално ослабљена.
Григорије Патриције | |
---|---|
Датум смрти | 647. не. |
Место смрти | Суфетула, Византијско царство |
Узурпатор Византијског Егзархата у Африци. | |
Период | 646–647. н. е. |
Претходник | - |
Наследник | Генадије (као егзарх) |
Григорије је био у крвном сродству са царем Констансом II јер је био син рођака његовог оца Ираклија (вл. 610-641)[1][2]. Григорије се као егзарх Африке (патрикиос Африке код Теофана) први пут помиње у јулу 645.[1][3][4] али могуће да је именован још за Ираклија[2][5].
Егзархат се у ово време налазио у превирању услед конфликта између претежно ортодоксне популације и присталица монотелетизма, покушаја компромиса између халкедонизма и монофизитизма који је Ираклије замислио и промовисао 638. У Африци су други наведени правац углавном заступале избеглице из Египта[2]. У покушају да смањи тензије Григорије је у јулу 645. био домаћин теолошке расправе у Картагини између халкедонца Максима Исповедника и бившег монотелитског цариградског патријарха Пира. Григорије је помогао њихово измирење, Пир је прихватио халкедонско гледиште[1][2][3][4]. Следећих месеци неколико локалних синода у Африци је осудило монотелетизам као јерес[1].
Григорије се 646. побунио против Констанса. Осим Констансовог монотелетизма разлог за ово је било и Муслиманско освајање Египта 642. и претња коју је то представљало за византијску Африку[1]. Арапи су 642-3 заузели Киренајку и исток Триполитаније - њихово напредовање на запад је заустављено само наређењем калифа Омара[6] (већ је почело Муслиманско освајање Персије и желео је консолидацију Египта). С обзиром на неуспех цариградске владе да заустави муслимане, било је, по речима Шарла Дила, "велико искушење за овог моћног гувернера Африке да се отцепи од слабе и удаљене империје која је изгледала неспособна да одбрани своје поданике"[7]. Арапски хроничар Ел Табари с друге стране тврди да је Григоријева побуна била провоцирана Констансовим тражењем 300 фунти злата[3]. Арапски извори тврде да је након што је проглашен за цара ковао новац са својим ликом, али до сада није пронађен ниједан комад[3][8][9]. Изгледа да су и Максим Исповедник и папа Теодор I охрабрили или макар подржали Григорија у овом подухвату. Тако је папа наводно послао изасланика који је пренео Максимов сан, у коме су два ривалска анђеоска хора извикивала "Победа Константину [Констансу] августу" и "Победа Григорију августу", први је био све тиши а други је превладао[1][4][10]. Побуна је изгледа имала широку подршку, не само међу романизованим Африканцима већ и међу Берберима у унутрашњости[8].
Омаров наследник Отман је 647. наредио Абдулах ибн Сааду да са 20.000 ратника нападне Егзархат. Муслимани су напали западну Триполитанију и напредовали до северне границе провинције Бизацене. Григорије се сукобио с Арапима на њиховом повратку код Суфетуле (данас Сбеитла у северно-централном Тунису) али је поражен и убијен[1][11][12]. Агапије из Хијераполиса и неки сиријски извори тврде да је он преживео битку и побегао у Цариград где се помирио са Констансом, али већина данашњих научника прихвата опис арапских хроничара[1][3][4]. Арапски описи такође тврде да су муслимани заробили Григоријеву кћерку која се борила уз оца, да је послата у Египат уз остали плен, али да је током марша пала с камиле и погинула[3][13].
Након Григоријеве смрти Арапи су похарали Суфетулу и харачили широм Егзархата док су се Византинци повукли у тврђаве. Пошто нису могли напасти те фортификације, а задовољни великим количином опљачканог, Арапи су пристали отићи у замену за исплату великог данка у злату[14]. Иако арапски напад још неко време није искоришћен и везе са Цариградом су обновљене, Григоријева побуна и арапски упад су до темеља затресли византијску власт над Африком. Нарочито су берберска племена одбацила лојалност царству, тако да изгледа да је већи део јужног Туниса био ван картагинске контроле[15]. Тиме је Битка код Суфетуле означила "крај, мање-више близак, али неизбежан, византијске доминације у Африци"[16].
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.