врста ваздухоплова From Wikipedia, the free encyclopedia
Цепелин је тип балонаваздухоплова на моторни погон[1], којег је развио гроф Фердинанд фон Цепелин почетком 20. века, базираног на ранијим нацртима Давида Шварца. Обликом и аеродинамичким карактеристикама је сличан дирижаблу али за разлику од њега, поседује круту носећу конструкцију.[2]
У питању је летелица лакша од ваздуха, вретенастог, издуженог облика на сопствени погон. Њоме управља пилот помоћу великог кормила. За доњи део летелице причвршћена је гондола, у коју стају посада и путници. За гондолу је причвршћен мотор, који покреће пропелере. Кретање летелице не зависи од ветра. За испуну се раније користио водоник, а данас се користи хелијум. Данас је путовање њима угодно, безбедно и тихо. Обично може да прими до 20 путника. С обзиром да може да мирује у ваздуху, цепелин је погодан за фотографисање, надгледање,[3] снимање тла, као и пренос спортских такмичења из птичије перспективе. Користе се и као летеће дизалице, којима се терет може изузетно прецизно спустити на жељено место.[1]
Прву овакву летелицу је направио конструктор српског порекла Огњеслав Костовић Степановић, још 1888. године, али никад није полетела. Њено конструисање је држао у тајности, али га је пожар спречио да је проба у ваздуху. Гроф Цепелин је дошао на сличну идеју гледајући употребу балона у Француско-пруском рату, при опсади Париза, мада је чуо и за сличну употребу током Америчког грађанског рата. Осмислио је летелицу 1890. године, на основу нацрта Давида Шварца, али је у конструисање кренуо 1899. године. Прва успешна демонстрација летелице обављена је 2. јуна 1900. године на језеру Констанца. Прототип је назван LZ1, био је дугачак 128 m и имао је два „Дајмлер” мотора од 10,6 .
LZ1 је прва летелица коришћена за комерцијалне летове почевши од 1909. године. До 1914. године је Немачко аеро-удружење обавило 1.500 ваздушних летова превозећи 35.000 путника без иједне незгоде.
Немачко ваздухопловство 1909. године у наоружање уводи модел Z1, а током Првог светског рата је масовно коришћен у извиђачке али и бомбардерске сврхе. Десетине летова су изведене над територијом Велике Британије током којих су избачене тоне бомби уз мањи војни али значајни психолошки ефекат.
Немачки пораз у Првом светском рату је зауставио развој овог вида ваздушног транспорта све до 1920.-их, када креће ренесанса. Тако је 1924. године у САД конструисан ZR-1, прва америчка летелица, а 12. октобра је ZR-3 "USS Los Angeles" обавио први трансатлантски лет дуг 8.050 km који је трајао 82 сата и 2 минута. Врхунац је 1930.-их када летелице LZ127 Graf Zeppelin и LZ129 Hindenburg обављају прве трансатлантске летове.
Најпознатији догађај из историје ових летелица је трагедија цепелина „Хинденбурга“ (LZ129), највећег цепелина на свету, дугог 245 m. Произведен је у Немачкој 1936. године. Имао је 61 чланова посаде и 36 путника, са две палубе за путнике, једнокреветним и двокреветним кабинама, трпезаријом, библиотеком и салоном и могао је да лети брзином од 125 km/h.[1] Свој последњи лет започео је из Франкфурта3. маја 1937.[4] Прелетео је Атлантик за 65 сати.[1] Међутим, 6. маја, на пристаништу код Лејкхерста, Њу Џерзи, у раним јутарњим сатима,[1] хиљаде гледалаца присуствовало је пристајању ваздушне лађе, која се у року од пар секунди претворила у огромну летећу буктињу, када је страдало 35 од 97 путника и чланова посаде. Тада се радијски пренос пристајања чуда немачког инжењерског савршенства, претворио у први медијски спектакл директног преноса велике катастрофе. Тај догађај је запечатио судбину ове гране ваздухопловне индустрије. Од тада се за испуну више није користио водоник.[1]
Деведесетих година 20. века долази до оживљавања идеје цепелина. Међутим овога пута за туристичке и рекламне сврхе. Нове летелице, назив им је , више нису грандиозних димензија и много су безбедније.
Ваздушни брод
Током пионирских година у ваздухопловству, појмови као што су „цепелин”, „ваздушни брод”, „ваздушни-брод” и „брод од ваздуха” односили су се на било какву летећу или машину којом се могло управљати.[5][6][7][8][9][10] Забележено је да је 1919. године Фредерик Хандли Пејг говорио о „бродовима од ваздуха”, при чему је мање путничке типове назива „ваздушним јахтама”.[11] Током 1930-их, велики интерконтинентални летећи бродови понекад су називани и „бродовима од ваздуха”.[12][13] У данашње време се термин „ваздушни брод” користи само за погонске, дирижабалске балоне, а подтипови су класификовани као крути, полу-крути или некрути.[14] Полутврда архитектура је новијег датума, настала након напретка у деформабилним структурама и услед потребе за смањењем тежине и запремине ваздушних бродова. Они имају минималну структуру која задржава облик заједно са надпритиском у гасној овојници.[15][16]
Cooley Airship of 1910, also called the Cooley monoplane.„Round Aircraft Designs”. Архивирано из оригинала 2. 4. 2012. г. Приступљено 7. 9. 2011.- a heavier-than-air monoplane.
Ausrotas, R. A., "Basic Relationships for LTA Technical Analysis," Proceedings of the Interagency Workshop on Lighter-Than-Air Vehicles, Massachusetts Institute of Technology Flight Transportation Library, 1975
Archbold, Rich and Ken Marshall (1994). Hindenburg, an Illustrated History. Warner Books. ISBN978-0-446-51784-3.
Bailey, D. B., and Rappoport, H. K., Maritime Patrol Airship Study, Naval Air Development Center, 1980
Botting, Douglas, Dr. Eckener's Dream Machine. New York Henry Hold and Company. Botting, Douglas (2001). Dr. Eckener's Dream Machine: The Great Zeppelin and the Dawn of Air Travel. Henry Holt and Company. ISBN978-0-8050-6458-2.
Brooks, Peter. Brooks, Peter W. (2004). Zeppelin: Rigid Airships 1893–1940. Putnam. ISBN978-0-85177-845-7.
Burgess, Charles P. (1927). Airship Design. University Press of the Pacific. ISBN978-1-4102-1173-6.
Cross, Wilbur (2002). Disaster at the Pole. Globe Pequot Press. ISBN978-1-58574-496-1.
Dick, Harold G., with Robinson, Douglas H., Graf Zeppelin & Hindenburg, Washington, D.C. . Smithsonian Institution Press. 1985. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
Higham, Robin, The British Rigid Airship, 1908–1931: A study in weapons policy, London, G. T. Foulis, 1961, OCLC830820
Keirns, Aaron J, "America's Forgotten Airship Disaster: The Crash of the USS Shenandoah", Howard. Airship Disaster: The Crash of the USS Shenandoah. Little River Publishing. 1998. ISBN978-0-9647800-5-7..
Khoury, Gabriel Alexander (Editor). Khoury, G. A.; Gillett, J. D. (2004). Airship Technology (Cambridge Aerospace Series). Cambridge University Press. ISBN978-0-521-60753-7.
Leasor, James (2001) [1957]. The Millionth Chance: The Story of the R.101. London: Stratus Books. ISBN978-0-7551-0048-4.
Robinson, Douglas H., The Zeppelin in Combat: A history of the German Naval Airship Division, 1912-1918, The Zeppelin in Combat: A History of the German Naval Airship Division. Atglen, PA: Shiffer Publications. 1994. ISBN978-0-88740-510-5.
Smith, Richard K. The Airships Akron & Macon: flying aircraft carriers of the United States Navy, Annapolis MD. The Airships Akron & Macon: Flying Aircraft Carriers of the United States Navy. US Naval Institute Press. 1965. ISBN978-0-87021-065-5.
Shock, James R., Smith, David R.. The Goodyear Airships. Bloomington, Illinois: Airship International Press. 2002. ISBN978-0-9711637-0-6.
Sprigg, C., The Airship: Its design, history, operation and future, London 1931, Samson Low, Marston and Company.
Squier, George Owen (1908). „The Present Status of Military Aeronautics”. Annual Report of the Board of Regents of the Smithsonian Institution: 143—144. Приступљено 7. 8. 2009.
Toland, John, Ships in the Sky, New York, Henry Hold; London, Muller, 1957, OCLC2905721
Vaeth, J. Gordon, Blimps & U-Boats, Anapolis, Maryland. Blimps & U-boats: U.S. Navy Airships in the Battle of the Atlantic. US Naval Institute Press. 1992. ISBN978-1-55750-876-8.
Ventry, Lord; Kolesnik, Eugene, Jane's Pocket Book 7: Airship Development. Koleśnik, Eugène M. (1976). Jane's Pocket Book of Airship Development. Macdonald and Jane's. ISBN978-0-356-04656-3.
Winter, Lumen; Degner, Glenn, Minute Epics of Flight, New York, Grosset & Dunlap, 1933. OCLC738688
US War Department (2003). Airship Aerodynamics: Technical Manual. University Press of the Pacific. ISBN978-1-4102-0614-5. Непознати параметар |DUPLICATE_year= игнорисан (помоћ)