From Wikipedia, the free encyclopedia
Program Vostok (rus. , Orijent ili Istok) bio je sovjetski projekat ljudskih svemirskih letova sa ciljem stavljanja prvog sovjetskog građanina u nisku Zemljinu orbitu i njegovog bezbednog povratka.[1] Konkurišući američkim projektu Merkur, programu Vostok je uspelo da 12. aprila 1961. godine u orbitu postavi prvog čoveka u svemiru, Jurija Gagarina, na Vostoku 1. Kapsula Vostok razvijena je od špijunskog satelitskog projekta Zenit, a njegova lansirna raketa je prilagođena od postojećeg dizajna interkontinentalne balističke rakete (ICBM) R-7 Semjorka. Ime „Vostok” tretiralo se kao poverljiva informacija sve dok Gagarinov let nije prvi put javno obelodanjen svetskoj štampi.
Program je izveo šest svemirskih letova sa posadom između 1961. i 1963.[1] Najduži let trajao je skoro pet dana, a poslednja četiri lansirana su u parovima, u razmaku od jednog dana. To je premašilo demonstrirane mogućnosti projekta Merkur u pogledu najdužeg leta od nešto više od 34 sata, i pojedinačnih misija.
Vostok su nasledila dva leta programa Voskhod 1964. i 1965, koji su koristili modifikacije kapsule Vostok za troje i dvoje ljudi, i veću raketu za lansiranje.
Do januara 1959. Sovjeti su započeli pripreme za ljudski let u svemir.[2] Lekari sovjetskog vazduhoplovstva insistirali su na tome da potencijalni kandidati za kosmonaute budu kvalifikovani piloti vazduhoplovstva, tvrdeći da će oni imati relevantne veštine poput izloženosti većim g-silama, kao i iskustvo izbacivanja sedišta; takođe su Amerikanci izabrali Merkjuri sedmoricu u aprilu 1959. godine, svi od kojih su imali vazduhoplovno iskustvo.[2] Kandidati su morali da budu inteligentni, sposobni da podnose situacije visokog stresa i u dobroj fizičkoj formi.[3]
Glavni dizajner sovjetskog svemirskog programa, Sergej Koroljov, odlučio je da kosmonauti moraju biti muškarci, stari između 25 i 30 godina, ne viši od 1,75 metara i teški ne više od 72 kilograma.[4] Konačne specifikacije za kosmonaute odobrene su u junu 1959. Do septembra su započeti intervjui sa potencijalnim kosmonautima. Iako pilotima nije bilo rečeno da postoji mogućnost leta u svemir, jedan od lekara zaduženih za postupak selekcije verovao je da su neki piloti to zaključili.[4] Nešto više od 200 kandidata prošlo je kroz proces intervjua, a do oktobra je sproveden niz zahtevnih fizičkih testova na onima koji su preostali, poput izloženosti niskim pritiscima i testa u centrifugi.[5] Do kraja 1959. godine odabrano je 20 muškaraca. Koroljov je insistirao na većoj grupi od NASA-inog astronautskog tima od sedam.[5] Od ovih 20, pet ih je bilo izvan željenog uzrasta; stoga je starosni zahtev bio ublažen. Za razliku od NASA-ine astronautske grupe, ovu grupu nisu isključivo činili iskusni piloti; Beljajev je bio najiskusniji sa 900 sati leta. Sovjetske svemirske letelice bile su automatizovanije od američkih, pa nije bilo potrebno značajno pilotsko iskustvo.[6]
Dana 11. januara 1960, sovjetski vrhovni maršal vazduhoplovstva Konstantin Veršinin odobrio je planove za uspostavljanje Centra za obuku kosmonauta, čija bi isključiva svrha bila priprema kosmonauta za njihove predstojeće letove; u početku bi objekat imao oko 250 zaposlenih.[5] Veršinin je dodelio već čuvenom avijatičaru Nikolaju Kamaninu da nadgleda operacije u ovoj instalaciji. Do marta, većina kosmonauta stigla je centar za obuku. Veršinin je održao pozdravni govor 7. marta, i prisutni su formalno primljeni u grupu kosmonauta.[3] Sredinom juna svih dvadeset bilo je stalno stacionirano u centru. U martu su kosmonauti započeli svakodnevni režim treninga, i pratili su predavanja sa temama poput raketnih svemirskih sistema, navigacije, geofizike i astronomije.
Zbog ograničenja prostora početnog objekta, kosmonauti i osoblje preseljeni su u novi objekat u Zvezdanom gradu (tada poznatom kao Zeleni), koji je bio dom ruskog programa obuke kosmonauta više od 60 godina. Preseljenje se zvanično odvilo 29. juna 1960.[7]
U Gromovom institutu za istraživanje letova izgrađen je simulator svemirskih letelica, nazvan TDK-1. Zbog neefikasnosti obuke svih 20 kosmonauta u simulatoru, odlučeno je da se odabere njih šestoro koji će proći ubrzanu obuku.[8] Odlukia o ovoj grupi, koja je postala poznata kao Vanguardska šestorka, doneta je 30. maja 1960. godine, a u početku su je činili Gagarin, Kartašov, Nikolajev, Popović, Titov i Varlamov.[8] Aleksej Leonov se priseća da su ovih šest kandidata bili najniži u grupi od 20.[9]
U julu, ubrzo nakon preseljenja u Zvezdan grad, dvoje od šestorice zamenjeno je iz medicinskih razloga. Prvo, tokom centrifužnog testa na 8 g, Kartašov je doživeo neka unutrašnja oštećenja, uzrokujući manja krvarenja na leđima.[10] Uprkos Gagarinovim zahtevima da ostane, lekari su odlučili da se Kartašov ukloni iz šestočlane grupe. Kasnije u julu, Varlamov je ima plivačku nesreću. Tokom zaranjanja u jezero u blizini centra za obuku, on je udario glavom u dno, povredivši vratni pršljen.[11][12] Tako su do kraja jula Vanguardsku šestorku činili: Gagarin, Bikovskij, Neljubov, Nikolajev, Popovič i Titov.[8]
Do januara 1961. godine, ova šestorica je okončala padobranski i oporavni trening, kao i trodnevne režime u simulatorima.[13] Njih šestoro je 17. januara učestvovalo na završnim ispitima, uključujući vreme provedeno u simulatoru i pismeni test. Na osnovu ovih rezultata, komisija, koju je nadzirao Kamanin, preporučila je upotrebu kosmonauta sa sledećim redosledom: Gagarin, Titov, Neljubov, Nikolajev, Bikovskij, Popović.[13] U ovoj fazi Gagarin je bio nesumnjivi favorit za prvog čoveka u svemiru, ne samo na osnovu ispita, već i po neformalnom vršnjačkom ocenjivanju.[14]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
