Вилем I Орански Ћутљиви

Вилем Орански (24. април 1533 — 10. јул 1584), такође познат и као Вилем Ћуталица (хол. )^[1][2], је рођен у Кући Насауа.^[3][4] Постао је Принц Орански 1544. године и стога оснивач гране Куће Орање-Насау и предак холандске монархије. Био је главни вођа холандске побуне против Шпанаца, која је покренула Осамдесетогодишњи рат (1568–1648) који је за последицу имао независност Уједињених провинција 1648. године. У Холандији је познат и као отац домовине (хол. ).

Ово је чланак о Вилијему I Оранском. За информације о Вилијему III Оранском, види: Вилијем III Орански.

Виљем I Орански
Виљем I Орански Ћутљиви
Датум рођења	(1533-04-24)24. април 1533.
Место рођења	Диленбург, Насау, Свето римско царство
Датум смрти	10. јул 1584.(1584-07-10) (51 год.)
Место смрти	Делфт, Холандија
Супружник	Ана ван Егмонт, Ана од Саксоније, Шарлота Бурбонска, Лујза де Колињи
Потомство	Philip William, Prince of Orange, Countess Maria of Nassau, Countess Anna of Nassau, Морис Орански-Насауски, Countess Emilia of Nassau, Лујза Јулијана од Насауа, Countess Elisabeth of Nassau, Countess Catharina Belgica of Nassau, Countess Charlotte Flandrina of Nassau, Countess Charlotte Brabantina of Nassau, Countess Emilia Antwerpiana of Nassau, Фредерик Орански Насауски, Justinus van Nassau
Родитељи	Виљем I, гроф Насау-Диленбурга Јулијана од Столберга

Као богати племић, Вилем је првобитно служио Хабзбурговцима као члан суда Маргарете од Парме, гувернера Шпанске Холандије. Незадовољан централизацијом политичке моћи изван локалних поседа и шпанским прогоном холандских протестаната, Вилем се придружио Холандском устанку и окренуо против својих бивших господара. Као најутицајнији и политички најспособнији међу побуњеницима, он је донео Холанђанима неколико успеха у борби против Шпанаца. Шпански краљ га је прогласио одметником 1580. године. Он је убијен у атентату по налогу шпанског двора у Делфту 1584. године.

Младости и образовање

Вилем је рођен 24. априла 1533. у дворцу Диленбург тада у округу Насау-Диленбург у Светом римском царству (сада у Хесену, Немачка). Он је био најстарији син Вилeма, грофа Насауа и његове друге жене Јулијане од Столберг-Вернигерода. Вилeмов отац имао је једну преживелу кћер из своg претходноg бракa, а његова мајка је имала четворо преживеле деце из претходног брака. Његови родитељи су имали дванаесторо деце заједно, од којих је Вилем био најстарији; имао је четворо млађе браће и седам млађих сестара. Породица је била религиозно посвећена и Вилем је одгајен као лутеран.

Каријера

Царски фаворит

Пошто је био штићеник Карла V и стекао образовање под старатељством цареве сестре Марије, Вилијам је дошао под посебну пажњу царске породице и постао миљеник. Постављен је за капетана коњице 1551. године и након тога је брзо напредовао, постајући командант једне од царевих армија у својој 22 години. То је било 1555. године, када га је Карло послао у Бајон са војском од 20.000 људи да заузме град под опсадом од Француза. Вилијам је такође постао члан Рад ван Стата, највишег политичког саветодавног већа у Холандији.^[5] Било је то у новембру исте године (1555) када се цар Карло, оболео од гихта, наслонио на Вилијамово раме током церемоније када је абдицирао Ниске земље у корист свог сина Филипа II од Шпаније.^[6] Вилијам је такође изабран да носи обележја Светог римског царства Карловом брату Фердинанду, када је Карло поднео оставку на царску круну 1556. године, и био је један од шпанских потписника Уговора из Като Камбрезија из априла 1559. године.^[7]

Године 1559, Филип II је именовао Вилијама за штатхолдера (гувернера) провинција Холандије, Зеланд и Утрехта, чиме је знатно повећао његову политичку моћ.^[8] Власништво над Франш-Контом уследило је 1561.

Од политичара до бунтовника

Филип II од Шпаније прекорава Вилијама Ћутљивог, на слици Корнелиса Крусмана^[9]

Иако се никада није директно супротставио шпанском краљу, Вилијам је убрзо постао један од најистакнутијих чланова опозиције у Државном савету, заједно са Филипом де Монтморансијем, грофом од Хорна, и Ламоралом, грофом од Егмонта. Они су углавном тражили већу политичку моћ за себе против де факто владе грофа Берлејмона, Гранвела и Виглиуса од Ајте, али и за холандско племство и, наводно, за имање, и жалили су се да је превише Шпанаца укључено у управљање Холандијом. Вилијам је такође био незадовољан све већим прогоном протестаната у Холандији. Одгајан као лутеран, а касније и католик, Вилијам је био веома религиозан, али је и даље био заговорник слободе вероисповести за све људе. Активност инквизиције у Холандији, коју је водио кардинал Гранвел, премијер нове гувернерке Маргарете од Парме (1522–1583, природна полусестра Филипа II), повећала је противљење шпанској власти међу тада већином католичким становништвом Холандије. На крају, опозиција је желела да види крај присуства шпанских трупа.

Према Извињењу, Вилијамовом писму оправдања, које је објављено и прочитано на Сталешкој скупштини Низоземља у децембру 1580, његова одлука да протера Шпанце из Холандије настала је када су у лето 1559. он и војвода од Албе били послати у Француску као таоци ради правилног испуњења Уговора из Като Камбрезија након Шпанско-француског рата. Током свог боравка у Паризу, на ловачком путовању у Бва де Вансен, француски краљ Хенри II почео је да разговара са Вилијамом о тајном споразуму између Филипа II и њега самог у циљу насилног истребљења протестантизма у Француској, Холандији „и читавом хришћанском свету“.^[10] Алба је преговарао о разумевању, а Хенри је погрешно претпоставио да је Вилијам тога свестан. У то време, Вилијам није противречио краљевој претпоставци, али је за себе одлучио да неће дозволити покољ „толико часних људи“, посебно у Холандији, према којој је осећао велико саосећање.^[11]

Дана 25. августа 1561, Вилијам Орански се оженио по други пут. Његову нову жену, Ану Саксонску, савременици су описивали као „самозаокупљену, слабу, самопоуздану и окрутну“, а генерално се претпоставља да се Вилијам оженио њоме да би стекао већи утицај у Саксонији, Хесену и Палатинату.^[12] Пар је имао петоро деце. Брак је користио лутеранске обреде и означио је почетак постепене промене у његовим религиозним ставовима, што је требало да наведе Вилијама да се врати лутеранизму и на крају умереном калвинизму. Ипак, остао је толерантан према другим верским мишљењима.^[7]

Тријумфални улазак Принца од Оранжа у Брисел. Штампа из Ратова у Насау Frans Hogenberg.

Вилијамов живот је до тог времена био обележен раскошним приказом и екстраваганцијом. Окружио се са свитом младих племића и зависних људи и држао отворену кућу у својој величанственој палати Насау у Бриселу. Сходно томе, приход од његових огромних имања није био довољан да спречи да буде осакаћен дуговима. Али након његовог повратка из Француске, Вилијам је почео да се мења. Филип га је поставио за државног саветника, витеза Златног руна и државног власника Холандије, Зеланда и Утрехта, али је постојао латентни антагонизам између природа ова два човека.^[7]

Породично стабло

16. Engelbert I of Nassau

8. John IV of Nassau-Dillenburg

17. Johanna of Polanen

4. John V of Nassau-Dillenburg

18. John II of Loon-Heinsberg

9. Maria of Loon-Heinsberg

19. Anna of Solms-Braunfels

2. Виљем I, гроф Насау-Диленбурга

20. Louis I, Landgrave of Hesse

10. Henry III, Landgrave of Hesse

21. Ана од Саксоније, ландгрофица Хесена

5. Elisabeth of Hesse-Marburg

22. Philipp I, Count of Katzenelnbogen

11. Anna of Katzenelnbogen

23. Anna of Württemberg

1. Вилем I Орански Ћутљиви

24. Bodo I of Stolberg

12. Henry IX of Stolberg

25. Anna of Schwarzburg-Blankenburg

6. Bodo VIII, Count of Stolberg-Wernigerode

26. Volrad II of Mansfeld

13. Mathilde of Mansfeld

27. Margareta of Schlesien-Sagan

3. Juliana of Stolberg

28. Eberhard III of Eppstein

14. Philip I of Eppstein

29. Anna of Nassau-Wiesbaden-Idstein

7. Anna of Eppstein-Königstein

30. Louis de La Marck, Count of Rochefort

15. Louise de La Marck

31. Nicole d'Aspremont

Референце

1. "William The Taciturn"L.Abelous, translated by J.P. Lacroix, Nelson&Phillips of NewYork, 1872. library of congress catalogued with subject "William I, Prince of Orange (1534–1584)
2. John Whitehead Historian, Oxford, Oriel College, weblog page about William I Once I was a clever boy
3. Canon van Nederland
4. „Hoe wordt Willem van Oranje vader des vaderlands?”. NPO Kennis (на језику: холандски). Приступљено 5. 10. 2021.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
5. As of 1549, the Low Countries, also known as the "Seventeen Provinces" comprised the present-day Netherlands, Belgium, Luxembourg, and parts of northern France and Western Germany.
6. J. Thorold Rogers, The Story of Nations: Holland. London, 1889; Romein, J., and Romein-Verschoor, A. Erflaters van onze beschaving. Amsterdam 1938–1940, p. 150. (Dutch, at DBNL.org).
7. Edmundson 1911, стр. 672. sfn грешка: no target: CITEREFEdmundson1911 (help)
8. Wedgwood 1944, стр. 34 harvnb грешка: no target: CITEREFWedgwood1944 (help)
9. Motley, John Lothrop (1885). The Rise of the Dutch Republic. I. Harper Brothers. „As Philip was proceeding on board the ship which was to bear him forever from the Netherlands, his eyes lighted upon the Prince. His displeasure could no longer be restrained. With angry face he turned upon him, and bitterly reproached him for having thwarted all his plans by means of his secret intrigues. William replied with humility that every thing which had taken place had been done through the regular and natural movements of the states. Upon this the King, boiling with rage, seized the Prince by the wrist, and shaking it violently, exclaimed in Spanish, "No los estados, ma vos, vos, vos!—Not the estates, but you, you, you!" repeating thrice the word vos, which is as disrespectful and uncourteous in Spanish as "toi" in French.”
10. See William of Orange, Apologie contre l'édit de proscription publié en 1580 par Philippe II, Roi d'Espagne, ed. A. Lacroix (Brussels, 1858), pp. 87–89 (French version); Apologie, ofte Verantwoordinghe, ed. C. A. Mees (Antwerpen, 1923), pp. 48–50 (Dutch version); Pontus Payen, Mémoires, I, ed. A. Henne (Brussels, 1860), pp. 6–9.
11. Lacroix 1858, стр. 89 harvnb грешка: no target: CITEREFLacroix1858 (help); Mees (1923), p. 50.
12. Wedgwood 1944, стр. 49–50 harvnb грешка: no target: CITEREFWedgwood1944 (help)

Литература

• Herbert H. Rowen, (1988). The princes of Orange: the stadholders in the Dutch Republic. Cambridge and New York: Cambridge University Press..
• John Lothrop Motley, "The Rise of the Dutch Republic". New York: Harper & Brothers, 1855.
• John Lothrop Motley, "History of the United Netherlands from the Death of William the Silent to the Synod of Dort". London: John Murray, 1860.
• John Lothrop Motley, "The Life and Death of John of Barenvelt". New York & London: Harper and Brothers Publishing, 1900.
• Petrus Johannes Blok, "History of the people of the Netherlands". New York: G. P. Putnam's sons, 1898.
• Jardine, Lisa. The Awful End of William the Silent: The First Assassination of a Head of State with A Handgun.
• van der Lem, Anton (1995). De Opstand in de Nederlanden 1555–1609. Utrecht: Kosmos. ISBN 978-90-215-2574-7..
• Various authors (1977). Winkler Prins – Geschiedenis der Nederlanden. Amsterdam: Elsevier. ISBN 978-90-10-01745-1..
• Wedgwood, Cicely. 1944. William the Silent: William of Nassau, Prince of Orange, 1533–1584.

Спољашње везе

• The Revolt of the Netherlands Архивирано на сајту (18. септембар 2011)
• Het Huis van Oranje-Nassau en de Nederlandse geschiedenis Архивирано на сајту (31. март 2012) (језик: холандски)
• The Complete Correspondence of William I of Orange. Digital archive by the Huygens Institute for Dutch History (језик: холандски)